Горан Комар
Друштво за архиве и повјесницу херцегновску
Херцег – Нови


ФРАГМЕНТАЦИЈА ИСТОРИЈСКОГ ПАМЋЕЊА О МОРЕЈСКОМ РАТУ
- ХЕРЦЕГ - НОВИ –
(Симпозијум ''Памћење и заборав'' Савина, Херцег – Нови, 22 – 23. мај 2005.)

Овдје говорим о Првом Морејском Рату (Бечком рату) који је вођен између Османске империје и савеза три
хришћанска конгломерата, али који је наш бокешки динарски свијет тангирао путем претензија Млетачке
републике, онемоћале и сустале, са трасираним и навјештеним путем пропадања, који ће се подударити са
пропадањем мањега, веома антагонизованог сусједа: Дубровачке републике. Главни постигнути и задржани
резултат Венеције бијаше освајање Херцег – Новога, концем септембра 1687. године. По обрубу динарског
планинског била, по морскоме пољу које дотиче вањски динарски пас, на дуждевој међи, и унутрашњему
панонском пољу, на ћесаревој хабзбуршкој међи, од XV вијека, српски ће народ снажити древне тачке својега
правословја и по овим ће се обрубима кретати силнице унијатских продора не би ли се тај народ затворио у
свој динарски гето чији би културни домашај тицао мргине српског црквеног средњевјековља који је расађиван
из његовог географског босанског средишта. Бечки рат понио је Србе на мргине домашаја средњевјековне
Босне: до тачака по којима су посијани српски мраморови. Тристагодишњи развојни циклус започет узмахом,
биће на концу, Божијим промислом, довршен свлачењем српскога народа са динарског била у стратешком
поразу који је обиљежен и маркиран у новом историјском судару српског хрватског и мухамеданског
конвертитског шпица који је израстао у базично хрватство и базично балканско мухамеданство, да напрезање
сићушних историјских творевина у састављању постигне циљ који нису постигле велике медитеранске и
средњеевропске експанзионистичке државне традиције. Циљ овога огледа је да отварањем врата скриваних
догађаја из историографије о Новоме у Бечкоме рату покаже истовјетност погубних историјских процеса
распарчавања, погубног стања расцјепаности и погубне тенденције расцјепавања васколиког црквено –
народног српскога житељства. Једина унутарња различитост, једина хетерогена мапа нашега народног
простора коју овај свијет, коју српске врхунске установе и врхунске политичке тачке смију прихватити, то је
слика регионалних различитости обичајне праксе. Све остало је једно, недјељиво, на једном темељу који када
се откопа укаже трагове нагорјелости и распуцалости од унутарњих мијена и сукобљавања. Бечки рат је и у
народној епици узнио дјела народне жртве за крст часни до нивоа жртвовања косовских мученика. Дјелу
патријараха Арсенија који је својим кораком обухватио читаво српство, утро је пут разговјетни став патријарха
Пајсија. За црквеног и народног предводника патријарха Арсенија засновани су услови за српско државно
собрање које није искористила једина историјска шанса: српски XX вијек и најзатамњенији сегмент српског
нововјековног трајања: 1918. година. Три вијека, три државе, или три државна модела, три степенице регресије
до предстојећег затварања у србијански задрињски оквир и отварање перспективе дијаспоричног утомањивања
главнине народа који од старине живи на европском дијелу динарског система. То је хабзбуршки пројекат.
Кидања најкрупнијег историјског пута органског свезивања византијске оставштине и франачке Европе у
њеном венедиктинском узријевању, а која ће касније тежити уклињавању у парче средоземног прстена на једној
дохватљивој од двије наспрамне упоришне тачке православља: тачки јелинско – грчке традиције коју је тако
снажно подржавао наш елитни динарски свијет када је исписивао најзначајније споменике српскога народа
који су саздани његовим опоручним дјелима. Све што данас овај народ може показати Свијету, што јесте за
показивање, подигнуто је за Морејског рата. Као жртвено дјело његове православне елите која је нашла снаге
да створи простор за градњу српских обштестава и цркава и палаца. Која је засновала прве уредне архиве и
канцеларије. Која је снажним осјећајним тестаментарним послањима дотицала све свете тачке источног
медитеранског басена од Синаја до Свете Горе Атоске, па уз динарске горе, херцеговачке манастире до
Житомислића. Српска православна елита свугдје је у предјелима својега крајњега домашаја истицала захтијеве
туђим владарима и владама који су посве истовјетни а ми смо у детаљима испратили од поповских
меморандума у 1693., до црногорских и драчевићких, 1718. године. Свугдје су тражења привилегија грађена на
владарским повељама ''per modum pacti'' (21. августа 1690., повеља Леополда I) . У херцеговачким
меморандумима за живот под Венецијом, на праву насљедника. Српске првилегије у Угарској и на територији
Млетачке републике нису подјељене из милости да би се могле опозвати, већ за заслуге. Писма патријарха
Арсенија, свакако, кључни, обједињавајући и свеобухватни изрази народних тежњи сабране у Молбе које
садржински граде народни програм одржања под диминионом двије државне католичке оштрице.
Но, овај је свијет носио у себи трагично искуство једног тешког, сасвим беспоштедног унутрашњег сукоба. У
највећем млетачком предузећу освајања Новога, лежи једна скривана страница његове историје: историја
српско – српског сукоба о којему детаљно обавјештава први наш истраживач у големим фондовима Државног
Архива Венеције: Јован Томић. Овдје је већ током 1684. године дошло до дробљења, казују то и наша документа
из регионалних архива, српскога тијела у три скупине: одбјегле ка дубљем предјелу Херцеговине, пришавше
млетачкој регуларној акцији под Новим и диљем српских приморских земаља, и задржане у Драчевици на
страни Турака. Овај домицилни новски елеменат је доживио тешка пустошења и паљевине домова које
провидур Антонио Зено описује као богате и уређене. Сукоб се одвијао и у планинама уз огорчени отпор
Новљана одредима Баја Николића и Вука Сикимића. И свакако, није то старо житељство Драчевице стајало уз
Турке због вјерности Турцима и турској вјери, већ бранећи своје домове, своју малу уређену земљу и мирни и
традицијски ход своје културе. Свакако, да је у тој равни генерисана жеља за брисање и утомљавање
историјског памаћења и развијање криве пројекције догађаја. Српско – српски сусрет у Боки за Морејског рата.
Какве све занимљиве појаве. Ако је мигранатски слој тако снажан како сурегише домаћа историографија, ако
тако прецизно својим предањима лоцира час доласка у 1692 – 1694. годину, због чега избјегава укопавање у
затечена гробља старих српских цркава на Лоберу у Суторини, Каменоме, Ђеновићима, Кутима. Пространа
некропола на Обалици у Кутима ''под ногом'' и укопавање Обаличана у гробљу Светога Георгија крај
Песторића и Глоговика. Упадљива дислокација најкрупније тачке у историји новске фамилије гдје претежити
број чува предање о доласку у средини деведесетих година 17. вијека, а млетачки мјерници их уписују у
земљишну књигу израђивану од 9. октобра 1687. до 1690. године. Изучавањем привилегијалног питања у нивоу
документације которског и новског архива, новских земљишних књига које су настајале у распону од четрнаест
година, закључно са 1704., указује се несумњиво слој знатних посједника и особа на државној плати: млетачких
повјереника од Кандијског до Морејског рата који спадају, без сумње, у усељенике. Турски гарнизон је град
напустио под часним условима однијевши сву архиву. Након млетачко – савезничког заузимања града читаво
новско житељство бијаше у положају безземљаша.
Историјски процеси и ход политичке историје Драчевице могли су генерисати једну затомљивачку, унутрашњу
регресију историјског памћења коју би обиљежила дислокација датума, превлачење застором година
маркираних опасним трговачким прегнућем, караванским путовањима у дубину Херцегове земље, страхом за
породице, преко тешких сјећања под којима се савијају кољена.
Дубока поларизација у темељној орјентацији по слици народног одржања и развитка, по рефлексу подизања
инструмената одржања народа и његових вреднота гдје је преовладавала једна новопаганска анархистичка,
превратничка снага која је обиљежила ток српске нововјековне историје низом разорних шпицева до
комунистичког преврата 1945. и новокомунистичког црногорског преврата у концу XX вијека, затомљавала је и
искривљавала памћење на историјска дјела и историјско дјеловање онога дијела народа који је чинио њен
антипод.
Срби су у другу половицу 19. вијека, и у 20. вијек ушли у дубокој поларизацији својега друштва: на
преовладавајући дио народа који је живио искварене моделе родовске организационе структуре са продирањем
елемената туђинског државно – политичког и културног глобала у ове резидуе родовског друштва, и онај дио
народа који је у то вријеме неодступно и жртвено прихватио начела хришћанског морала путем уградње
специфично хришћанских догми у живот наших динарских српско – православних заједница. То је онај елитни
дио друштва који је стварао материјално наслијеђе за надметање са Свијетом и који се заложио за успоставу
хришћанског реда и поретка и укључење великог и скоро непрегледног прасловенског свијета у породицу
Христових народа Средоземља. Наш 20. вијек донио је велика искушења и продубљавање дубоке подјеле Срба.
Срби који су стајали у својим културним изолатима у потицају својег најснажнијег дијела друштва,
анархистичке орјентације, који је давно изгубио организационе шеме и извршну снагу древног устројства
српскога друштва, а несумњиво у процесу брисања и премоделирања српских обичајних установа, у доба
Аустроугарске, понијеће се једном туђинском противдржавном и противцрквеном идејом коју ће, ево, носити
до наших дана.
Домаћа историографија, то је други чинилац фрагментовања историјског памћења о Морејском рату на тлу
Боке. Теза о измјени етничке слике региона путем замјењивања житељства, високо подигнута лаж о
уклињавању српског елемента у католичку Боку у Морејском рату коју су путем низа научних радова, па и
магистарских и докторских радова верификовале српске установе од новских до београдских, дакле, један посве
површни некритички прилаз оцјењивању научних радова на тему Морејског рата у предјелима гдје тај рат
доноси најдалекосежније посљедице, свакако је имало одређени утицај на формирање става нашега свијета о
темељним етнополитичким и културним процесима у Боки. Посебна тема је, свакако, минимизирајући и
сасвим отворено деградирајући став одређених завичајних истраживача о улози Српске Православне Цркве у
догађајима Морејског рата. Снажна сугестија о мигранатском карактеру Српске Цркве у Боки, веома погрешно
тумачене ријечи о заснивању српских насеља Горње Боке у утицајном дјелу свештеника Сава Накићеновића у
вријеме Морејског рата, гдје је презаслужни отац Саво говорио о насељењу претежитога дијела фамилија у
селима, а не о времену оснивања села, такође ће допринијети брисању и контаминацији историјског памћења о
Морејском рату.
Распарчавање домаћих општинских и епископских архива, којима се последњих година уочавају барем два
широка трага, недоступност архивске грађе у доба аустроугарске окупације Боке када старе општинске архиве
нису биле доступне словенским истраживачима, ратна разарања за француске окупације Боке и веома
усмјерене паљевине манастира и библиотека, крађе архивске грађе у другој половици XX вијека, донијеће
одређене немогућности и оскудност захватања и градње историографских дјела на темељним и угловним
постулатима на каквим су слободни народи градили слику о себи и самима себи па онда и другима. То је,
свакако, могла бити слика непрекидности историјског хода и историјског стварања вреднота народа са
темељем.
Доба српског Новог вијека зачето је са Морејским ратом. Тада су саграђене културне тековине које XX вијек
није разрушио. Новски Нови вијек јест сигурно започет са Морејским ратом, јер све репрезентативно за
показивање Свијету и надметање са Свијетом створио је последњи вијек српске беспартијности и високих
српских општинских аутономија Боке. То је вијек биљежења и стварања уредних општинских архива, чије је
главно политичко дјеловање обиљежено саборном бригом о одржању правилне српске епископије у приморју.
Вијек у којему настаје прва српска књига дневничких забиљежака једног Пођанина из рода Павковића започета
1791. године. Српска историјска наука није у мјери потребног валоризовала резултате укупног прегнућа
српскога народа у приморју у великом вијеку Срба који је омогућен Морејским ратом.
Српске политичке елите са извршном снагом нису носиле капацитет нити порив за расађивање темељних
истина о прошлости свога народа, за оплемењивање народне личности и цементирање дубоке пукотине у
њеној нутрини, а Други Св.Рат донио је дробљење народног грађанског сталежа до границе његовог биолошког
одржања. Између дјела врхунске научне и културне производње и дјела широке народне просвјете зјапи
огромна пукотина.
Дисконтинуирана научна и културна производња у вријеме владавине комуниста Јосипа Броза Тита која је
развила и један нарочити затирачки систем самоцензуре односно самоукидања, развија се и дан данас својим
испрекиданим ходом. Црногорска владина културна продукција, а посебице историографска продукција, брише
српско име из историје Црне Горе која се пројектује као несловенска, романска гора. И када би након расплета
унутарњег сукоба који је изазван као шпиц дјела аустроугарске и брозовске политике у јужном словенству, овдје
у Црној Гори, приспјело за какав мирни народни раст, као што се и те како приспјело у бокешком и
далматинском приморју након Морејског рата, овај би народ понио несагледиве посљедице брисања
историјског памћења, историјских дислокација и затирања. У једној сасвим практичној равни, какву то поруку
Свијету шаље народ који зачиње сепаратизам? Посједује ли тај народ икакве традиционалне вредности,
посједује ли систем историјског похрањивања и складиштења чињеница у које се не дира?
Кључни инструмент раслабљивања искуствених и виталних ефектива српскога народа у његовом
нововјековном консолидовању започетом са Морејским ратом у којем Срби зачињу згуснуте архиве и записану
историју, лежи у дробљењу историјског памћења које генерише искуство унутрашњих раздиоба и сударања и
које још од Косова прибјегава искривљавањима и погрешним фиксацијама криваца за историјске поразе.
Бранковићевски оквир за тенденцију мирног узрастања, хода корак по корак, вјечни и вјековити подухват
одржања цркве Христове, чувања добре традиције дипломатије предупређивања коју учимо од мале
Дубровачке републике и српских бокешких комуна, јест доказ о присуству преовладавајуће народне снаге која
носи прирођену црту анархистичког развртања уређеног хода својега народа а чију завршницу гледамо у акцији
подгоричког режима на прелому вјекова. Огромно народно дјело првог снажног дипломатског и политичког
уграђивања српскога народа у записани ток европске историје, зачето за Бечкога рата, није доживјело свој
наставак, већ заборав. Завршавам ово излагање увјерен да српске научно – културне установе и Српска
Православна Црква морају побједити гордост и неодложно изнаћи дјелотворније инструменте за провођење
просвјетне мисије у своме народу у очекивању, ако ће требати и стогодњем, заокруживања и повезивања
раскиданих српских међа, не би ли српски народ у томе будућем уточишту нашао мир и пут мирнога раста у
којем ће, објаснити, повезати и сачувати раскидане слике прошлости. Ако заборавим Тебе,
Јерусалиме...

Повратак на главну страну