ЈОВО ШПИРОВ СЕКУЛОВИЋ
НОВСКИ КЊИЖАР И ИЗДАВАЧ ПРВЕ ПОЛОВИНЕ 20. ВИЈЕКА
(излагање Г. Комара у Котору, 5. августа 2005. г.
уз учешће проф. Драгане Секуловић и Њ. Краљевског величанства принцезе Јелисавете Карађорђевић)


Секуловићи су потекли од рода Радановића из Требиња и Мокрина који су у територијалном опсегу новскоме стајали и прије Бечкога рата (1684 – 1699) на неколике тачке. У Јошицу, доселивши у освит великога 18. вијека, учврстише се на предјелу ''Бујово'' и ''Грегово'' чиме је Симо Шпиров Секуловић, својим записима, евоцирао и придодавао крупноме топономастичком фонду припадајућем старом грчком житељству Боке и васколике
Херцеговине. Први Радановић који би могао стићи у Јошицу бијаше Секуле који је зачетник јошичког и крушевичког рода Секуловића. Овдје, на обали, укључивали су се Секуловићи у поморски живот, историјски живот Медитерана, учинивши одсудни корак искорачивања из миленијумских неописиво спорих циркадијалних ритмова крашке динарске вртаче да загазе на искључиво историјско позорје Средишњег свијета, заиста се придружујући крупној новској трговачкој заједници која ће утемељити сву новску историјску градњу Новога вијека. Статички оквир увијек затомљаване животне снаге динарске вртаче прихрањиване тврдом
вјером сазданом земаљском теологијом, која се не може изговарати, неће ни сусретати алтернативе. И када наши новљански Срби отпочну ход по немирном пољу Адрије у живим сусретањима са осталим народима који овдје носе својство примогенитуре, живим тако да поморско прегнуће новскога житељства од прелома 18. вијека превазилази све чиме су располагала стара поморска средишта унутрашњег залива, тријумфоваће миленијумски принос крашке вртаче и овај ће град ходити путем никејског и народног опредјељења. Томе
свијету, измиреном и озареном бљештавим свијетлом Средоземља, свијету континуитета, народима континуитета, придоносиће током последња три вијека и јошички и новски Секуловићи. Крећући се и повезујући покидане нити српског народног трајања, свакако личним примјером, увијек у бразди свагдањег и државног реда и легалитета, од најстаријих дохватљивих времена, до врло заслужног за новску културну и политичку историју прве половине 20. вијека Јова Шпировог Секуловића.
Јула 1900: ''Ових дана био сам срећан да се познам са неколицином српских књижевника. Овђе су приспјели за останути неколико дана српски књижевници – Mостарци, наиме, Алекса Шантић и Светозар Ћоровић и шњима Г. Јован Протић. Са сваким појединце говорио сам али највише са Ћоровићем, који ме је сваког дана по једном – два пут посјетио у дућану... Лијепих сам тренутака шњиме провео, и млого назора докучио, како књижевних, тако и политичких. Приповједаше ми како приређује друго издање својих ''Записци из Касабе'' које
ће бити млого опширније и попуњено са новим радовима...''
Бијаше Нови у то вријеме аустроугарске доминације средишњим српским земљама културним гравитусом у којему су се сходно приликама и обичајима тога времена сабирали елитни књижевници, али је наша обавеза данас да истакнемо подстицајност културног формата Јошичанина Јова Секуловића који је у град доселио са крајње периферијске тачке Драчевице 1897., дакле три године прије сусрета које својим биљешкама евоцира. Ја бих се усудио да кажем да је Јово Секуловић својим културним и политичким прегнућем посвједочио или
илустровао једно стање или својство динамичног узрастања и подупирања елитног круга представника народних управљачких структура новскога краја у низу од Ђорђа Војновића Ужичког, чукунунука Сима Милутиновог Магазиновића, које су у два велика шпица инструментализовале млетачка и аустроугарска доминација. Бијаше у тој развојној линији грађанског узрастања Новога града, у његовом демократичном потенцијалу, лако препознати кључну разлику између модела одржања сусједног Дубровника и нашег Новог, па и узроке трагичног пада Дубровачке републике и одржања нашег Новог, али и упутити озбиљно упозорење модерном Новом. Могуће је да је Јово Секуловић био последњи у низу новских градоначелника који су припадали новској грађанској традицији широких медитеранских, дакле најширих обзора. Могуће да због тога и није валоризовано његово укупно дјело.
''Неколико дана пријед него су отишли, приспију овђе два Новосађанина професори др Радонић и Тихомир Остојић. Сви странци и нас неколицина мјештана сваку вече искупили би се пред кафаном ђе смо лијепих тренутака провели. Особито, ћасмо се дивити њиховом красном пјевању, наравно, не мора се заборавити да је Остојић учитељ пјевања у новосадској гимназији...''
''Др Радоњић ту ме је упућивао како да купим грађу за ''Историју Боке'' и којим начином то треба писати. Обећао ми је послати његове књижице, такођер и фотографију...''
''Смрт Ј(ована). Сундечића у Котору чињела им је да прекину још оно неколико дана што су мишљели останути. Отишли су на спровод незаборавног старине, дичног српског пјеника, заговаратеља брацке слоге и љубави, попа Јова Сундечића.''
Професор Тихомир Остојић сажео је у неколике ријечи резултате прве новске књижнице Јова Секуловића:
18. јула 1900, Тихомир Остојић, професор српске Велике гимназије у Новом Саду: ''Кад сам ушао у Вашу трговину, сјетио сам се наших старих родољубивих трговаца из половине овога вијека. И они су поред својега еснапа имали полица с књигама које су растуривали својим муштеријама. Они су тијем стекли велике заслуге да се наша књижевност развије и распростре. Наша књижевност се није још тако оснажила да су нам непотребни родољубиви растуривачи...''
Уградио је Јово Секуловић огромно вријеме и труд у заснивање и равитак српске Соколске организације, Српске читаонице, Српског дома, живио у опрезном и брижном осматрању ширих кретања својега народа, како то свједочи његов Дневник, а могао је то чинити јер је припадао ономе слоју новскога житељства које је прибављало књиге готово читаве националне продукције, но Јово Секуловић је заснивањем издавачке књижнице учинио велики корак више. Учинио је надградњу крупне издавачке производње дубровачког славеносербског круга који је физички досегао негдје баш до његова доба, а зачео новску издавачку продукцију.
Јово Секуловић је први објавио дјелце једноме од најкрупнијих народних прегалаца овога народа Николи Велимировићу ''Успомене из Боке''. А такође, може се слутити и његова улога код израде докторске дисертације Николаја Велимировића која пружа синтетизовани поглед на француско -словенске сукобе у Боки између 1806. и 1814. године. Угошћавао је и помагао великане писане ријечи.
6. маја 1911: ''Данас је одпутовао назад кући Dr Владимир Ћоровић кои је био овђе 4 –5 дана за погледати у манастиру Савини све оно што се односи на Тврдош о чему немјерава написати књигу. Био је код мене кући ђе смо се о свему и свачему причали; казао ми је да пише на широкој подлози историју српске књижевности. Кад је видио они и онакви материјал у Савини дошао је на мисао да пише историју свих појединих српских манастира, ако би то он учинио ја бих засебно Савину одштампао''.
13. јула 1914.: ''Јучер смо били са аутомобилом на Цетиње. Ја. Лука Прњат. Саво Терзовић, Јосип Кошио, Душан Коњевић и Тодор Перчиновић. Кренули смо око 4 с. ујутро, иза 5 сати били смо у Котору а из(а) 8 стигли на Цетиње. Прегледали што се има видјети,обједовали и около 2 сата пос. подне кренули на Ријеку а вратили се око .4 Око 5 сати пос. под. одпочела је јавна забава Сокола гдје смо били и видјели смо краља и краљицу те књаза Мирка и књегињицу Ксенију. Краљ изгледа млого постарао и потиштен а књаз Мирко изгледаше ми нераположен. Около 7 сати кренусмо натраг а стигох около поноћи кући.''
Припадао је Јово Секуловић скупини домаћих патриота који су у концу 19. вијека, у потпуности слиједећи домете и нит делања илирског круга, који је међу далматинским Србима најпотпуније репрезентовао Божидар Петрановић, узносили илирску традицију у револуционарни 20. вијек, ма не никако да замисао јужнословенских окупљања проведу путем револуционарних разламања већ путем правилним, у мирноме народном расту, ка европејским исходиштима. Читајући његове биљешке гледао сам сличност са објављиваним текстовима и преписком илирских прегалаца у једној категоријалној и језичко – стилској равни. Он је потпуније него други новски аутори дотицао и сликао узроке затомљавања животне снаге свога народа и његове перспективе, јер су се други, да поменемо Тома Поповића, Младена Црногорчевића, бавили искључиво питањима историјских ретроспектива. Јово Секуловић је први новски писац модерне политичке историје.
3. фебруар 1918.: ''У Црној Гори издале су власти неке бонове за њихов новац. текст је на исте, са једне стране њемачки а са друге хрватски и арбанашки. Ћирилица је искључена. Ја се само чудим како имају неки кругови толико времена да се са оваквим ситницама баве. Нашој дјеци забрањена је ћирилица у школама. Острањене су све књиге из књижнице. Ако хоћу да ми дјеца знају ћирилицу морам их сам учити – али ''школски допринос'' морам исто пратити.''
14. децембар 1918.: ''Јучер слависмо славу краљеву (Св. Андрију) у јутру је био опход музике по граду а у 8 1/2 сви соколи дођоше од Соколане пред Хрв. дом. Скупа одосмо прихватити српску војску. Са војском и масом народа кренусмо од општине пут Топле. На Топлој благодарење. Натраг све у поворци до католичке цркве. У цркви католичкој чух први пут помињати у служби краља Петра и одпјевати српску химну. Музика свира химну, пуца се а народ кличе, неописиво весеље. Около 12 сати све власти и претставници корпорација иду на честитање српском команданту подпуковнику Симовићу.''
Јово Секуловић је рођен у Каменарима 1879. године, а умро је у Риму 1950. Септембра 1898. отворио је у Новоме радњу и у почетку углавном трговао писаћим и канцеларијским прибором. Но, 1907. бацио се на растурање књиге у већој мјери и проширио је своју радњу - књижару у томе правцу. Од тога времена, књига је овдје све више потискивала други материјал и убрзо постала главна роба. За четрдесет година књижарског рада књижара Јова Секуловића растурила је 200 000 разних књига и издала двадесет сопствених издања. Поред ове, Јово је посједовао књижару у Котору коју је отворио 1926. године. У то доба био је први који је радио на ширењу српске књиге у приморју. Био је повјереник Матице српске, Српске Књижевне Задруге, а од 1904. и повјереник ''Привредника''. Имала је Јовова књижара стотину претплатника на издања Српске Књижевне Задруге, па га је ова кућа 1911. прогласила својим добротвором. Снажно се бавио сабирањем књига и рукописа из новске историје.
Пред други св. рат постао је градоначелником Херцег – Новога. Заслужан је за спријечавање усташких одреда да уђу у Боку 1941. године. Затворен и интерниран од стране Италијана провео је рат у интернацији. Дописивао се са многим књижевницима, научним радницима и културним дјелатницима. Објављивао чланке у новинама и часописима. Редом да поменемо, од почетка издавачке дјелатности Јовове: Никола Велимировић, Томо Поповић, Митрополит Петар II Петровић, па др Сарделић, др Лазар Томановић, Лазар Стаматовић, Мићун Павићевић, Иво Стијепчевић. Чини се, и избором аутора и дјела, свједочио је Јово своју неодступну југословенску орјентацију чијем је тријумфу желио допринијети и овим издањем.

Повратак на главну страну