МОГУЋНОСТИ ЗАХВАТАЊА И ИСКОРИШЋАВАЊА ПЛАНИСКИХ ИЗВОРА
НА ПОДРУЧЈУ ХЕРЦЕГ - НОВОГ

                                                  МОГУЋНОСТИ РАЗВОЈА ХЕРЦЕГНОВСКОГ СЕЛA

(ИДЕЈНИ ОКВИР)

Дубоко крашко подземље Орјена даје воду бројним изворима и врелима у орјенским подгоринама. На падинама Орјена, на његовој маритимној страни, леже херцегновска планинска села у чијим се атарима јављају извори. Ови извори, у предјелу планинских села, леже на великим надморским висинама, распоређени у карактеристичном изворском низу који се протеже од Вира у Мокринама до Чесме у Жлијебима.
У погледу распореда подорјенских планинских насеља, у овоме се масиву могу издвојити три предеоне цјелине. Прву чине високи кршевити гребени и била са веома стрмим падинама који каткада импонују извјесном наднесеношћу својих стрмина над заравњене предјеле у подини. Ови гребени испуњавају средишњи дио масива. У томе средњегорском предјелу јављају се само капавице и пиштевине које током љета пресушују. Сљедећа, нижа цјелина јест предио глацијалних и каменитих заравни у подгорини на којој се јављају извори и изворски низови. Коначно, предио дубоких увала које представљају алувијалне заравни (Каменско – морињска и Подско – кутска). У овој трећој предјелној и хидрографској цјелини јавља се одређен број сталних и повремених извора и врела на отворима пећина.
У кречњачким стијенама Орјена извори се јављају на мјестима додира стијенских маса различите отпорне моћи. Као и другдје у Динаридима, вододржљиви слојеви представљени су прослојцима чистијих доломитских стијена, лапораца, битуминизованих кречњака и др. Извори су груписани на линији у којој се кречњачки гребени орјенских гора смјењују флишним зонама, заправо зоном која се динарским правцем пружа планинским полеђем Боке, грађеној од лапора, пјешчара, конгломерата, бреча и других стијенских маса флишног комплекса. Ове стијенске масе, квартарне старости практично су вододрживе. Управо уз ову зону вежу се насеља у планинском, подорјенском полеђу Боке. Крашки гребени у непосредном залеђу припадају јурским и кредним, банковитим и слојевитим кречњацима. Ове наслаге представљају важан дио колектора крашке издани. Захваљујући присуству извора у појединим селима никада нису грађене бистјерне. Као еколошки фактор највишег значаја, вода, изворска вода, у овим насељима чини главну разлику садржаја екологијских услова које нуди орјенска нижепланинска субрегија у односу на његову средњегорску предјелну цјелину, која носи садржаје другачије вриједности.
Уз нижи, готово обални појас бококоторског залива леже уздужне зоне еоценског флиша динарског правца распростирања. На овоме предјелу, груписани су извори и повремена врела која су уређивана и каптирана од давнина. Видљиво је то из документације херцегновског архива из доба млетачке доминације. Сачувана је наредба провидура Marco de Riva из 1738. године којом се налаже оправка и одржавање старих водовода и изградња нових, те постављање једнога надзорника /Полит. управ. списи, фасц. 129,6/1/. Готово сви извори у херцегновскоме полеђу коришћени су за рад млинова – воденица поточара и развој значајне млинарске производње Горње Боке у доба млетачке и аустроугарске доминације. У томе смислу, коришћени су и извори незнатне издашности путем захватања и формирања ‘’јажа’’ у које се сакупљала вода у количини довољној за покретање и рад млина. Управо на томе принципу може се градити развојни концепт снабдјевања водом полеђинског сеоског предјела Горње Боке који представља концепт оживљавања села. Развојни оквир који ћемо назвати ‘’програм оживљавања водом.’’ Густа концентрација извора на сеоском подручју и традиционално размјештање насеља дуж линије додира кречњачког стијења и флишних удолина, у узаним одсјечцима крша, и њихово груписање уз изворе воде као мјеста највише еколошке повољности, може омогућити стварање једног развојног плана одржавања и побуђивања живота наших сеоских насеља у принципу снабдијевања микрорејона сеоског и планинског подручја или побуђивања развоја микрорејона сеоског подручја. Овакав  план развоја усмјеравао би се и обухватао и насеља нижег реда типа сеоских одломака и засеока тамо гдје није могуће снабдијевање читавог села. На тај начин формирала би се у сеоскоме подручју језгра обнове и оживљавања села. У морфолошкој структури и типу организације села ова су насеља формирала згуснуте родовске агрегате који образују сеоске одломке смјештене уз ‘’воде.’’
 
 

                                                       Образложење
 
 

Вододржљиве стијене у масиву у оточном су положају према водопропусним. Но, управо на вододржљивом земљишту образована су стална насеља. Различита хидролошка својства земљишта условила су извјесну биполарност екологијских услова са сљедственом поларизацијом сеоске економике у оквиру орјенске планинске регије. И традиционални сезонски издиг стоке у више планинске предјеле израз је настојања за помирењем одређеног антагонизма оних проминентних еколошких фактора који дају обиљежје природном окружењу кречњачко пашњачке орјенске субрегије (средњегорски висински појас)  и предјела земљорадње и сталног насељења у подгоринама.
Орјенски средњегорски субрегион (1000 – 1894 м) карактерише оштра клима, висок динамизам рељефа са глацијалним увалама и заравнима те штрчећим висовима кији имају изглед кукова и чука, као и гребенима који, гдјекд, импонују као била. Карстни облик – носилац геономичног тла, јест зараван, увала, вртача и до. У днима ових депресионих облика денундовани материјал образује гдјекад дубљи педолошки слој. Уопштено, лоши су услови за биљну производњу која традиционално носи значај помоћне биљне производње. Овај субрегион одликује потпуно екстремна оскудица извора те потпуно одсуство текућих вода. Главно предеоно обиљежје средњегорском појасу Орјена даје шума и проминентни крашки гребени и висови. Читав средњепланински висијски појас представља зону пашњака.
Нижегорски орјенски субрегион (500 – 1000 м) карактерише мирнији рељеф, већа акумулација денундованог материјала, дубљи педолошки слој. Карсти облик – носилац геономичног тла јест плитка глацијална увала и зараван. Но, укупни природни услови у окружењу, присуство вододржљивог тла које има неоцјењив господарски значај (носи аграрно вриједан покров и предиспонира појаву извора) учинили су да ови депресиони облици добију важност привилегованих мјеста за насељавање, образовање сталних насеља. Главно предеоно обиљежје нижегорском орјенском субрегиону дају заравни и увале које су стрменим гребенима заштићене од вјетрова сјеверног квадранта, а отворене ка јужним експозицијама и мору, затим крупни остењци кречњака и гребенасте пречаге. Ово су предјели јужних визура, отворених пејсажа и маритимније климе.
Херцегновска сеоска насеља у другој половици 20. вијека доживљавају драматично осипање становништва. У катастарским општинама средњепланинске субрегије тече, мање – више континуално, процес демографског осипања. У општини Херцег – Нови просјечна густина насељености од 1948. го 1981. године повећана је са 53 на 99 становника (на 1 км2). Дванаест катастарских општина имало је у истоме периоду смањење густине насељености, и то сва загорска подорјенска села смјештена у планинској зони, за коју смо овдје заинтересовани. У периоду између 1948. и 1981., дошло је до крупнога преразмјештаја становништва из сеоског простора, веома изразито из сеоских насеља планинске висинске регије, према приморским мјестима и Херцег – Новоме.
  Херцегновско село које је до јуче показивало високи виталитет и способност производње свих елементарних потреба својега подручја и својега града, доживјело је расељавање и расипање своје живе снаге. Развојни планови његовога одржања и његове обнове могу се градити искључиво на темељном захтијеву рјешавања питања снабдијевања водом. Овакви планови морали би се остваривати фазно, тако да се у раној фази приђе захватању и довођењу воде из постојећих извора на одабраним идеалним мјестима. На тај начин био би фаворизован концепт побуђивања  развоја мокрорејона херцегновског сеоског подручја. Свакако, овакви развојни планови могу се лакше остваривати у очекивању коначног рјешавања проблема водоснабдјевања цјелине херцегновске општинске територије.
Побуђивање развоја села јест животни интерес Херцег – Новога. Историјско искуство говори да херцегновско сеоско подручје може приоизвести све што му је потребно за самостални живот. Овај град који тендира прикључењу породици средоземних туристичких градова, као основну привлачну вриједност може понудити своје рурално и планинско подручје и у томе погледу већ је сада јасно да је то основни садржај његове туристичке понуде у будућности. Главни услов за одржање постојећег обима насељености херцегновског сеоског подручја,  а потом и побуђивања његовога развоја и унапређења јест вода. Обезбјеђивање квалитетне водоводне воде у његовим домаћинствима.
 
 
 

                                        Ситуација и могућности
 

Мокрине

Село у подножју гребена Доброштице састављено од три одломка који граде засеоке Горње и Доње Мокрине, те Црљено брдо. Горње Мокрине леже дуж подножја крупне орјенске горе Доброштице на надморским висинама 530 – 643 м.
Крашки облик – носилац геономичног тла јест увала и до. Сеоска планина Доброштица даје пашњак и дрво за огријев.
Катастарска општина Мокрине захвата површину од 7,61 км2. Године 1948. у селу је живјело 611 становника са густином насељености 80, а 1961. у Мокринама живи 348 становника са густином 46., 1971. у селу живи 273 житеља са густином 36, а 1981. тек 223 становника са густином насељености 29!
Куће су груписане у родовске агрегате, а потом у братственичке одломке који фигурају као засеоци. Грађене су изреда од финог тесаника, на спрат. Мокрине и сада представљају занимљиви и привлачни крај који, у случају заживљавања доброг програма обнове може постати туристички привлачан. Парохијална црква Свете Великомученице Варваре, на читавом сеоском подручју, издваја се складним облицима и раскошним украсним детаљима које јој је подарио врхунски мајстор Станко Лепетић.

Село Горње Мокрине, укључујући и одломак Црљено брдо могао би се снабдијевати водом из два извора: Вир и Добра, на начин да се вода из извора Добра водоводом доведе до подесног мјеста у близини кућа Бијелића на којему би се изградили резервоари за снабдијевање у љетним мјесецима.
 
 
 
 
 

Камено

Село Камено смјештено је у јужној подгорини Орјена. Куће, груписане у засеоке, леже у рубним дјеловима истоименог поља које представља моћним флувио – глацијалним плавинама застрту зараван. На њен данашњи изглед одлучујући утицај одиграо је глацијални процес аза Вирмског глацијала, чији су изразито препознатљиви трагови видљиви данас у овоме дјелу јужне подгоринемасива.  Падински одсјеци кршевите Доброштице преламају се дуж своје јужне суподине у зараван Каменског поља пласирану на надморским висинама између 460 и 630 м.
Атар Каменог захвата нешто више од 23 км2. Године 1948. у Каменоме је живјело 319 становника са густином насељености 14. 1961. број становника је опао на 296 са густином 13, 1971. број становника износи 259, а густина 11. Коначно, 1981. број становника пада на 229 са густином 10.
Крашка зараван, дио Каменско – морињске флишне удолине, као и крупии остењци и пречаге кречњака одређују композицију насеља које, полуразбијеног типа, ипак показује три топографске цјелине: сјеверну, највишу, средишњу, уз источни руб заравни и јужну, уз југозападни обод. Просторна дисперзија ових скупина одређена је, чини се, распоредом геономичног тла.
 

Искључива могућност за рјешавање проблема снабдјевања водом села Камено, лежи у рекаптирању и оправци аустроугарске каптаже и водовода на мјесту Диздарица који је саграђен 1909. године и којим је у село доведена водоводна вода.
 
 
 
 
 

Жлијеби

Најмање међу подорјенским селима. Лежи између Каменога и Убала, на висинама од 700 – 710 м. Село је смјештено у каменитој заравни јужне експозиције, подно стрмених и окомитих стијена. Обрадиве земље има у доловма.
Међу свим орјенским селима, Жлијеби се издвајају својственом архитектуром.
Катастарска оштина захвата 12,71 км2. Године 1948. број становника износио је 61, са густином 5. Код наредног пописа, 1961., број становника пада на 54 са густином 4, 1971. број становника износи 37 са густином 3, а 1981. број становника је 36 са густином 3.
Жлијеби у будућности могу постати изузетно занимљивим туристичким одредиштем због амбијенталних квалитета краја, руралне архитектуре и видиковца Илина глава.
 

Могућност за снабдјевање села водом лежи у рекаптажи извора Чесма и градњи водовода.
 
 

                                                            Закључак
 

Вјерујемо да је уз обезбјеђивање одговарајуће инвестиције могуће рјешавање старога и основног проблема одржања и развоја планинског дијела општинске територије Херцег – Новога. Овакав захтјев мотивисан је жељом за унапређењем квалитета живота планинског села Боке и Херцег – Новога, али и самог града Херцег – Новог.
Сеоско подручје Херцег – Новог у прошлости је хранило свој град и херцегновско подручје није имало потребу за увозом било каквих елементарних потрепштина. У пројекцији туристичког развоја Херцег – Новога вјерујемо да се само побуђивањем развоја сеоског подручја и његовим укључивањем у оквир туристичке понуде Херцег – Новог може заокружити квалитетни програм обнове туристичког средишта Херцег – Нови.
Сеоско подручје нашега града, може се рећи, представља традиционално запуштено и запостављено подручје и оно је у општим економским и културним трендовима трпјело драматичну депопулацију. Општина Херцег – Нови носи високи морални дуг својем селу. Општина Херцег – Нови мора порадити на стварању развојних програма обнове својега подручја, могуће, у тешким временима оскудице, искључиво путем формирања програма побуђивања и развоја одабраних идеалних микрорејона.
Главни услов одржања и унапређења квалитета живота сеоског подручја и истовремено, и ништа мање његовог града, јест обезбјеђивање водоводне воде у његовим преосталим домаћинствима.
 

Горан Комар
Херцег – Нови, 7. фебруар 2002

Повратак на главну страну