Промоција књиге "Требесин код Херцег – Новог"
(оглед о новској миграцији и селу)
Излагање Горана Комара

(Резиденцијално средиште Епископије далматинске и бококоторске вл. Саватија Љубибратића на Топлој, црква
Св. Оца Николаја, 18. октобар 2003. године, 19. 30)


Мјесто на којему се одржава ова промоција је тачка велике и неизмјерене историјске и политичке тежине.
Прагматични народни и црквени предводитељ, преосвећени Саватија Љубибратић, бијаше епископ широких
погледа који је знао да се искључиво освајањем и попуњавањем онога дијела Броделовог Медитерана, у који
допире маслина, може кретати историјском позорницом Свијета и по њему побирати дарове једне проактивне и одлучне политике коју ћемо овдје, хронолошким њеним омеђењима, посматрати само од времена патријарха српског Пајсија. Тачка слома прозелитске оштрице Ватикана коју је носио папски емисар Франческо Леонардис до половице 17. вијека, јесте лежала у патриотском заносу и тврдоћи опредјељења дубоке старости пећког патријарха и његовом руком исписаног писма бискупу Рима, јер подиже српска Црква у томе часу и друге уставе међу којима овај приморски, до нашега времена, остаде некако и нашој домаћој историографији скивен, окрњен, чак рушен. Када је Георгије Николајевић исписивао свој Љетопис Српске православне цркве у Далмацији у Србско – далматинском магазину 1854 – 1859. године, он угради вијести о присуству у Боки бококоторског епископа Максима 1653., дакле, у вријеме дубоке османске управе у Новоме. Овај Љетопис казује и о епископу Теодосији који је управу Цркве у Боки примио 1686., годину прије прогона Турака из Новога, а затим и о преосвећеном Исаији којега у Боку посла пећки патријарх, са граматом, 1695. Заиста, када је захумски епископ Саватија прешао у Драчевицу, овај дио Боке ушао је у период мирног раста, главног биљега његовога доба, окончаног 1716. године. Укопан је владика испред мале савинске светогоспођинске цркве на мјесту скриваном и чуваном, да смо га, с временом, сакрили и од самих себе. С његовим насљедником, преосвећеним Стефаном, започеће прогон Цркве у приморју који ће послије часа његовог устоличења 1719., добити готово невиђене димензије у дисретацијама задарског архибискупа Вићентија и снажној одбрани млетачког провидура Моченига и професора падованске академије ученог Николе Пападопулоса. Али и новских католика који писаху: ‘’...свечано се заклињемо да монсињор Стефан Љубибратић, бискуп грчке вјере, настањен у овом насељу, живио је и живи према грчким обичајима, покоравајући се цркви константинопољској, и никада није давао никаквог повода за скандал са религиозног аспекта, никада није рекао нити учинио ништа против свете Римокатоличке цркве, живећи и бринући о својој цркви и манастиру.’’ Управо у часу када прогнани владика Стефан напушта Боку и Далмацију, између 1725. и 1727., у једној добро документованој визури, указује се један требесињски и савински угледник, архимандрит Леонтије Аврамовић, владичин истински насљедник и блиски сарадник из времена прогона. Ова требесињска фамилија пружиће своме народу низ савинских игумана и свештеника и у вријеме интеррегнума правилне епископске власти у приморју, стаће у одбрану Православне цркве константинопољске. Отац Леонтије је истакнути учесник велике православне скупштине у Бенковцу
1731., која је донијела крупне одлуке у заштиту Цркве и народа. Он је 1735. постао кандидат за архијереја
Српске цркве у приморју. Архимандрит Леонтије, којега су латински писци помињали као калуђера Никанора, истакао се у вријеме велике борбе приморских Срба за васпостављање њихове епископије. Ђакон Стефан Аврамовић бринуо је о савинској архиви и библиотеци уз игумана, јеромонаха Софронија Видаковића, такође Требесињанина. Он је први, историјски посвједочени савински архивист и библиотекар. А осим тога, главни градитељ парохијалне цркве требесињске која је подизана са Великом манастирском црквом манастира Савина. Јасно је данас да нема села у новскоме кругу које је више задужило свој народ од Требесина. Мали Требесин, село са неколика рода. Читуља Аврамовића, сачувана у Савини, казује које је то бокешко братство, међу обје конфесије, дало највећи број свештеника у Боки. Уколико се овоме броју додају и свештеници Аврамовићи из Оравца, који су од истога херцеговачког рода, тада је то посве неупоредиво. Требесињски Паликуће дадоше и архијереја, епископа Авксентија, насљедника владике Саватија, и владике Нактарија Зотовића – Чукваса, који је столовао у Дужима и касније своју катедру пренио у Мостар гдје се упокојио 1763. године. Сачувана је једна епистолија патријарха Арсенија којом је објављено о рукоположењу епископа Авксентија, пострижника душког, рукоположеног послије разорења Тврдоша: ‘’... да изабрасмо човјека на ово; рјечју, дјелом и врлином достојнога: најчаснијега егзарха Авксентија, украшенога побожношћу и врлином од младих година, који је пострижник у монашки чин у својој Светоуспенској обитељи требињској; који потом би изведен на степен ђаконства и свештенства при светопочившем митрополиту Авксентију те исте Епархије, достојно је степене са сваком побожношћу и дужношћу до сада у манастиру и свуда обдржавао, одкуда је у службу ступио Преосвећеног господина Митрополита Дабробосанскога и при њему је као достојан отправљао код њега службу егзарха...’’ Малу цркву Светога Саве Српскога на Савини даривали су, као фамилијарну капелу, манастиру Савини, управо требесињски Паликуће 1711. године.
Поповско и требињско свештенство и високи узлет и наслијеђе Цркве у Драчевици саставило се у органској
спрези чији је симбол тврдошко – савински манастир, а красни израз раскошне двери Мале савинске цркве,
донешене из разореног Тврдоша у успињућу Савину, у чијем се натпису помиње игуман тврдошки Георгије
Аврамовић. Савина јест Тврдош на обали јер је тврдом чинила снажна имиграција старих Требињаца и
Требесињана.

Сезенте Томица Милошев Вуковић из Требесина учинио је знатни дар Светоуспенском манастиру Савина, даривајући своју кућу у Котору 13. октобра 1780. године. ‘’С његовом најпоследњом одлуком, сада са свијем својим желањем срдачнијем, заповједа одлучује и наређује, како сам хоће, за његову кућу, коју је на његове динаре купио у Котору, близу куће Телембакове, ову исту кућу са свијем жељањем душевнијем, оставља у цркву Пресвете Дјеве Богородице, у монастир на Савину, близу града, Кастел Новога, за свој вјековити спомен, и своијех родитеља, и своје жене, и дава сваку власт и област, свештеником од монастира Савине, за своју кућу у Котору...’’
Дозволите, драги пријатељи, да сада учиним још нешто. Да прочитам имена требесињских свештеника и
монаха из четири требесињска рода у свега два вијека:

Епископ:

Авксентије

Архимандрити: Јеромонаси: Презвитери: Монаси:

Георгије Аверкије Аврам Никодим
Леонтије Арсеније Јован Димитрије
Иларион Теодосија Дука Данило
Јоаникије Партеније Павле Захарије
Симеон Милош Јова
Софроније Дамјан
Вујадин
Аврам
Николај
Александар
Михаило
Спиридон
Константин

Ђакон: Монахиње:

Стефан Јелисавета
Ирина
Јелисавета
Теофана
Марта
Доротеја
Јелисавета
Марта
Теофана
Јелисавета
Јелисавета

§


Требесин у његовоме историјском ходу гради модел успјешног сабирања источнохерцеговачке имиграције 17. вијека и затеченог српског живља у ваздашњим српско – српским сусретањима свих српских вјекова. Ја желим и овом приликом, увјерен да у последњих десетак година, колико се занимам овом проблематиком новске миграције у доба морејских ратова, нисам довољно истакао суштину догађања у вријеме преливања српских фамилија јужне Херцеговине ка Драчевици, у којима се само оснажио српски народносни и црквени корпус овога краја, снажно подвући: нису све новске фамилије досељене концем 17. вијека. Велики је дио
старинарских породица и родова и Требесин то показује. То је документарно показано и у овој књизи, и поред слике историјског хода Српске православне цркве у нашем крају, то је главна упоришна тачка овога дјелца. Фамилија Видаковића из Требесина овдје је стајала и у вријеме Кандијског рата, дакле, половицом 17. вијека. У документима которског архива они се помињу као житељи кастелновски! Због чега ми и даље инсистирамо на овоме питању?
Великохрватска пропаганда још из доба Аустроугарске монархије, али, у идентичном обрасцу и пропагандна и културно – стручна продукција Нове Црне Горе у једном заоштреном и напрегнутом облику, саопштила је
ствари које су сублимоване у тезама које је у другачијем плашту изговорила и завичајна историографија о Боки: ‘’Срби су дошли у наше крајеве с турским четама, као пљачкаши, као талог и смеће Балкана. Не можемо
допустити, да у нашој народној држави владају два народа. Један је Бог и један народ који влада, а то је
хрватски народ. Они који су дошли у нашу домовину прије двјеста до триста година, нека се врате одакле су
дошли...’’ Када би данас погледали како се развија историографска продукција Нове Црне Горе, онда би се
могло предпоставити да је њен циљ да покаже сљедеће: Срби пребјегли у вријеме Ираклија на романско тле
старе Дукље, рушили туђе романско наслијеђе у доба узрастања њихових средњевјековних држава, упадали на османску територију Боке концем 17. вијека на празно тле, опет као пребјези пред османском пресијом. Дакле, Срби пречани, пребјези, на земљи на којој сија непребројана множина средњевјековних цркава и свијетлих гробова. Када гледате мали Требесин, у којој се то тачки прихватају темељи Петропавловске цркве на Томином брду, или Светогоспођинског манастира Под Стражником? Историографски оквир Срба пребјега то је експонирана тачка сустицања великохрватске и новоцрногорске пропагандне и државне акције рушења
српскога и словенског наслијеђа поморских земаља.

Подсјетићу, такође, да је у метежном 20. вијеку Ватикан припремио оквир за грубу денационализацију Срба пречана. Образовањем владе Драгише Цветковића, у сасвим званичном нивоу, припремљен је нацрт пројекта рјешавања ‘’хрватског питања’’. Мачеку је понуђено спајање Савске и Приморске бановине, односно проглашење једне хрватске територије, и Мачек је истакао захтијев за прикључивањем територије Босне и Херцеговине, дијела Војводине и читаве Боке Которске у ‘’бановину Хрватску’’.

На жалост, било промишљено, било у обличју механичких реплика, домаћа регионална историографија је фаворизовала и подупрла, чак легализовала, лажи о ''старој хрватској Боки''. Подупирућу снагу, дали су и поједини стручњаци са озбиљним научничким ауторитетом, а ‘легални’ оквир високе установе науке српскога народа у својем некритичком верификовању главних премиса неких амбициозних прегледа нововјековног хода политичке историје Боке и Новога која су доживјела знатнију популаризацију.
Вјерујемо да је дошло и прошло вријеме у којем се морала скренути пажња на крупне пропусте службене
историографије о једној високој тачци политичке и црквене историје Боке и нарочито Херцег – Новог, а та је
тачка, сигурно, Морејски рат. Ми овим дјелцем о српском Требесину само придоносимо градњи једног сасвим фактографског модела или слике српско – српског сусретања у експонираној тачки историје нашега града, да учинимо принос рушењу и покопавању крупне зграде аустроугарске, и брозовско – црногорске историографије Савића Марковића о српским поморским земљама.

§

Како у стара времена, тако и данас. Требесин је висока тачка традиционалног живота приморских Срба. Он
служи за углед и понос његовом граду. Ја знам да ће требесињско земљиште пружити и отворити поглед у
дубину српске древности Боке Которске откопавањем њених старина на двије тачке: Петропавловској цркви и манастирини Пресвете Богородице. Можда се и учитељ Симо Матавуљ водио таквом слутњом када је писао своју новелу о Требесину и његовим Аврамовићима и цркви која крије неприкосновено благо под амвоном њеним, у сувоти под зградом, широј но њени темељи, од којега двојица знатижељника страдаше, ослијепише и занијемише. Но, казује Матавуљ, доћи ће крај и тој забрани.
Дозволите, на крају, да пожелим добро здравље домаћинима и сретну славу Светога Апостола Томе нашем
Требесину.

Повратак на главну страну