Излагање др Горана Комара на промоцији књиге ''Требињски и новски Магазиновићи – Први начелник
Топаљске (новске) општине Симо Милутинов'' – дворана ''Парк''

Херцег – Нови, 8. марта 2005. године

(говорили о књизи: др Илија Павловић, мр Предраг Вукић)

Магазиновићи – Магазини, зна се у Новоме да су овдје стајали. Писци новске историје, њих неколицина, знали су да је Симо Милутинов Томашев био први изборни начелник Топаљске општине 1719. у првој години њеног живота. Ја се никада за петнаест година нисам нашао у овако озбиљној дилеми како саставити излагање на приказивању једне књиге. Одлучио сам да кренем ка једном практичном циљу, да прикажем дохватљиве домете високог напора утемељитеља двају главних тековина требињско - новске или поповско – новске политичке акције која је зачета средином 17. вијека, у Кандијском рату, дакле у освит три велика рата која су српскоме народу донијела жртве далеко веће од жртава поднијетих у отоманском продору на Балкан у 14. и 15. вијеку. Тековина које у маломе сликају покрете које је водио патријарх Арсеније III Чарнојевић, тековине којима је заокружен и одређен српски етнички досег и које су донијеле последње успјешне српске теократије у околностима које ни случајно нису говориле за њихову успјешност. Срби у Бечкоме рату своје повластице утемељују у привилегијама подјељеним за услугу, не пропадљивим привилегијама подјељеним из милости. Овдје у Боки они свој положај темеље на праву насљедника. Све што је српски народ изњедрио као дјелатну и прогресивну политичку традицију створено је и утемељено у комешањима медитеранских ратова 17. и 18. вијека путем српских теократија од староцрногорске, петровићке, зачете Данилом I, па ове приморске бокешке и далматинске до старих српских општина и епископија на територији Угарске и Аустрије и Млетачке републике. Доба великих покрета за патријарха Арсенија, његовога егзарха високопреосвећеног Саватија Љубибратића, митрополита Данила I, и њихових главних ослоних тачака у Свијету је доба непоновљене успјешности српских црквених и политичких првака у првом нововјековном састављању са модерном Европом.

/Распр. о Црној Гори – цитат!/

То је доба обиљежено потпуном униформношћу црквено народних захтијева крупним државним формацијама овога парчета Средишњега свијета и ма како и ма чиме била ломљена њихова постигнућа она су давала нови замах свакоме богоугодном народном дјелу. Но то је и доба зачињања тристагодишњег хода, могуће, управо тачно тристагодишњег хода српскога народа који је довршен великим угињањем и распарчавањем. Овај покрет није у нас Срба темељито изучен, а нарочито нису изучене тековине и основе српских обалских аутономија под Венецијом. Сјајни биљези приноса великих ратова са Османском империјом овдје у Новоме су топаљска Саборна црква Св. Спаса и Топаљска општина. На њима и данас живи наш Нови и његово житељство, знало то оно или не, а њихову дјелатну и вјечну снагу дала је жртвена промисао њених састављача који су у себи носили способност да воде рачуна о живућим и усопшим житељима њихове Драчевице. То је српско општежитељно састављање учинило скривени запис политичко и црквено – историјског хода ове бокешке земље који је и могао бити дјелатан зато што је скривен и исписан као историја земље, историја тла, која се не може исписати штампаним словима ма којега писца и програмским оквиром ма које политике.

Kључ за отварање поља историјског дјелатништва требињских и топаљских Магазина ипак је представљао
један документ, односно једна књига. То је опорука Сима Милутиновог учињена 17. марта 1742. на Предивану, на Топлој, за коју вјерујемо да представља највриједнији новски писани историјски споменик. Опорука се чува у Архиву града Новога. Но, за откривање политичког дјела првог новског општинског начелника биле су необично важне општинске књиге Топаљске општине из доба њенога заснивања, нарочито оне највриједније: књиге расхода, а онда и књиге манастира Савина, књиге од саландара, лемозина, матичне књиге савинске парохије, као и топаљске парохије из 18. вијека. Симо се у свагдањим правним пословима манастира Савина јавља у освит 18. вијека поводом једног уговора који је манастир учинио са Јаном и Анђом Кувељић 1702. године. Но, већ код градње Саборне цркве на Топлој дакле од 2. априла 1709., он се јавља као главни њен ктитор. Симо наступа као први изборни начелник Топаљске општине чије је заснивање допуштено одлуком млетачког дужда од јула 1718. године, дакле, ова је личност постала првим начелником првог устројеног модерног језгра херцегновске општине. Приликом учвршћивања њенога устроја према слову дуждевог дукала, то сачуване исправе које нудимо овом књигом дозвољавају да се утврди, он је пружио кључни допринос. Управо одбраном комунтади од млетачке установе сердара. Ми и из дјела ранијих писаца попут Тома Поповића знамо о приносима слави млетачког оружја старих Херцеговаца и Бокеља који су подзали Нови, на темељу исјечака из Књиге декрета, терминација и атестата Топаљске општине на чијој насловној корици стоји исписано име Симовога рођака Драгутина Магазиновића који је био члан новске делегације у Венецији код тражења аутономије. Значајне књиге Топаљске општине од почетка њенога живота на чијим насловним корицама стоји име овога Магазиновића, а у чије детаљније расчлањивање правних послова које назначују овдје не можемо улазити, али их је у односу на озбиљни покушај млетачких власти да уграде један инструмент надзора ове српске аутономије путем установе сердара, заиста водио Симо Милуинов, биле су изгубљене. Једну од најстарјих књига расхода која је била изгубљена пронашао је извјесни Јован Цвијетовић са Топле тек 1804. године. Врхунац дипломатске акције коју је водила комунитад ка рушењу установе сердара одвијао се у љето 1719. године а генералном провидуру су путовали Никола Дамјанов Кецојевић и кнез Вуко. Симово писмо од 10. септембра 1719. провидуру Алвизе Моченигу III открива тражење права према ''були од Светога Марка'' дакле привилегијама како су додјељене Перасту и Паштровићима, али потенцира и дарове који нису додјељени, при чему се сигурно фокусирао проблем рушења српске епископије за Далмацију и Боку. Прва вањска, дипломатска дјелатност државе Новске зачета је у вријеме мандата Сима Милутиновог. На овим пословима Симо је ангажован све до 1724. године. Стоје, такође, индиције да је управа прве новске општине била смјештена у једној од Симових кућа на Топлој.

/Распр. о прогону митрополије!/

Осим тога, Симо Милутинов бјаше потписником првог модерног Правилника наше општине.

Потекао је Симо Млутинов из села Сливница у требињској Површи, како сам свједочи, али он 1742. маркира и друго, старије укопавалиште Магазина на Тројичној главици крај Волујца на вратима Требиња. Тамо, на томе гробљу, пронашли смо 23. октобра 2004. године старе, веома старе, гробове пераштанскога рода Кокоља – Кокољића.

Ова је промоција могла бити приређена тако да се овдје, на Топлој, прочита читава опорука Сима
Милутиновог. Ја не могу ући у исчитавање дарова Српској цркви из опоруке. Али, Симов стриц Сладоје,
најживљи учесник Бечкога рата по мору и по суву, могао је зачети најзназнији дио богатства топаљских
Магазина. Но, Сладоје се закалуђерио и понио ново име Симеон. У самоме тестаменту Симо га више пута
помиње.

Симов рођак бијаше и Данило Јованов знаменити савински архимандрит који је манастиром управљао у
завршници градње Велике цркве коју није дочекао да види завршену јер се упокојио у Истри сабирајући
прилоге за њено подизање.

Једна Симова кћер Анђа бијаше удата за знамеитога далматинског сердара Ћиријана Деде Мировића у Задру.
Но, друга, Ана, за Васиља Војновића на Савини, и у овој чињеници лежи једно од кључних открића овога
истраживања. Из овога брака изродило се најважније наслијеђе Војновића.

Симов унук Митар бијаше поморски капетан који се истакао у Седмогодишњем рату пловећи бродом под
пруском заставом. Одликован је високим аустријским орденом. Митров син Никола бијаше гроф и капетан у
Русији који је под адмиралом Ушаковим водио ескадру Црноморске флоте и од Француза узео Јакин. Син Анин и Васиљев Јован бијаше гроф и контраадмирал, заповједник ратног брода који се истакао у бици код Чесме 1770., приликом опсаде Бејрута, као посланик на Грчком архипелагу. Носио је витешки ореден Светога
Георгија. Трећи син, Александар руски гроф и генерал. Слика му је била изложена у Зимском дворцу у
Петрограду. Но, сада долазимо до четвртог Симовог унука, Ђорђа који је рођен 1760. године. Погледајте што су донијела сазнања која нам је обезбједио Симов тестамент. Ђорђе је био руски гроф и мајор у морнаричкој
служби Русије, учесник поморских битака на Егејском мору, а од 1791. на руској флоти у Јадрану. Када се 1797. догодио пад Млетачке републике, постао је под окриљем Аустрије високи комесар и заповједник од Аустрије преузете млетачке флоте, а затим интендантски косар Боке Которске. Са генералом Рукавином радио је на сједињењу Боке и Далмације са угарском круном. Око1789. вратио се у Боку и учествовао под за Боку презаслужним адмиралом Сењавином. Снажни допринос пружио је код отпора Французима. У драматичним догађајима током 1806. године, дао је јак печат потискивању француског експедиционог корпуса, спашава Дубровник једним лажним ултиматумом, а руски суверен Александар I одлукује га 1807. орденом Св. Владимира IV степена. Французи су спалили двије његове куће у Новоме у којима је била смјештена фамилијарна архива. Са Касандром Ангели – Радовани имао је сина конте Јова, а овај опет Коста и Ђорђа који су крштени на својој старини у манастиру Савина. Мајка се послије Јованове смрти преудала за једног Задранина па је дјецу крстила изнова, али се Ђорђе вратио српству. Завршио је високе школе у Бечу и Падови. Постао је први домаћи начелник новске општине под аустроугарском окупацијом. Био је посланик Боке у Далматинском сабору, а од 1877. предсједник Сабора. Био је члан Бечког парламента и доживотни члан Горњега дома. Чак и кандидат за бугарски престо. Учинио је да се згради општине у Новоме, поред аустријске истакне српска застава.

Погледајте како се круг затворио. Чукунунук Сима Милутиновог бранилац Новога и Боке од разорне француске окупације која је и довела до укидања дубровачке самосталности и топаљске комунитади. Њен први домаћи начелник за вријеме аустријске управе. Али, његов живот и ход његове фамилије слика и почетак растура словенске, словеносрпске традиције нашега приморја коју су такo снажно истицали стари Топљани у њиховим представкама млетачком сенату.

Историја ових најзнатнијих топаљских родова илуструје три стотине година развојног хода српског народа до разламања српскословенског тијела у концу 19. вијека. Стари Магазини који су створили све знатно што данас можете показати свакоме путнику у овоме граду знали су шта су стратешка опредјељења и шта је стратешки ход народа и заједнице која се по први пут у историји града Новога засновала 1718. године. Они су се служили стандардним дипломатским средствима да уздрже главне циљеве своје општине, свакако, али су у оно вријеме познавали основни кључ читања историјског хода који се исказује формулом: култура прије свега. Стара Топла упућује озбиљни изазов нашем преовладавајућем данашњем увјерењу да историјом управља политика. Само на час, сасвим хипотетички, истргните најсјајније симболе града Новога и угледаћете пустош усред најкрупнијег стварања и грађевинског и културног обликовања приморских јадранских комуна. Овако, сабрано је и учињено нешто што надраста и надилази домете околних тачака. Moже Нови данас бити испуњен поносом због његова историјског мјеста али његова висока улога у 17. и 18. вијеку обавезује његово житељство на уздржавање и потицање корака његове културе и старога начина живота, уколико би од овога града преостао какав град. Стари топаљски биљези Саборна црква и Савина подизани су за град, за државу Новску, за град будућности који су гледали стари Магазини и стари Војновићи. Моје темељно питање јесте: може ли уопште град Нови у будућности окружити своје главне, своје средишње биљеге, градом? И у урбаном и културном надграђивању ових зграда, јер друге реперне тачке ми не посједујемо.

Повратак на главну страну