ДРАЧЕВИЦА

 

ЧАСОПИС ДРУШТВА ЗА АРХИВЕ И ПОВЈЕСНИЦУ ХЕРЦЕГНОВСКУ

 

Година II, Број 3.

 

 

ХЕРЦЕГ-НОВИ 2004

 

ИЗДАВАЧ:

ДРУШТВО ЗА АРХИВЕ И ПОВЈЕСНИЦУ ХЕРЦЕГНОВСКУ

SOCIETY FOR  ARCHIVES AND HISTORY OF HERCEG-NOVI

 

АДРЕСА РЕДАКЦИЈЕ:

Херцег-Нови, Прве бокешке бригаде 13

ТЕЛЕФОН: 067 514 583

 

ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК:

ГОРАН КОМАР

 

РЕДАКЦИЈА ЧАСОПИСА:

ГОРАН КОМАР

ЈЕРОМОНАХ САВА ТВРДОШКИ

НЕБОЈША РАШО

 

ЛЕКТОР:

ТАМАРА КОМАР

 

ТИРАЖ: 200

 

ЧАСОПИС ИЗЛАЗИ ДВА ПУТА ГОДИШЊЕ

 

КОРИЦЕ

АРХИМ. НИЋИФОР ДУЧИЋ

ПЕЧАТ ПАРОХИЈЕ МОЈДЕШКЕ

 

Друштво за архиве и повјесницу херцегновску је регистровано у Министарству правде Републике Црне Горе 15. маја 2003. године (бр.02-1720/03, ред. Бр. 2060)

 

Штампање овог броја су помогли:

Илија Матковић са Жвиња

Биро КОНТО Игало

 

 

Зоран Ђуров Шабовић

 
Мојдешке цркве

(сепарат рукописа Мојдеж – прилози за хронику села и родослове)

 

Село Мојдеж се налази на шест километара северозападно од Херцег-Новог односно, асфалтним путем, на око четири километра од Игала. “Закренув путем од Игала уз гомилу послије једно пола сата уз брдо хода долази се до једне омање црквице, а то је Света Неђеља. Ту је почетак села Мојдежа” [1].

Село Мојдеж се налази на 42° 30' 11'' северне географске ширине и 18° 28' 35'' источне географске дужине. Састоји се од засеока: Подпланина, Мијокусовићи, Поробићи, Ковачи, Влаовићи и Горње село и једна је од 21 месних заједница које припадају општини Херцег-Нови, Бока Которска, Република Црна Гора.

Мојдеж је широј јавности познат по млиновима којих је некада било 21, мештанима међу којима су познати и признати спортисти, тренери и спортски новинари, трговци, поморци, занатлије, политичари, туристички радници. Последњих неколико година село се често налази на новинским ступцима због клизишта које је попримило размере катаклизме.

Међутим, мало је познато да би Мојдеж могао понети епитет бокељске Свете Горе. Епитет има своје утемељење у чињеници да се на не баш тако великој територији коју село покрива налази чак пет цркава. То су: црква Светог Вазнесења Христова-Свети Спас, црква Света Неђеља, црква Мале Госпојине - Госпођиница, црква Свете Тројице (Тројичина црква) и црква Рождество Светог Јована Крститеља као и рушевине једног средњевековног манастира, манастира – Потпланина.

Истина, црква Свете Тројице (Тројичина црква) једним својим делом припада суседном селу Ратишевини док црква Рождество Светог Јована Крститеља данас припада Суторини. Вреди међутим подсетити да је и ова црква била мојдешка у време када су Здоци (данас засеок Лучићи у Суторини) и Мојдеж били једна целина. Стога и не чуди чињеница да један део мештана Мојдежа ову цркву и даље сматра својом. “Можда све то може доприносити гледишту Мојдежана који присвајају цркву Светог Јована, а сасвим је извјесно, да је у стара времена она у свом гробљу састављала оба села”[2].

Црква Светог Вазнесења Христова-Свети Спас је парохијална црква. Налази се у засеоку Ковачи. Типични је представник црквеног градитељства Херцеговине са изгледом какав показују све наше сеоске цркве обнављане током осамнаестог и деветнаестог века. То је једнобродна грађевина са полукружном апсидом управљеном пут истока. Звоник је на преслицу са три окна. На јужној страни отворена су три полукружно засвођена прозора, од којих је трећи, ближе олтарској апсиди мањих димензија. Са северне стране брода отворен је само један прозор. Под цркве је поплочан каменом. Олтар је издигнут за висину два, на средишту заобљена и такође од камених плоча израђена, степеника.

 

 

Слика 61. Црква Светог Вазнесења Христова-Свети Спас

   

Детаљ који привлачи пажњу свих који цркву посете је ктиторски натпис уграђен у њеном прочељу. Натпис је изванредно очуван, читљив у целости и омогућава да се утврди једна градитељска фаза цркве Светога Спаса у Мојдежу из 1744. године, дакле знатно раније него је то писао наш заслужни истраживач Саво Накићеновић који је написао да је црква саграђена 1771. године.

Препоручено читање [3] натписа је:

 

 

ИС + ХС

произвољнијем оца

и дејством сина

и поспешенијем васе

с(ве)таго д(у)ха обнови се

и сагради црква с(в)етое

вазнесеније х(ристо)во у ље(то)

1744

 

Стари ћирилски натпис посве одређено говори о години обнове цркве па је за веровати да је црква знатно старија и да припада градитељском наслеђу Боке од пре турске окупације.

 

Натпис у прочељу цркве Светог Спаса

 

О именима мајстора који су израдили иконостас ове цркве говоре два извора. У студији попа Сава Накићеновића на коју се позивају готово сви аутори радова о Боки Которској на ту тему пише: “Иконостас је радња у српско-византијском стилу радња Т. и В. Ђиновских из Дибре”.

Из писма које 26. јануара 1873. године Герасим Петрановић упућује пароху у Топлој види се да су се мештани Мојдежа годину дана раније обратили за помоћ у опремању своје парохијалне цркве као и за отварање школе на матерњем језику. Препоручено читање наведеног писма гласи:

 

Пречастивоме Гдну Протопрзвитеру и Пароху

у Топлој

Будући они правосл. Христијани Парохије Мојдешке
у писању своме од 31 Декем.пр.г. изложише преубого ста=
ње у коме се Црква њихова парохијална налази до=

тично ствари црковних, то сам намјенио, од ствари што
нам их је Премилостиви Цар нам Франц Јосиф
I на постра=
дане цркве у Епархију овој одредити и мени односно ра=
сположење са истим повјерити благоутробно изволио: пода=
рити нешто и реченој Цркви Мојдешкој и то 1 одежду
1. путир 1.кадионицу 2.кандила 1.Евангелије 1.праз=
дничну минеју и 1. службеник.

            Извијестиће Пречасност Ваша отоме речене хри=
стијане о овоме, да пошљу својега повјереника ди=
гнути подарене ствари придавши нам јајо да се праведно
надам, да ће они како при посвећивању истих, тако и
свагда савакучним молитвама призивати благослов Божи=
ји на Премилостивогга нашег Цара и Отца Франца Јо=
сифа
I. и сав Преслајни дом његов.

            Што се пак тиче зграде за школу и учитеља за које
нам се речени христијани препоручише, упутите их да се
зато обрате на Њ.К.Среско школско вијеће у Котору које,
по постојећему односноме закону, о томе се старати и
сходна средства зато употребљавати има.

 

У Котору 26.јан 1873

Герасим Петрановић

           

У Шематизму православне епархије бококоторско-дубровачке за 1881. годину на страни 27 поп С.П. (највероватније се ради о познатом пароху Мојдежа Спиридону Поповићу) пише: “Нови красни иконостас парох. световазнесенске цркве израђен је г. 1880 од иконорезаца и сликара В. и А. браће Ђиновских из Дибре, и са црковним срествима и остраг назначеним прилозима уложена је за исти свота од 900 ф.” [4]. Нема дакле сумње да су иконостас израдила браћа Ђиновски али спорна остају њихова имена. Још једно питање је отворено до данас. Када се саберу наведени прилози поставља се логично питање: Ко је уплатио разлику до 900 ф. коју наводи поп Спиридон Поповић? Реална је претпоставка да су остатак суме приложили сами мештани, али о томе, на жалост, нису пронађени писани трагови.

Иконостас цркве Светог Вазнесења Христова

Свети Спас

 

Црква је више пута обнављана а последњи пут после земљотреса 1979. године. Година уклесана у један камен на самом звонику цркве могла би да указује на годину његовог обнављања или на годину једног од обнављања читаве цркве. Забележени су и велики радови који су обављени 1938 године. Том приликом реновирана је црква и уређена порта. Фотографија непознатог аутора овековечила је овај догађај. Нема сумње да је учешће у радовима узео већи број мештана али се на основу фотографије зна да су у радовима сигурно учествовали:

Стеван Влаовић (држи висак уз врата и једини је на слици који на глави има качкет; Митар Богданов Влаовић (стоји први с лева); Петар Димитријевић (стоји у отвору врата са мацом преко рамена) [5]; Мирко Вујовић (држи руке на леђима); Томо Котлаш (држи руку на дугачкој греди); Јован Влаовић (у крајњем левом углу на зиду); Обрад Трипковић (испод њега десно од дуге даске). На жалост, није било могуће идентификовати преостале људе на слици.

Радове је финансирао Глиго Перов Поробић који је као младић отишао у Америку али, као и многи Мојдежани, родну груду никада није заборавио.[6]

 

Обнова цркве 1938. године

 

Мештани Мојдежа су, у складу са својим материјалним стањем, имали обичај да цркви Светог Спаса завештавају дарове. Основана је претпоставка, са обзиром на љубав и поштовање коју мештани исказују према својој парохијалној цркви, да је оваквих прилога било и више али се овом приликом наводе само они за које сам , до сада, пронашао писане трагове[7]: “године 1876. Шпиро Гојковић цркви св. Вазнесења поклања једно сребрно канђело; године 1884. Глиго Миловић поклања сребрно кандило од 100 ф; године 1891. пок. Крсто Поповић 1 сребрно канђело (вероватно се ради о поклону који је наведен у тестаменту); године 1900. Нико Вујовић поклања икону; године 1901. поклања Вис. Влада свештеничке одежде;” године 1902. било је више прилога и то “христјани Мојдешки сребрни крст вр. 240 кр.; Симо Вујовић сребрни тас вр. 200 кр; Стеван Брајовић скупио међу Србима у Аљаској за поправку цркве тал. 144 и 1 кр.; године 1911. Спасоје Трипковић из Америке поклонио је 1 лиру”.

Мојдежани који су трбухом за крухом расејани широм планете никад нису заборавили свој завичај. Осим контакта са родбином и слања помоћи члановима породице или братства водили су рачуна и о томе да помогну изградњу или одржавање објеката од општег интереса за село. Нарочиту пажњу посвећивали су својој цркви. Своју захвалност мештани су, једном приликом, изразили и у писаној форми[8]. Текст захвалности о којем се овде говори, упутили су, у име свих мештана, тадашњи тутор цркве Гојко Велаш и парох протојереј ставрофор Петар Поповић.

Да је ова црква значајна и у народу веома цењена говори податак да су прилоге давали и људи који нису из Мојдежа па чак и они који су римокатоличке вероисповести. У поменутим новинама наведени су: Глиго Поробић, Јован Косић, Лазар Познановић, Тодор Деретић, Данило Тарана, Саво В. Радојичић, Миле Прцовић, Јован П. Сулавер, Петар Поповић, Нена Бјеловић, Антон Видак, Ђорђе Карантоне, Јован Главаш, Тони Калалас, Лео Соко, Нене Гугел, Јован Коколојанас, Ђорђе Милардовић, Мике Микић, Ђорђе Гомбакси, Теодор Папас, Едуард Орндт, Јак Јамес, Данило Ковачецић, Мартин Енердат, Ник Путица, Раде Ћурчић, Ј.Л. Робинсон, Ник Кухуцка, Илија Д. Поповић, Спасоје Трипковић, Милка Будеч, Крсто Миласовић, Савета Косић, Вуко Вилов, Стево Којович, Савета Којовић, Стеван Вујовић, Маре Мрачевић, Лука Љубибратић, Томо Климовић, Раде Мишевић, Божо Катић, Томо Влаовић, Маре Влаовић, Ђуро Влаовић, Ана Влаовић, Андрија Милиновић, Милена Милиновић, Илка Милиновић, Митар Обрадовић, Марко Замбелић, Обрен Косић, Шпиро Гудељ, један Американац, Јованка рођена Велаш и Марко Давидовић, Илија Маловразић, Маре Маловразић, Јоко Пантовић, Јово Франичевић, Стево Ковачевић, Милица Митровић, Раде Гркавац, Ђорђе Петровић, Ђорђе Анђелић, Јован Анђелић, Лука Милановић, Марко Куљача, Илија Правица, Илија Судић, Шпиро Судић, Илија Медиговић, Саво Динкић, Митар Поробић, Дано Поробић, Марко Поробић, Аћим Поробић, Нане Радојичић, Вукосава Корвин рођена Вујовић, Ђуро Андрић, Ђуро Познановић, Јован Зорић, Франк Корвин, Савета Поробић, Ђуро Бошњак и Божо Радунчић.

 

Сребрни тас поклон Сима Вујовића

 

 

Верске обреде је, током историје цркве, у Мојдежу вршио већи број свештеника.

Године 1675. парох, протопрезбитер у Мојдежу био је Лу(о)мбардић.

Поуздано знамо да је 1748. године односно, ако желимо да будемо апсолутно прецизни, 7.јула 1748. године, парох Мојдежа био Јован-Јово Милановић.

Око 1770. године парох Мојдежа био је поп Лука Лучић. Помиње се у Нотама од соли године 1771. када његово домаћинство броји пет чланова. Био је ожењен са ћерком попа Јова Милановића.

У периоду 1789-1799 парох Мојдежа био је Теодор Милановић.

 

За ову прилику вредно је подсетити на двојицу, некадашњег и међу мештанима најпознатијег попа Петра-Пера Шпировог Поповића и садашњег Радомана Бубању.

 

ПЕТАР-ПЕРО (2.7.1858- ) Шпиров Парох у Мојдежу дужи низ година, све до пензионисања. Одликован је, за четрдесет година службе, почасном колајном[9]. Један је од најпознатијих Мојдежана. Био је први и дугогодишњи председник српске земљорадничке задруге у Мојдежу. За свештеника је рукоположен 17. фебруара 1879 у Мостару а за протојереја 1924. године у манастиру Савина. Био је ожењен са Милицом рођеном Краљевић. Њихова деца су Ђорђије-Ђуро (4.3.1881), Јованка (27.6.1882), Тодор (13.3.1884-5.11.1888), Благоје (1.4.1886), Савета (27.1.1888), Јован (30.5.1889-6.8.1889), Љубе (30.8.1890), Вукосава (13.4.1892), Јован[10] (16.1.1892-18.1.1892), Маре (31.1.1895-24.9.1981), Душан (2.2.1896), Шпиро (29.5. 1898), Илија (25.7.1899), Шпиро[11] (25.7.1899). Сахрањен је, поред осталих свештеника из мојдешког братства Поповић, у гробници на гробљу код цркве Светог Спаса.

 

 

Факсимил печата и потписа најпознатијег пароха Мојдежа-попа Петра Поповића

 

Радоман (28.01.1952- ) Бубања Рођен је у Беранама. Парох је прве херцегновске парохије који истовремено опслужује парохије каменску, мокрињску и мојдешку. Богословију у Призрену завршио је 1972. године. Рукоположен је у чин ђакона 22.03.1974. а у чин јереја 24.03.1974. године. Члан је Епархијског црквеног суда. Веома је омиљен у народу а један је од најзаслужнијих људи за обнову задужбине Саватија Љубибратића на Топлој. На Малу Госпојину 2004. године садејствовао је Његововом Високопреосвештенству Митрополиту Црногорско-приморском, зетско-брдском, скендеријском и егзарху Светога Пећкога трона Господину др Амфилохију приликом освештања цркве Мала Госпођа.

Изградњу пута који Мојдешко гробље спаја са главним сеоским путем као и зида око порте такође је финансирао Глиго Поробић. У знак захвалности мештани су му подигли две спомен плоче. Прва се налази на једном камену на самом почетку пута.

Друга плоча се налази изнад источне улазне капије у гробље односно порту цркве и на њој пише:

ЦРКВЕНА ОГРАДА СА КУЋОМ

ПОДИГНУТА 1965. ГОДИНЕ ДЈЕЛО ЈЕ

ГЛИГА П ПОРОБИЋА

ВЕЛИКОГ ДОБРОТВОРА РОДНОГ МЈЕСТА

МОЈДЕЖА

 
 

 

 

 

 

 

 

 


Потребно је нагласити да је “кућа” која се овде помиње а која се налази са леве стране од западног улаза у порту постојала и раније а о чему најбоље сведоче сачуване фотографије из периода пре 1965. године. Поређење садашњег и некадашњег изгледа очито говори да су средства која је уложио Глиго Поробић уложена у реконструкцију “куће”.

Бригу о цркви водио је црквени одбор у који су улазили и мештани који су имали улогу благајника и контролора финансија цркве-тутори. Туторе цркве бирао је Црквено-Општински Савјет а строго се водило рачуна да се ради о угледним и поштеним мештанима.

 

Тутори цркве светог Спаса, у периоду 1877-1909, били су:

 

Трипко Поробић, Ђуро Режић, Тодор Брајовић (година-1877);

Васо Поробић, Јоко Велаш, Јово Влаовић (година-1879);

Васо Поробић, Јоко Велаш, Јово Влаовић (година-1881);

Васо Поробић, Јоко Велаш, Јово Влаовић (година-1882);

Васо Поробић, Јоко Велаш, Јово Влаовић (година-1884);

Васо Поробић, Јоко Велаш, Јово Влаовић (година-1885);

Гавро Кецовић, Јово Поповић, Тодор Гојковић (година1886);

Гавро Кецовић, Јово Поповић, Тодор Гојковић (година-1888);

Гавро Кецовић, Јово Поповић, Тодор Гојковић (година-1891);

Гавро Кецовић, Јово Поповић, Тодор Гојковић (година-1892);

Митар Котлаш, Марко Шабовић, Вуко Поробић (година-1894);

Митар Котлаш, Марко Шабовић, Вуко Поробић (година-1896);

Митар Котлаш, Марко Шабовић, Вуко Поробић (година-1897);

Ј.Радуловић, П.Вујовић, М.Брајовић (година-1898);

Ст.Брајовић, Гл.Кецовић, Мих. Вилов (година-1901);

Ст.Брајовић, Гл.Кецовић, Мих. Вилов (година-1902);

Ст.Брајовић, Гл.Кецовић, Мих. Вилов (година-1903);

Лаз.Брајовић, Мит.Трипковић,Јов.Вујовић(година-1906);

Лаз.Брајовић, Мит.Трипковић, Јов.Вујовић (година-1907);

Лаз.Брајовић, Мит.Трипковић, Јов.Вујовић (година-1908);

Лаз.Брајовић, Мит.Трипковић, Јов.Вујовић (година-1909).

 

Непознати су ми тутори изван наведеног периода али је сигурно да институција туторства постоји и знатно касније о чему говори и доњи факсимил декрета из 1921. године.

 

Факсимил декрета којим се потврђује избор Лазара Зорића за тутора српско православне парохијске цркве светог Вознесења Христовог у Мојдежу из 1921. године

 

 

Факсимил прве стране записника са састанка који су одржали тутори 15. јануара 1906. Године. Присутни су: парох Петар Поповић, Лазар Брајовић, Јован Вујовић, Митар Трипковић и Марко Шабовић[12]

 

Тутори цркве, односно у њихово име парох Петар Поповић, су уредно водили записнике са састанака које су одржавали. Захваљујући труду и бризи покојног Сима Вујовића који се са посебном љубављу односио према свему што је везано за ову цркву, књига записника је, мада тешко оштећена, сачувана. Услови у којима се ова , као и још неке веома старе и вредне књиге, данас чувају нису одговарајући и сигурно би требало хитно прићи њиховој конзервацији и смештању у адекватне услове.

Из једног од сачуваних записника се види да су бригу о цркви водили, осим пароха и тутора, и саветници и благајник[13]. Из поменутог записника се види да је "прихода у све круне 4539:35. Новац те скупише браћа Будеч у Америку за поправку цркве св.Неђеље круна 1062:25. Мићо Пантовић за исту цркву у Африку (јоханесбург) кр.383:78. Зипанчић и Радољић за исту цркву у Аустралију кр. 306:58."

Овај записник крунски је доказ да су тутори у свом раду водили бригу не само о цркви светог Вознесенија Христовог (црква Светог Спаса) већ и о осталим црквама у Мојдежу.

Црква Мала Госпојина-Госпођиница саграђена је, како се основано претпоставља, пре 1701. године, када је у својим документима помиње млетачка влада. Познато је наиме да зидања цркви у то време готово и да није било те је сасвим логично закључити да су Млечани записали цркву која је већ раније изграђена.

Црква се налази у засеоку Горње село у непосредној близини кућа братстава Кулиновић и Поповић. Као културно-историјски споменик налази се под заштитом државе. Старији мештани причају, али документ који би потврдио ову причу нисам пронашао, да је на месту данашње цркве некад била црква-брвнара.

До пре пар година црква је стајала разваљена и запуштена. Свесни њеног значаја, а у намери да зауставе њено даље пропадање, мештани Горњег села прикупише средства за њену обнову. Као што је и обичај у оваквим случајевима формиран је одбор.

 

 

 

Освештање обновљене цркве

 

Освештање обновљене цркве обавио је на Малу Госпојину 21. септембра 2004. године. Његово Високопреосвештенство Митрополит Црногорско-приморски, зетско-брдски, скендеријски и егзарх Светога Пећкога трона Господин др. Амфилохије. Садејствовали су парох Мојдешки, протојереј Радоман Бубања и протојереј - ставрофор Момчило Кривокапић[14], парох друге которске парохије. Петочасовној церемонији присуствовао је, поред Мојдежана, велики број људи из Херцег-Новог и околине.

Црква је данас једнобродна грађевина са полукружном апсидом усмереном на исток. Звоник је на преслицу са једним окном. На апсиди је отворен један омањи полукружно засвођен прозор са чије обе стране је по један мањи-пушкарница. На јужној страни налазе се два иста оваква прозора и три пушкарнице постављене тако да се по једна налази ближе апсиди односно улазним вратима у цркву а трећа између два прозора. На прочељу је једана омања ниша, данас празна и без натписа. Изнад ње је розетна.

На месту старог иконостаса чија је судбина аутору непозната данас се налази новоизграђени.

Две капије од кованог гвожђа кроз које се улази у омању порту цркве дело су двојице Мојдежана, браће Зорана и Лазара Брајовића.

 

 

Црква Света Неђеља се налази у засеоку Потпланина (Андрићи), непосредно уз асфалтни пут Игало-Мојдеж. Као културно-историјски споменик налази се под заштитом државе.

И ова црква је једнобродна грађевина са полукружном апсидом управљеном пут истока. На апсиди је отворен један полукружно засвођен прозор. Звоник је на преслицу са једним окном. На јужној страни отворена су два полукружно засвођена прозора, од којих је онај ближи олтарској апсиди мањих димензија. Са северне стране брода отворен је, по средини цркве, један прозор. Под цркве је поплочан каменом. Предање вели да је саграђена почетком шеснаестог века.

 

 

Овећу порту и бунар који се налази у њеној непосредној близини помиње и поп Саво Накићеновић. Данас порту од овог бунара одваја асфалтни пут Игало-Мојдеж. Високи чемпреси оивичавају зид порте са његове унутрашње стране и омогућавају лоцирање цркве са велике даљине.

И ова црква даривана је од стране мештана Мојдежа али је, као и случају цркве Светог Вазнесења Христова (Свети Спас) интересантно да су поклоне даривали и људи који нису живели у Мојдежу. Писани документи говоре о следећим поклонима: године 1897. Петко Шабовић поклања 1 лиру; године 1906. Анто Цврње 1 прстен, Тодор Радман 12 кр, Л. Мрачевић 24кр.; године 1907. “браћа Будеч из Мојдежа сакупише у Бјут Монтани (Америка) 1062.75Х, Петар Гапчевић 3 лире у зл. и К7, Анђелика М. Поповић 2 иконе”.[15]

 

Бунар код цркве Света Неђеља

 

Розетна изнад улазних врата у цркву такође је дар једног од мештана. На доста тешко читљивој плочи стоји текст: “Крсто (нечитко) Приложи Поповић 1851”.

 

Црква Свете Тројице -Тројичина црква

 

Црква Свете Тројице (Тројичина црква) налази се буквално на данашњој административној граници два села, Мојдежа и Ратишевине. Олтар цркве се налази у Ратишевини док је остатак цркве на територији Мојдежа.

 

Црква Свете Тројице-Тројичина црква

 

Поп Саво Накићеновић овако описује изглед цркве “Црква св.Тројица, која има звоник на преслицу, са три окна (вис 4 . 7 м., а дуга 13 . 79, шир. 5 . 60 м. Има врата с прочеља, а једна с јужне стране. Од сјевера су два полукружно сведена прозора, а с јужне само један. На прочељу је прелијепа ниша, као и лијепи корниж, испод крова црквеног. Француз је ову 1806. цркву запалио, те све старине изгоријеле. Послије је обновљена. Око цркве порта а у истој гробље”.

Данас је црква Свете Тројице већа једнобродна грађевина од финих камених блокова са апсидом окренутом истоку. Звоник је на преслицу са три окна. На северној страни отвара се један полукружно засведен прозор, док су на јужној страни постављена два прозора и један отвор у виду пушкарнице. Један мањи отвор – пушкарница стоји на олтарској апсиди. На јужној страни су уграђена и једна врата. У прочељу зграде се уочава и једна надвратна греда украшена флоралним детаљима, као и розета раскошне израде.

У порти цркве Свете Тројице лежи гроб херцеговачког поповског војводе Сава Анђелића, познате личности из Морејског рата, који је 1911. године подигло поповско братство Анђелића. Натпис са споменика казује: “Овде је закопан Херцеговац Сава Анђелић усташки војвода српски и четобашки капетан владе млетачке којега погубише турци више Котобиља у Гручалици на 11. новембра 1689. год. Благодарно браство Анђелића из 1911 г.”

У порти стоји и мања зграда у малтеру који мјештани зову “Ћелија”. Њен источни зид грађен је солидно и несумњиво носи примарност, док је остатак зграде дограђен касније. У непосредној близини куће Јова Андрића, на источној – југоисточној страни, леже остаци зида у малтеру и један млински камен.

 

Црква Рождество Светог Јована Крститеља

 

Територијално, Црква Рождество Светог Јована Крститеља данас припада Суторини. Треба се, међутим, подсетити да је се топоним Лобер, на којем се црква налази, до повлачења Гриманијеве линије припадао Здоцима (данас Лучићи) односно Мојдежу.

“Предио на којем је саграђена црква Светога Јована припада крупноме билу које раздваја суторинску алувијалну раван са њеним селима смјештеним по пристранцима брда, и село Мојдеж”. Може се рећи да ова црква лежи на граници двају села”[16].

 
Положај цркве

 

Један документ писан 7.јула 1748. недвосмислено и сасвим поуздано говори о томе да је Црква Рождество Светог Јована Крститеља, у то време, саставни део територије Мојдежа. Документ о којем овде говоримо пише члан братства Лучић који се местом боравка везује за Мојдеж, јеромонах Мојсеј Лучић. Документ је попис прћије-мираза ћерке пароха Мојдешког Јована-Јова Милановића која се удаје за попа Луку Лучића. Ако се зна да се у то време недалеко од ове цркве сигурно налази црква Светог Вазнесења Христова (Свети Спас) може се извести логичан закључак о идентичном значају ове две цркве.

“Црква је једнобродна са полукружном апсидом окренутом истоку. Пресвођена је бачвастим сводом. На јужној страни стоје два полукружно засведена прозора, а на сјеверној један. Звоник је на преслицу са једним окном, вјероватно новије градње, као и розета. На апсиди се отвара један мањи прозор квадратног изгледа. Ниво пода цркве лежи доста, чак неуобичајено доста, испод топографске површине. У згради се виде три дрвене траверсе. На сјеверном зиду брода је једна ниша.

 

 

У порти цркве који је одоздо, са стране Суторине, обезбјеђена високом међом, лежи неколико стећака. Овдје су стећци, то је видљиво, уграђивани у подумијенте цркве, а према казивању суторинског свештеника Шпира Лучића, и ломљени и употребљавани за градњу цркве”. Црква је дужине 7,74 метра и ширине 5,16 метара.

У Суторини се вјерује да је црква веома стара, из 12. вијека, а поп Шпиро Лучић је помињао налет куге 1802. године у којему је црква посве запуштена[17]. “7. Црква св. Јован рођење св. Јована 24. јуна Више Лучића и Рајевића села мјесто звано Лобер; она је стародревна црква она је још из 12. вијека код ње се много народа копало и код ње има много стари гробова и то све без крстова са великим плочама на гробове кад је куга била у ово мјесто 1802 године црква се била запустила и била је само развалина.[18] ”.

 

 

 

Црква Рождество Светог Јована Крститеља

 

Остаци манастира-метоха[19] Рождество Пресвете Богородице – Подпланина се налазе на граници атара села Мојдеж и Ратишевина. Манастир је, најпрецизније речено, метох манастира Косијерева код Велимља у епархији Црногорско-Приморској. О самом манастиру се не зна много. Штуре податке о манастиру налазим у Шематизму православне епархије бококоторско-дубровачке за 1883. годину [20]. О манастиру је писао и поп Саво Накићеновић “...Близу ових црквица постоје неке развалине о којима народ вели, да је био манастир, у овисности калуђера из Косијерева. Мислим, да је то био метох и да је био у овисности ман.Косијерава, а народ вели, да су ту биле и ћелије, и да је неки О.Мелентије Андрић, из Мојдежа, калуђер манастира Косијерева, те ћелије оградио, а задњи калуђер, да је ту био О.Никодим Лазаревић, из Мокрина. Мјесто гдје су те ћелије, или, како ја држим, метох, да се звало “Потпланина”. Фактично и данас око тих развала има земаља, које припадају Косијереву, а судећ по тим развалинама, тај метох, био је на граници између Мојдежа и Ратишевине. Провидник млетачки Карло Пизани, писмом од 19. октобра 1712. потврђује игуману метоха “Планине” О.Исаији Витомировићу, да ужива нешто винограда и стабала, што је метоху даровао 16. марта 1709.          неки главар Калисто Диодати, који виноград, да се налази у селу Сушћепану, мјесто Песенар, код Херцегновог. Мјеста Песенар у Сушћепану нема данас, а “Потпланина” баш се налази близу св.Тројице. За ове су земље плаћали и пореза влади, те и то је врло добар доказ, да је збиља ту метох био”. Манастир је у Заводу за заштиту споменика културе Црне Горе регистрован решењем број 01-1339/1-61 од 28.11.1996. године.

Погрешно је, али прилично раширено мишљење, да на просторном опсегу мојдешког одломка ‘’Потпланина’’ нема видљивих трагова архитектуре који би указивали на постојање манастира.

Постојање остатака зидова у малтеру у близини куће Јова Андрића, као и несумњиви трагови постојања манастирског млина на истоме месту, те архивска документација Архива Херцег – Новог која у два своја значајна фонда чува успомену на манастир, обавезују на прикупљање грађе и откривање материјалних остатака о самом месту, како би се од заборава и потпуног пропадања сачувало памћење на овај бокешки манастир чије постојање и живот можемо веома лако испратити кроз читав 18. век.

Манастир Рождества Пресвете Богородице несумњиво је припадао знаменитом старохерцеговачком манастиру Косјерево код Велимља са црквом посвећеном Рождеству Богородице из 14. вијека. Будући да је овај косјеревски метох чинио органску целину са парохијском црквом села Мојдеж-Ратишевина посвећеној Светој Тројици, која поседује гробиште за читаво село, али и одређени део Мојдежа, сматра се да је манастир лежао на територијалном опсегу Ратишевине, али је својим укопавалиштем везивао оба горњебокешка села.

Уколико желимо пружити обавештења о манастиру Подпланина у Мојдежу – Ратишевини, тада морамо скренути пажњу на један помен калуђерског братства у најстаријој млетачкој земљишној књизи Херцег – Новога која је довршена 1690. године. У тој години, у часу када није ни започета озбиљнија обнова манастира Савина, овај манастир је имао братство од 13 калуђера и поседе у Суторини и Мељинама. У селу Ратишевина уписана је у истој земљишној књизи црква са посветом Светом Јеванђелисту Марку (“Chiesa si San Marco”). И заиста, у близини Подпланине, на брду Марушица стоје остаци архитектуре који би могли везати уз ову црквену грађевину.

У Мојдежу, трећа по реду млетачка земљишна књига укључује само цркву Свете Тројице (“Chiesa di SS Trinita”). Такође, у новском Архиву, чува се књига Катастра кућа, дућана и млинова из 1726. Ова књига започиње селом Мојдеж, али, сасвим јасно, власнике ових непокретности веже уз одређене топониме. Тако се власник Craglievich Jacob веже уз калуђере из Мојдежа (Calogeri di Moides), док се Calogeri R.R. вежу уз топоним Jasa у којем се препознаје јажа за млин.

Први калуђер и старешина Потпланине, о којем сигурно знамо да је овде боравио, био је отац Исаија (Витомировић), Он се помиње 1709. године у вези са спором са Јаковом Краљевићем из Мојдежа. У 1725. години отац Исаија начинио је опоруку којом је сво имање завештао Светоуспенском манастиру Савина, посебно наглашавајући једну келију коју је оградио сопственим новцем у манастиру Потпланина. Важан је још један податак о млину у Потпланини из 1771. године. Наиме, сачувана је писмена изјава Милутина Јованова Радојева из Мојдежа у којој се тврди да је пре педесет година Петар Ђуров заложио калуђеру Исаији Витомировићу четврти део млина за брашно, за 200 лира.

У стручној литератури постављана је дилема око учешћа у животу манастира оца Андрије Косијера који је живио у овоме крају на почетку осамнаестог века. Отац Андрија располагао је значајним некретнинама у околним селима. Ова особа је била високо рангирана у Драчевици јер се налази међу потписницима молбе коју су Драчевићани 1701. године упутили млетачком Сенату. Његова удовица је 1722. уступила цркви Светога Вознесења Христова у Топлој неке некретнине.

Стоји озбиљна могућност да је наредни игуман у Потпланини био отац Арсеније Калуђеровић. У 1726. години се отац Исаија помиње као калуђер, а отац Арсеније као старешина манастира Подпланина. Овдје треба пажљиво разлучити не односи ли се заправо старешинство у Потпланини на оца Арсенија Аврамовића из Требесина који би се помињао као Калуђеровић. Старешинство оца Арсенија веже се у том времену уз манастир Савину. Сасвим је могуће да је Арсеније Аврамовић претходно управљао манастиром Рождества Богородице у Мојдежу-Ратишевини , а потом и манастиром Савина.

Сигурно је да косијеревски метох у Мојдежу-Ратишевини стоји у органској вези са црквом Свете Тројице у овоме селу. Данас се зна да се манастир Потпланина још у првој половини 18. века помиње и као манастир Свете Тројице.

Половином осамнаестог века у манастиру су живели Павле и Мелентије (Андрић) из Мојдежа, као и Висарион (Сабљичић). Могуће је да је отац Висарион из знамените ратишевљанске свештеничке и главарске породице Сабљичића (Сабљића) био игуман Потпланине јер се овај калуђер 1771. године, у име целога братства , одрекао четвртине млина “Јажа” за 120 лира у корист Јова покојнога Петра Ђурова Ивановића. У то доба живео је у Потпланини и калуђер Иларион (Сабљичић).

Другу половину 18. века обележили су калуђери из једне друге свештеничке фамилије: Лучића. То су Исаија и Лука. Проигуман Потпланине био је и Василије (Ђурић).

Отац Христофор Ломбардић, парох топаљски, писао је о Потпланини како се и данас виде развалине од четири ћелије и једне пећи од бившег манастира. Он ктиторство приписује оцу Мелентију Андрићу. Последњи калуђер који је ту живео бeјаше отац Никодим (Лазаревић) са Мокрина који је и сахрањен крај цркве Свете Тројице и чији је надгробни споменик са натписом и сада чуван крај апсиде ове цркве.

Из свега изнетог види се да су српско – православни калуђери у Мојдежу живели од 1690., када су као власници земље уписани у млетачки земљишну књигу провидура Корнера. Дакле, калуђерско братство је овде сигурно стајало неколико године пре млетачког уништења манастира Тврдоша као епископског седишта Херцеговине и пре познатог, забележеног прилива херцеговачких калуђера у Драчевицу. За већи део именом утврђених калуђера у Потпланини може се утврдити да су припадали и братству манастира Савина, па и за познатог и заслужног игумана Арсенија (Аврамовића).

Манастир је напуштен, највероватније, 1725. године јер тада игуман манастира Исаија Витомировић поклања калуђерима манастира Савина све своје покретно и непокретно власништво. Манастир Косијерево био је власник земље на којој се налазио метох Потпланина све до 1933. године односно до аграрне реформе.

И данас се пут који води од засеока Поробићи, поред кућа братства Андрић до цркве Свете Тројице међу мештанима зове "калуђерска улица".

 

 

Саво Пујић

 

КАДА ЈЕ ГРАЂЕНА ТРЕБИЊСКА

ПАНТАЛИЈЕВИЦА?

 

Црква св. целитеља Панталејмона, у народу звана Панталијева црква или Панталијевица, која се налази на размеђи требињских приградских насеља Алексина Међа и Чичево, иако непомињана у старијим записима и готово потпуно игнорисана у стручној литератури, изгледа, по неким назнакама, да је, послије рушења Тврдоша, била духовно, културно и политичко средиште шире околине око данашњег града, у вријеме када се таква хришћанска институција у њему није могла ни замислити. До Другог  свјетског рата то је била парохијска богомоља џиварске црквене општине, која је обухватала и лијеву обалу Требишњице све до Корјенића. Дернек, како народ назива црквени сабор код Панталијеве цркве, одвајкада је био, уз већ угашени душки, најмасовнији у ји. Херцеговини. Уз Панталијевицу је средином XVIII вијека изграђена свјетовна школа. И сусједни муслимани су поштовали тај храм: црквена порта је почетком XX вијека проширена двјема њивама које је поклонило двоје тих иновјераца. Све то наводи на потребу да се архитектонска конструкција ове цркве сагледа у свјетлу предања и шкртих записа и натписа како би се утврдило, бар оквирно, вријеме њеног настанка.  

Панталијевица је омања једнобродна црква, какве су већином сеоске богомоље у Херцеговини. Њене спољње димензије, не рачунајући апсиду, износе 8,20х5,30 метара, а унутрашња дужина правоугаоног наоса је 6,55 и ширина 4,10 метара (распон између чеоних страна наспрамних прислоњених пиластара износи свега 3,20 метара).

Спољњи дијелови зидова изграђени су од клесаних квадара, чија се чеона страна креће од квадрата до два пута дужих правоугаоника, док је везивно камење на угловима још дуже. Поредани су у десет, односно, на апсиди, у девет правилних хоризонталних редова. Изнад посљедњег реда, испод стрехе, налази се вијенац од лучно профилисаних тесаника, који се праволинијски протеже и преко источне и западне фасаде све до звоника. То правилно ређање квадара поремећено је једино с јужне стране врата и звоника, што изгледа као да је нека рупа при дну затворена без икаквог настојања да се то зазиђивање усклади са околним зидом.

На западној страни цркве, истиче се масиван звоник на преслицу са три звона. Уочљиво је да је звоник новије конструкције, у основи широк 2,75 метара и за 22 цм истурен мимо западну фасаду, што наводи на претпоставку да је он приграђен и причвршћен уз ту површину и надограђен на вршни дио зида. У њему се разазнају два дијела, из двије фазе градње: први, камени, који се састоји од довратникβ, надвратника и неколико редова квадара, који се к врху степенасто сужавају, и други, бетонски, који опкорачује овај први и пење се високо изнад црквеног сљемена. Изнад надвратника налази се лунета и једноставна розета.

Црква је покривена каменим плочама. Четвртасти отвори симетрично су постављени. Довратници су састављени од по три симетрично постављена тесаника, а надвратник је из једног дијела. Три прозора оивичена су лијепо обрађеним ,,иглама,,, тј. тесаницима који затварају по једну страну отвора. Уз бочне стране цркве донедавно су постојали сједници. Са источне стране налази се полукружна апсида надсвођена полукалотом. Изнад апсиде види се узан прорез, попут пушкарнице, наткривен плочом усађеном у зид. Изнад тог отвора, на врху забата, постављен је прост бетонски крст новије конструкције.

Црквени под је спуштен испод нивоа околног старог и рецентног гробља, али је нејасно да ли је то посљедица намјерног укопавања због забране да се црква подиже увис или уздизања земљишта усљед гробница натисканих тик уз њене зидове. Наос је уздужно засвођен полуобличастим сводом. Са унутрашње стране бочних зидова прислоњена су по четири пара дубоких, степенасто профилисаних лукова, ослоњених на три пара пиластара и конзоле на источном и западном зиду. Врхови пиластара и конзоле су такође у виду степенасто профилисаних вијенаца. Такав вијенац наткрива и врхове трију парова западних прислоњених лукова, тј. пружа се све до иконостаса. Малтер на унутрашњим површинама не дозвољава да се утврди евентуално постојање одговарајућих профила на каменој подлози. На малтеру нема трагова старијег живописа. У олтарском простору налазе се три четвртасте нише: двије при источном крају бочних зидова, а трећа испод прозора на апсиди.

Двадесет до тридесет метара сјеверно од Панталијевице, налази се једноспратница готово исте дужине и ширине као и црква (8,35х5,40 м), коју народ назива Школа. У њено приземље се улази са њене бочне, западне стране, а на спрат са јужне стране уз степенице, које се завршавају малим тријемом. По фасади, на којој се виде неправилни хоризонтални редови грубље обрађених камених квадара, рекло би се да је и спрат зидан заједно са приземљем. Запамћено је да је у овој згради одржавана настава средином XIX вијека, а донедавно је постојао и документ о раду школе у 1881.години1. Дефинитивно је престала да ради на самом почетку XX вијека, кад су њени ученици прешли у Српску основну школу у Требињу (Душан Руњевац из Згоњева завршио је прва два разреда у тој школи, а друга два у Требињу). Приземље, вјероватно некадашња учионица, одавно служи као гробљанска остава, а раније су ту одржаване скупштине џиварске црквене општине. Спрат је подијељен на двије собе и предсобље и вјероватно је служио за становање учитеља или свештеника. Можда је један од њих био познати душки јеромонах Василије Уљаревић, који је 1867. године сахрањен иза црквеног олтара. Тој претпоставци ишле би у прилог двије чињенице: прва, калуђер је сахрањен у свјетовном, а не у монашком гробљу свог манастира, и друга, његов јеромонашки чин указује да је могао обављати све свештеничке обреде, па и парохијску службу у Панталијевици, као и обучавати дјецу основној писмености. По свој прилици, њега је замијенио харизматични поп Марко Даниловић (1835 - 1915), који је, негдје у вријеме Уљаревићеве смрти, доселио са Зубаца у Чичево. Од почетка XX вијека, а свакако и раније, у овој згради је била смјештена Џиварска црквена општина, с тим што је краће вријеме иза Другог свјетског рата на спрату радила Џиварска општина.

Колико се зна, Школа је више пута обнављана. Забиљежена је једна њена обнова 1846. године. Темељитија реконструкција извршена је 1912. године: кров је прекривен ,,купом, около облистат плочом,, ; прозори на спрату су знатно проширени (80х120 цм); оградним зидом узидана је у црквену порту2. Порта је подијељена на јужни, гробљански дио и сјеверни, слободни простор намијењен за саборовања. Осим Школе, у том дијелу, обраслом дрвећем, налази се још и густријена. И крајем XX вијека, 1991. године, Школа је опет обновљена: њена међуспратна таваница замијењена је бетонском плочом и врхови зидова учвршћени хоризонталним бетонским серклажом, што је довело до извјесног подизања крова, у коме су овога пута и преостале камене плоче замијењене цријепом. Дотрајали дрвени ,,потремак,, замијењен је бетонским. Приликом те обнове обијен је малтер са спољних дијелова зидова.

Предање говори (по казивању Јовице Кржића из Чичева, рођеног 1904) да су ранија црква и мјесни укоп били на Вариној груди удаљеној пола километра од Панталијеве цркве. Пошто су их пратиле многе недаће, мјештани су се, послије неке велике морије, почели укопавати на данашњем мјесту и, како им је отад кренуо напредак, ту су сазидали данашњу цркву. Можда у овом предању има и истине: у току неке јаке епидемије немогуће је било, у врло кратком времену, сахранити већи број мртваца на стјеновитом брежуљку, па је укоп премјештен у поље. На Вариној груди, која је и данас црквено власништво, посљедних година претвореној у урбано избјегличко насеље, још се виде остаци цркве и гробља из касног средњег вијека. Занимљиво је да је и та црква била приближно истих димензија као Панталијевица (7,90х5,80 м). Претпоставља се да је била посвећена св. Варвари, по чему је назван бријег на коме се налази. Има индиција да је ту било неко античко светилиште па се помишља да је св. Варвара христијанизирана Венера Барбота, а св. Панталејмон Деус Пантхеус3.  

Свједочење градитеља савремених гробница упућују на то да је црквено-гробљански комплекс на Алексиној Међи настао на некој старијој грађевини. Једног од њих (Никола Д. Пујић), који је иначе био љубитељ старина - открио епиграф на Школи и римски миљоказ у гробљанском зиду - изненадили су многобројни остаци цигли, које је налазио и слијепљене малтером у лучне дијелове. Други је (Раде Г. Пејановић) недавно, на дубини од 2,60 метара, пронашао неки веома чврст зид рађен у кречном малтеру, постављен уз сјеверни зид Панталијевице, отприлике под углом од 45 степени. У јужном, бочном зиду цркве узидан је квадар дуг 140 и висок 18 цм, очито старија гробна плоча. Једна таква нешто дебља плоча или камен (110х80 цм) уграђена је у темељ сз. угла цркве, од које један дио (40х15 цм) извирује изнад пода одговарајућег унутрашњег угла. Римски миљоказ, који се чува у Требињском музеју, пронађен у гробљанском зиду приликом његовог измјештања, само потврђује познату чињеницу да је туда, уз савремену саобраћајницу, водио и антички пут од Епидаура (Цавтата) у унутрашњост.

Уз сјеверни зид Панталијевице, види се тесаницима оивичен гроб, поприлично сужен савременим гробницама. Прича се да је у њему сахрањен анонимни градитељ ове богомоље. Кроз маглу заборава још се пробија предање како је тај неимар надмудрио турске власти при градњи храма. Изнад цркве, на стрмој падини Гучине, уздиже се висока Вукотина греда, названа по Вукоти, наводно Гудељу, који је с ње пушком штитио Панталијевицу док је у њој одржавана служба. Цвијета Пујић, рођена 1873. године у угледној и имућној кући Јовице Прцовића, касније презваних у Илијиће, на Бари у Придворцима, причала је да је звоно са Панталијевице, уз буну 1875-1878, било склоњено у њихову авлију и да се она играла око њега са другом дјецом. Донедавно су старији људи памтили имена двојице дародаваца који су касније поклонили по једно од она два већа, доња звона. Највјероватније да је један од њих био познати обновитељ манастира Тврдоша Никола Руњевац, који се више пута у записницима са сједница у Црквеној општини уопштено помиње као дародавац звона xиварским црквама.

Најстарији писани помен цркве св. Панталејмона у Чичеву, колико нам је познато, потиче из 1857. године, када ју је регистровао руски научник Александар Гиљфердинг на свом пропутовању кроз Херцеговину4. Двије године касније је ,,. . . у Чичеву, 27. јула, после службе у цркви, објављено, да се Зупчани, Крушевичани и Драчевичани мире с Турцима и враћају под султанову власт,,5 (У старијим изворима, Панталијевица се лоцира у најближем, старом селу Чичеву, али је на преласку из XIX у XX вијек до ње прво допрло ново насеље Алексина Међа, откад се она обично за њу веже.) По том податку могло би се закључити да се и у то вријеме на Панталијевдан ту сакупљао народ и из даље околине, а избор тог мјеста, које није ни на подручју поменутих општина нити у сједишту турске власти, можда баш говори и о тадашњем политичком значају овог црквено-школског комплекса.

Уз настојање да се што је могуће боље очувају затечени градитељски елементи храма, двијехиљадите године извршена је његова темељитија обнова по пројекту инж. Мата Уљаревића. Изнад свода на наосу постављена је армиранобетонска плоча да би се санирале пукотине и спријечило прокишњавање. Кров је прекривен новијом каменом плочом већих димензија од дотрајале старе. За дебљину бетонске плоче подигнут је плочни кров, што се и примјећује по реду камених фасадних плочица причвршћених испод стрехе, чиме је она за десетак центиметара одвојена од профилисаног вијенца, на који се наслањала. У узалудном покушају да се уклони влага која продире из темења, уклоњени су сједници, који су били прислоњени уз спољње бочне зидове. Напрсли звоник је учвршћен армиранобетонском превлаком, при чему су заобљени његови ранији угласти вршни дијелови. На источном крају сљемена, изнад олтара, изливен је бетонски крст, умјесто ранијег металног. Црква је електрифицирана, па је ранији богати кристални лустер, израђен за воштанице, замијењен скромнијим свијећњаком у облику кандила. Обијен је малтер са спољашњих зидних површина, али су око прозора накнадно извучене ,,фаше,,, како би се добио визуелни утисак већих отвора. Истицањем бијелом бојом ионако предимензионираног звоника, као и покривањем плочом већих димензија, и иначе мало црквено здање сада оставља утисак још мање грађевине.

Очигледно, Панталијевица је стара црква, старија него се обично мисли, што наглашава и Љ. Шево у скорашњој публикацији: ,, . . . то се са доста вјероватноће може претпоставити да је и црква старија од 1879. године, која је уклесана у натпису као датум њене обнове,,6. Али натписи на надвратницима, откривени скидањем малтера и кречних наслага, као и управо цитирани навод, сасвим збуњују радозналце, те им је потребно овдје посветити већу пажњу.

И по датирању и по облику словних знакова старији је епиграф на Школи, а и боље је очуван јер је исклесан на архитраву, који је од тврђег камена:

           

1762

 

ПОНОВИСЕ: 1846: аПРI: 30

                            

По писму би се рекло да су га писала двојица различитих каменорезаца (за разлику од шестице савременог облика у другом реду, она у првом личи на мало слово б ) и у различито вријеме. Први је, у горњем реду, у барељефу представио крст и уписао само годину ваљда изградње, а други, у доњем реду, кратку реченицу о времену обнове здања. Језик, правопис и облик словних знакова имају обиљежја времена у коме су настали, тј. прије него је црквенословенски језик овладао у овом крају (нпр. СЕ умјесто каснијег СЯ ). Бројка 2 у старијем натпису оборена је улијево из вертикалног положаја и нема завршне црте. Од уставног писма, карактеристичног за епиграфе, одудара квадратно, тј. брзописно слово в, као и брзописно а, слично данашњем писаном слову. Слово н има старији облик, у којем су усправне црте спојене благо укошеном цртом (Н), попут одговарајућег латиничног знака. Између два словна знака за вокал и уобичајена у ранијем нашем писму (Н и I) записивач се оба пута опредијелио за једноставнији - I.

И још двије особине потврђују да је други записивач добро познавао стари правопис: дијелови реченице међусобно су одвојени двотачкама, што је био обичај прије увођења запете, а текст је скраћен тзв. суспензијом, што је вршено у периферном дијелу7, у овом случају испуштен је слог на крају ретка.

Као што се види, вријеме изградње Школе није спорно. Логично је претпоставити да је Школа грађена уз цркву, а не обратно, и да је црква прављена прије 1762. године. Међутим, противрјечан натпис на црквеном порталу доводи у питање ту претпоставку. Урезан је на низу омањих квадара сложених на надвратнику и раздвојених лунетом. Усљед њихове мекоће, међусобног спајања и кречних наслага, натпис је теже читљив и дјелимично оштећен:    

 

СЕИ ХРАМ СВЯ (т) ЦеЛИТ ПАНТАЛеИМОНА СОЗИ

ДАСЯ ЉЕТА ГОСПОДЊА    1872 ПОНОВI СЕ 1846

АПРIЛА 30 КАМПАЊЕЛ                  БI ПОДИГНУТ 1882

 

И овај натпис је исписан уставним словима, изузев два брзописана е: ЦеЛИТ, ПАНТАЛеИМОНА, уз четири словна знака у уставу за исти вокал (Е).

Иако се сва уставна слова пишу између двије замишљене линије, тј. сва одговарају данашњим великим штампаним словним знацима, у овом епиграфу су повишена до треће, горње линије почетна слова у неким ријечима које се односе на духовну сферу, а у једном случају и на почетку реченице. Писан је истом руком и у исто вријеме - 1882. године, тј. када је подигнут звоник (кампањел), или нешто касније. Тада је изграђен онај камени дио данашњег звоника, а бетонска надградња потиче из 1921. године, када су подигнута сва три звона8. Али, некакав звоник је морао постојати и прије 1875. године, вјероватно постављен на врх западног забата, као што је случај са сличним црквама с једним звоном. Иако је црквени епиграф писао исти записивач, поједине његове реченице се међусобно знатно разликују по језику и правопису. Средња реченица је, у ствари, преписана са епиграфа на Школи, с тим што су изостављене двотачке и дописан посљедњи, испуштени слог. Извршено је и извјесно осавремењавање словних знакова: квадратно в замијењено је одговарајућим уставним словом (В), а и старо Н савременим еквивалентом (Н). Али је у оба случаја задржан већ архаизирани знак за вокал и (И). Чудан је и навод да су оба здања обновљена истог дана, што већ само по себи довољно говори о некритичности каснијег преписивача. И трећа, посљедња реченица је такође писана народним језиком. Данас потпуно заборављени романизам кампањел(о) употребљавао се у требињском крају и доста касније, што се види и из записника на поменутој сједници Црквеног одбора 1921. године.  И у тој реченици је једанпут употријебљено већ застарјело слово I. Насупрот тим двјема реченицама, писаним народним језиком, трећа је, односно почетна, на црквенословенском

(СЕИ, СВЯ-, ЦеЛИТ-, . . . , СОЗИДАСЯ). Али њен правопис није у складу са тим језиком: уз одговарајуће словне знакове Я  и И умјесто савремених Е и Ј, ту се јављају и Вукова слова Љ и Њ. У овој реченици, у сва четири случаја употријебљен је савремени знак за вокал и. Тешкоћу у читању натписа  на Панталијевици представљала је бројка писана као лигатура двојке и деветке, која се двапут јавља у том тексту. Љубазношћу дра Горана Комара дознали смо да се таквим знаком обиљежавала двојка (Љ. Шево ју је, у цитираном наводу, прочитала као деветку).

 

План цркве св. Панталејмона, основа, уздужни и попречни пресјек

 

Поред све те језичке и правописне хетерогености црквеног натписа, још више упада у очи његова логичка противрјечност: по њему, храм је сазидан послије његове обнове! Очито се ради о грубом записивачевом лапсусу. Да ли се није могао исправно прочитати вјероватни натпис на старом надвратнику приликом изградње новог звоника или је, касније, осмица настала некаквим оштећењем шестице или петице, што је мало вјероватно, сада је немогуће одговорити. Црквенословенски језик прве реченице показује да је записивач, иначе склон дословном преписивању, није могао преписати са неког предлошка старијег од епиграфа на Школи. Можда је на надвратнику стајала само година изградње, као што је случај на Школи, а записивач је проширио у пуну реченицу. Пошто из тог лавиринта контрадикторних информација није могуће извући поузданије закључке, преостаје нам још компарација архитектонских одлика Панталијевице са сличним богомољама у Херцеговини.

Почетком шездесетих година прошлог вијека, истакнути београдски историчари умјетности В. Кораћ и В. Ј. Ђурић описали су и проучили посебан тип православних сеоских цркава у старој Херцеговини, углавном на подручју између Луга, Билеће и Грахова и закључили: ,,Основни архитектонски облици споменика о којима је реч приближно су исти: правоугаони наос, полукружна апсида, полукалота изнад апсиде, полукружни луци, полуобличаст свод, равни или лучно завршени отвори,,9. ,, . . . фасаде су у бољој или лошијој техници, зидане на сличан начин: крупнији квадери, чији се облик на лицу приближава квадрату, сложени су у водоравним редовима. . . Код свих цркава архитектонски је нешто истакнутија западна фасада. Осим звоника, овде се појављује мања или већа ниша изнад врата, каткад мали кружни отвор, а на неколико грађевина једноставнија розета10. Основна одлика тих храмова су прислоњени лукови уз бочне зидове, по чему се они разликују од врло сличних католичких цркава у ји. Херцеговини. У њима се већином налазе по три, а у неким и по два пара таквих лукова. У неким црквама средњи лук је виши и шири, али су у највише случајева изједначени.

Аутори поменуте, веома цијењене студије, утврдили су да се описани тип херцеговачких сакралних здања развио из једнобродне куполне цркве, од које су остали прислоњени бочни лукови, а у неким црквама и попречни носећи лукови, на које се ослањала купола. Тај тип цркве ,,образован је под утицајем општих идеја о враћању средњовековној традицији. У исто време је и израз традиционалних веза херцеговачког залеђа са Дубровником,,11. Те скромне храмове градили су сами сељаци уз помоћ својих племенских кнезова и свештеника, по узору на богатије средњовјековне богомоље, које су раније подизали владари и великаши. Поменути аутори су утврдили такође, на основу непосредних или посредних извора, да је петнаестак описаних једнобродних цркава са прислоњеним луковима грађено од посљедње деценије XV до првих деценија XVII вијека. Претпостављали су да још има таквих здања, што се показало тачним. 

Двадесетак година касније, прислоњени лукови су примијећени и у цркви св. Неђељке у Талежи12. У скорашњој монографији Љ. Шево је описала још петнаестак цркава са прислоњеним луковима, већином на гатачком подручју, затим на Љубомиру, Зупцима и у Попову13. Са сигурношћу се може претпоставити да их има још позамашан број, како оних које бањалучка ауторка није обрадила, тако и оних у којима није обраћала пажњу на прислоњене лукове, као што је случај са Панталијевицом. Изградња и тих цркава, уколико је ауторка могла утврдити, такође пада у вријеме које су омеђили београдски аутори. Занимљиво је да је и Гиљфердинг, за вријеме свог кратког задржавања на пропутовању кроз ји. Херцеговину, процијенио да су све такве цркве ,,изгледа, зидане у почетку турске владавине,,14.

Упоређивањем скупине херцеговачких цркава са прислоњеним луковима са Храмом св. Панталејмона на Алексиној Међи, долази се до закључка да и он припада истом типу сакралних здања, што би значило да је грађен у исто вријеме. Једино чиме ова богомоља одступа од сродних цркава јесте број прислоњених лукова у наосу. Док друге цркве имају најчешће по три, а понеке и по два пара, дотле Панталијевица има четири пара једнаких лукова. Истина, неке цркве имају и четврти пар у нартексу или припрати, као што је случај у Аранђелову, у Корјенићима, али Панталијевица нема таквих продужетака. Да је та грађевина већих димензија, можда би се и могла схватити та њена особитост. Без обзира што је четврти, источни травеј приграђен у олтарски простор дуборезним иконостасом с краја XIX вијека15, чињеница је да је то изузетна карактеристика овог храма. У старијим црквама са по три пара лукова обично су средњи лукови виши и шири, чиме је наговијештена некадашња купола. Касније, кад је ,,занемарена и заборављена потреба средњег дела горње конструкције, травеји су такође једнаки,,16. Могло би се помислити да је повећан број прислоњених лукова у Панталијевици резултат даље еволуције овог сакралног типа, па да ово здање потиче из нешто каснијег времена, могуће из 1672. године, тј. да је грешком, умјесто шестице, уклесана осмица у њеном епиграфу. С друге стране, тешко је повјеровати да се гради црква у требињском крају у другој половини XVII вијека, у раздобљу између Кандијског и Морејског рата, када су стране силе већ биле бациле око на ово подручје подстичући хришћанску рају на отпор, што је изазивало оштре репресалије турских власти. У том случају, могло би се помишљати да је у спорној години изградње осмицом замијењена петица и да Храм св. Панталејмона потиче из друге половине XVI вијека, што би се уклапало у вријеме кад су прављене херцеговачке цркве с прислоњеним луковима.

Могло би се помишљати и да је 1872. година, за коју претпостављамо да је била уклесана на старом надвратнику, означавала вријеме подизања првог звона и изградње првобитног звоника, јер је тек од шесте деценије XIX вијека дозвољавано постављање тих симбола радости на православним богомољама у Херцеговини17, што је касније преписивач схватио као годину изградње цркве. Али, ипак, немогуће је замислити толику наивност аутора спорног текста, јер се ради о веома малој временској дистанци (1872-1882).

Било која од наведених претпоставки имала би некаквог смисла једино ако је постојао неки предложак (можда и сада постоји испод прислоњеног новог звоника) са којег је неспретно преписана година изградње. У сваком случају, са доста вјероватноће може се тврдити да је Панталијевица старија од Школе, односно да је грађена прије 1762. године, а највјероватније је то било у доба када су подизане и остале херцеговачке православне цркве са прислоњеним луковима, тј. у XVI или почетком XVII вијека.

 

Фотографије, цртежи и слог: Славко Вукаловић, дипл.инж.

1 С. Пујић, Прилог трагању за старом требињском школом. ,,Глас Требиња,,, Требиње, 16. III 1991, стр. 6

2 Записник са сједнице Црквеног одбора црквене општине Xивар од 18. II 1912. год.

3 Ђ. Одавић, Нека запажања о археолошком локалитету Варина Груда у Xиварском пољу код Требиња. Трибуниа 6, Требиње 1982, 43

4 А. Гиљфердинг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, Сарајево 1972, 35

5 В. Ћоровић, Лука Вукаловић и херцеговачки устанци од 1852-1862. године. Београд 1923, 69

6 Љ. Шево, Православне цркве и манастири у Босни и Херцеговини до 1878. године. Бања Лука 2002, 181

7 П. Ђорђић, Историја српске ћирилице. Београд 1971, 183, 186

8 Записник Црквеног одбора од 7.3.1921. године

9 В. Кораћ - В. Ј. Ђурић, Цркве са прислоњеним луковима у старој Херцеговини и дубровачко градитељство XV-XVI века. Зборник филозофског факултета, VIII, Београд 1964, 588

10 Исто, 590

11 Исто, 595

12 Љ. Спаравало, Средњовјековна гробља, црквине и цркве на подручју шуме требињске. Трибуниа 5, Требиње 1979, 101

13 Љ. Шево, нав. дј. 181

14 А. Гиљфердинг, нав. дј. 34

15 Љ. Шево, нав. дј. 181

16 В. Кораћ - В. Ј. Ђурић, нав. дј. 593

17 Н. Дучић, Манастир Дужи у Херцеговини. Требиње 2000, 48 

 

 

Александар Куљак и Саво Куљак

                                                               

 

ДВОРИ ПАВЛОВИЋА ГОСПОДАРА ТРЕБИЊА У XV ВИЈЕКУ

                                   

Након смрти кнеза Павла Радиновића господара Требиња и требињских области, који је умро 23.августа 1415., у требињској кнежевини су владали до доласка турака његови синови и унуци прозвани по њему Павловићи (1).

 

 

 

Родослов породице Радиновић -Павловић:                                

 

Р а д а н   Ј а б л а н и ћ *                                                                                        

Син Радана Јабланића: Кнез  П а в л е  Р а д и но в и ћ  (1391-1415)   

 

Потомци Кнеза Павла Радиновића:

 

Кнез П е т а р   П а в л о в и ћ  (1419 - 1420)  (Син)                                                    

Војвода Р а д о с л а в   П а в л о в и ћ  (1420 – 1442)   (Син)                                                                                                  Жена Радослава Павловића  Т о д о р а 

         

Синови Радослава Павловића:

 

Кнез  И в а н и ш    П а в л о в и ћ (1427- 1442)                                   

Кнез   П е т а р   П а в л о в и ћ (1454)                                                  

Кнез   Н и к о л а  П а в л о в и ћ (1454)

       

Послије смрти последњег немањића босански Бан Стјепан Твртко I, се 1376 г. окрунио српском круном Немањића, па је сматрао да му као њиховом рођаку припадају све њихове земље. Тако је 1378 г. заузео Требиње Конавле и Драчевицу од господара Зете и од тада се требињске области зову “Доњи краји”, који се дијеле на жупе: Требиње, Витаљина, Драчевица, Попово и Конавле. Важнија мјеста у доњим крајевима су Требиње, град Соко у Конавлима, Билек (Билећа), Сустјепан и Борач. У овим мјестима су становале војводе и кнезови и издавали повеље. По Љетопису Попа Дукљанина Травунија се у његово вријеме састојала од више жупа: Љубомир (Предјел), Ветаница (Фатница), Рудина (Рудине), Кruscevicа (Крушевица), Врм (Урмо, Зупци, Кривошије), Ressenа (Рисан), Dracevica (Драчевица), Канали (Конавли) и Герновица (Жрновица).

У Доњим крајима од конца XIV вијека до доласка Турака су владали Радиновићи–Павловићи(2).  

            Константин Порфирогенит је оставио најстарије историјске податке о насељавању Конавала и сусједне Травуније. Ове области су населили Срби у доба цара Ираклија у VII вијеку (3).

Требиње је постало засебна област када је солунски Цар Давид за вријеме Будимира српског око 675 године подијелио своју државу на жупаније, бановине и кнежевине.

            Према В. Ћоровићу Предимир (960-980) је владао Травунијом и његово сједиште је било у Требињу (4).

Средином XII вијека Травунијом је владао жупан Деса, стриц Стевана Немање, који је сахрањен у Требињу код цркве “S. Pietro di Campo” у Црнчу (Петрово поље-Џивар) (5). У титули жупана Десе стоји: “EGO DESA DEI GRATIA DIOCLIE, STOBOLIE (мјесто Требиње)) TACHOLMIE (захумље) DUX…N” (6). Послије смрти жупана Десе ови крајеви су припојени држави Немањића. Краљ Драгутин 1284 године уступио је дио својих области мајци Краљици Јелени (које су се често називале земље Краљице Матере (domina regina mater)(7). Након смрти Јелене Анжујске Травунијом су владали Немањићи до 1378.

 

Поставља се питање гдје су остаци дворова Радиновића-Павловића и војводе Радослава Павловића? 

 

Према К. Јиречеку стобор Павловића је угледно господарско сједиште, како се на примјер звала столица војводе Радослава Павловића у Требињу и Конавлима (2). Придворци се у дубровачком архиву спомињу 1443 године као “de Pridvorica apud stobor de Trebignа”(2). Радослав Павловић је имао дворце у Требињу, Конавлима и куле у старом граду Клобуку (1,2).

Главни дворац “СТОБОР”, сједиште војводе Радослава Павловића, подаци из дубровачког архива јасно убицирају у Придворцима код Лонџе (у подножју брда Хума). У току ратовања Радослава Павловића са Дубровачком Републиком 1430. године и након пораза дубровачког одреда негдје код Требиња, Дубровчани су послали нову војску и команданту те војске Марину Гучетићу наредили да у Требињу запали кућу Радослава Павловића и поруши “СТОБОР” Павловића. Дубровачки сенат је 02.06.1430 закључио “brusare et dirrupare domum Radoslavi Pavlovich in Trebigne cum stobor suo”(2). Истина, прије ових непријатељстава Војвода Радослав Павловић уступио је споразумом дио Конавала Дубровнику, али се народ Kонавала подиже на оружје, но Дубровчани угуше устанак. Дубровачки сенат је био “увјерен да су то Павловићи опрели и изаткали…”(1) те су наставили да ратују са војводом Радославом. Тек концем 1432 г. се Радослав Паввловић са доста муке и натезања помирио са Дубровником.

Војвода Радослав Павловић је имао свој двор “стобор” у Конавлима о томе свједочи једна забиљешка у документима о подјели Сандељевих Конавала из 1432 г. гдје се код Љуте помиње једна њива над стобором Војводе Радослава, “Sopra stobor del dicto Voevoda”(3). Столно мјесто господара Конавоске жупе било је у близини извора Љуте. Кнез Павле Радиновић издао је 25. марта 1397. на Љутој трговачке повластице Дубровчанима, а војвода Сандаљ Хранић подигао је у Љутој своје царинарнице. Југозападно од извора Љуте у 15. вијеку је постојало мјесто Градац, а одмах иза њега село Застоље. У близини извора Љуте, на другој страни, према југоистоку, налази се град Соко који се први пут помиње 1391 г. за њега дубровачки хроничар Рањина вели: “Lo castello di Socol al capo di Canali”. Кастелан војводе Радослава, Бранко 1442. године, из Соко града шаље своје људе да нападну дубровачког кнеза Павла Растића у његовом стану на Љутој (3). Локација Стобора Војводе Радослава Павловића у Конавлима може се довести у везу са чињеницом, коју истиче дубровачки хроничар, да је град Соко сједиште управе Конавала и помиње да је кастелан града Сокола Бранко, кастелан војводе Радослава. Турци су 1449. г. порушили град Соко, тако да се данас, на тој локацији, могу наћи само темељи Стобора ако и они нису уништени (Lib. Virid. Gl. 4o8, l 182 b) (3).  

Тачно је да су Павловићи посједовали стари утвђени град Клобук и куле у граду. Према писању В. Вулетића-Вукасовића “Млади кнез Иваниш и нек је био син славне босанске цркве, по обичају онога земана учио је књигу у Риму. Кнез Иваниш млади племић се вратио из Рима у пусту кулу на Клобуку да замјени старог оца Радослава” (1). Постоји вјероватноћа да је дворац код Лонџе у Придворцима запаљен и порушен по одлуци Дубровачког сената из 1430 г., па се због рушења дворца или због рата са Дубровачком Републиком војвода Радослав преселио у утврђени град Клобук. Кнез Павле Радиновић и Павловићи су владали Клобуком од 1391-1441 г., а након њих Клобуком владају Косаче. Турци су заузели Клобук око 1477. г. (4). Историјски је познато да су Требињска господа војводе и кнезови Павловићи имали Стоборе у Требињу и Конавлима, а куле у граду Клобуку.

Од 1205 – 1358 г. град Дубровник је био под господством Млетачким. Од старина Дубровник није имао никаквих посједа. Градски бедеми су били граница са Хумском земљом. Од раног средњег вијека Дубровчани држе винограде на Требињском земљишту. Константин Филозоф пише да за то плаћају 36 н о м и з а т а годишње (8). Већ у 15 вијеку почели су чешће запосједати земљишта у Ријеци, Затону и Жупи (Бремно). Засађивали су винограде и вртове, градили љетниковце. Ове посједе у ближој околини називали су А с т а р е а . Не постоје подаци да ли је икада ово земљиште њима продато, уступљено или поклоњено у власништво, али се зна да су за њега хумским кнезовима љетомице (годишње) плаћали такозвани могориш. Године 1323. српски цар Урош је даровао Дубровнику Босанку, Бргат и Осојник. Сандаљ Хранић 1419 г. је продао своју половину Конавала осим града Сокола, а Радослав Павловић 1427 г. је продао свој дио Конавала. Међутим, касније је Стјепан Котроманић пријетио Дубровнику да ће им присјести грожђе и воће, ако могориш што су га до тада давали српској и босанској господи не наставе и даље плаћати њему господару ових области (8).

Концем XIV вијека Захумљем су Господарили Санковићи и они су били присутни када је Твртко I издао Дубровчанима повељу о повластцама 10. aприла 1378. г. Из ове повеље се види да је крсно име Санковића Св. Ђорђе, а прислуга Св. Михајло. Санковићи су уживали велики углед јер су посједовали многе жупе на југу Босне, па су изазивали завист код феудалаца Раденовића (Павловића) и Вуковића (Хранића) који су их напали у децембру 1391 г. и побједили. Након побједе су подјелили њихове земље.

Мјесто Санковића долазе Косаче. Насљедник Војводе Сандеља је Херцег Стјепан Косача.

            Хумски војвода Стјепан Косача је 1439. године у једном походу заузео Требиње и том приликом је из двора војводе Радослава Павловића одузео и однио све записе и повеље (1), а године 1450. је позвао турке да окупирају ову област. Радослав Павловић је испред турака побјегао у бијели свијет. У Венецији му је умрла госпођа Тодора и најмлађе дијете. “Госпођа Тодора буде сахрањена по обреду босанске цркве, те јој Ђедо Илија (поп) опојио седмине и над русом јој главом посветио чатећ часне ријечи, домаћи хљеб, мед и масло, а сам господин Павловић задио је над главом везену мараму и понуде по народном обичају” (1).

Хроничари су забиљежили да је Радослав Павловић три бијела дана са капом у руци, распасаном сабљом, дијелио кољиво и пиће господи млетачкој да би Господ Бог и крсно му име Свети Ђорђе помиловали у вјечној слави госпођу Тодору. Поп Илија је написао на надгробној студеној плочи госпође Тодоре ове ријечи:

Вјечна памет госпођи Тодори Павловић Поставља овај биљег муж за живота га љубила а он њу и по смрти... 

Браћа Петар и Никола Павловић господари “доњих страна” 1454. године потврдили су Дубровнику старе повеље.

            Очигледно је да В. Вулетић-Вукасовић поистовјећује босанску и православну цркву, јер православну цркву у Херцеговини назива босанском црквом. Према опису црквених и народних обичаја приликом сахране Госпође Тодоре јасно је да се обред сахране обавио по обичајима православне цркве, по обичајима који су и данас живи код Срба у Херцеговини. Обично се мисли и пише да је у областима које је Дубровник примио у XIV и XV вијеку од српских и босанских господара било много богумила, али у историјским изворима нема о томе готово никаквих свједочнстава За Конавле постоји само једна забиљешка од 15. јула 1457. г. у којој се помиње једна дадиља патеранског поријекла (babiza de patarenis) (3)

            Др М. Грујић наводи више цитата из којих се види да је у рату Херцега Стјепана и Дубровника 1451-1454 заистa играо улогу вјерски моменат. Анонимни хроничар је забиљежио да су Дубровчани ухватили два своја поданика из Конавала, Богдана и сина му Ратка, који су се били придружили Херцегу и одмах их обојицу објесили. За те Конављане Старани вели да бијаху Моралци, а Стули нагласује “due scismatici” (Аnnal. Rag. и 256). Неколико година прије овог рата Дубровчни су прогонили православне свештенике из Конавала и на мјесто њих довели два римокатоличка глагољаша од Сења (3). Приликом подјеле Павловићевог дијела Конавала 1427 г. из катастика сазнајемо да је у то доба у Конавлима био развијен култ цркава . У то доба је у Конавлима било око 5о цркава и око 7оо кућа. У селима је било од 3 до 12 кућа. Цркве су носиле имена светитеља који се чешће употребљавају код православаца као што су: Св. Врачеви, Св. Ћирило, Св. Димитрије, Св. Илија, Св. Ђорђе, Св. Павле, Св. Андрија, Св. Јован, Св. Никола, Св. Неђеља, Св. Спас итд.

Након што је Пељешац уступљен Дубровнику Цар Душан Силни се обраћа Дубровачкој општини и трaжи “…да пребива поп ср'б'ски и да поје у црквах' које су у Стону и у Рату.” Међутим, не само појање већ и писмо је потискивано. Марко Вего истиче да је сваки стонски ћирилски натпис стар јер су послије 1333. године тријебљени од стране фрањеваца (9).

 

Главни дворац “СТОБОР” сједиште војводе Радослава Павловића, подаци из дубровачког архива јасно указују да се налази у Придворцима код Лонџе (у подножју брда Хума).

            У залеђу Лонџе, на подножју брда Велики Хум, у западном дијелу Придвораца данас се налази изузетно велика омеђина са лучно свођеном капијом са декоративним елементима изнад које је 1849/50. године уклесан арапски текст.

            У трећој књизи М. Мујезиновића (10) је наведен епиграфски напис на стамбеној кући. “Овај натпис уклесан је на три камене плоче на кући која се налази на локалитету Лонџа у Придворцима. Натпис је јаче оштећен али са на њему читају слиједећи текстови”:

На великој плочи је на почетку, два пута исписан текст:

            Алах је један, а Мухамед је његов вјеровјесник''   

Затим је исто тако два пута исписан текст:

"О Хазрети Шејх Бехаудин Хакшибенд".

Испод тога се налази доста оштећен текст:

"О Мухаммеде заузми се за своје сљедбенике… Боже, благослови душу нашег вјеровјесника Мухаммеда… Боже нека је твој благослов на вјеровјесника Мухаммеда, докле год се његово име спомиње.

Нумах син Менах Хусеина 1266 (1849/50).

"Алах, Мухаммед, Омер, Осман, Али,Ебу,Бакир, Хасан И Хусеин.

            Када је 1849-50 уклесан овај арапски текст изнад главне сјеверозападне капије дворца појединачно је вађено камење и уграђивано ново са уклесаним текстом. Не постоје подаци да ли је на извађеном камењу био неки текст од војводе Радослава. или Кралљице Јелене.

Да ли је Лонџа у Придворцима заостали објекат из комплекса дворца краљице Јелене Анжујске ?

            У нашем претходном раду смо приказали чињенице које указују да је двор Павловића код Лонџе у Придворцима градила Краљица Јелена. У наставку текста ћемо поновити основне чињенице које потврђују ту хипотезу (11). 

Дворац (Стобор) војводе Радослава Павловића (подаци из дубровачког архива) јасно указују да се налази у Придворцима код Лонџе (2). Врло је вјероватно да је војвода Радослав Павловић смјестио своје сједиште (стобор) у дворац Краљице Јелене Анжујске. Све данашње Лонџе су изграђене уз дворце или цркве у њезином бившем краљевству.   

           

Лонџа према В. Клаићу означава :

1)      Тријем, терасу, балкон, терасу под стубовима, полуотворни тријем, масонску ложу (12)

2)      Мјесто гдје се одржавају сједнице,скупштине, вијећа (12). Израз лонџа према Клаићу је турцизам који потиче од италијанске (12,13) и француске ријечи loggiа (тријем) (14). (све данашње лонџе народ је вјероватно тако називао и прије доласка Tурака на ове просторе, примједба аутора).

 

            Стобор - Простор ограђен стубовима, двор и двориште (12)

            Стоа (гр.) - Дворана са стубовима у којој је учио Зенон из Китиона (13)

Стоби – Антички град на ушћу црне ријеке у Вардар. Велико налазиште остатака класичне културе.(13)

 

Придворци су очигледно добили име као насеље при дворцу. Познато је из историјских извора да је Јелена Анжујска владала Захумљем и да је у Требињу имала дворац. Јелена Анжујска родом францускиња, мајка српских краљева Милутина и Драгутина, је вјероватно испред свог љетног дворца изградила, изнад извора, густијерну са тријемом и кулом којима је дала француско име loggia. Овај релативно добро очуван грађевински објект у Придворцима од када се зна народ зове лонџа. Лонџа (Густијерна, тријем са каменим волтовима и кулом за одбрану) је најстарији објекат у Придворцима израђен од клесаног камена из којег се становништво Придвораца и околине снабдјевало питком водом, па је то један од разлога да је остала релативно добро очувана. Значајно је напоменути да на овом локалитету постоје двије живе воде и то Лонџа и стара чатрња поред пута између Лонџе и Разбојишта обадвије у подножју брда Хум на ивици требињског, односно придворачког поља у непосредној близини дворца. У периоду великих киша, прије изградње бране Грнчарево, по неколико дана би Требишњица плавила цијело требињско поље. На ова два извора су изграђене густијерне (чатрње) а на Лонџи и тријем и кула, тако да их вода и код највећих поплава није потапала.

            Познато је да су Краљица Јелена и њен син Краљ Милутин обновили цркву Св. Ђорђа у Бару. Бар је у средњем вијеку био најприје сједиште епископије, а затим и архиепископије. У љетопису Попа Дукљанина у првој половини XIII вијека помиње се црква Св.Ђорђа у Бару (15). 

            Црква Светог Ђорђа у Бару смјештена је на платоу који носи назив ЛОНЏА. Овај назив вјероватно потиче отуда што је на платоу испред цркве Св.Ђорђа била изграђена loggia (лонџа). У многим мјестима гдје је владала Краљица Јелена Анжујска постоје локалитети са називом лонџа. Тако у Љубомиру село Подвори Постоји ЛОНЏА, црква Светог Петра, куле и рушевине некадашњег насеља. У рушевинама са десне стране цркве нађен је патос са мозаиком (16). Према подацима из дубровачког архива праунук Краљице Јелене Цар Душан силни послије побједе над Босном 1350 године, са царицом Јеленом, сином Урошем, Патријархом Јанићијем, бираним велможама и једним дијелом војске окренуо је преко Хума и дошао у Љубомир и заноћио у кулама села Подвори. Сјутрадан рано ујутру упутили су се у Врхпоље код цркве Аћимове да се поклоне гробу свога претка Градиње гдје је Патријарх Јанићије служио свету литургију. Код цркве Св. Аћима Цар Душан је примио изасланике Дубровачке Републике који су га замолили да удостоји и обрадује град Дубровник својом посјетом, што је цар и учинио (17). Не постоје писани извори да је Цар Душан том приликом посјетио двор своје прабабе Краљице Јелене Анжујске. У Мостаћима, такођер, постоји ЛОНЏА и двије старе цркве и то Св. Петке и Св. Климента. Мостаћи су старо насеље које се помиње у дубровачким архивима 1311 године, удаљено око два километра од лонџе у Придворцима.(2).

            В. Кораћ у првој књизи “Требиње до доласка Турака” истиче да се зна о постојању двора Краљице Јелене у Требињу. В.Кораћ претпоставља да се та локација налази у Полицама близу куле Бранковића или у Бањ Виру гдје данас стоји торањ цркве Св. Михајла (у самом Требињу). На локалитету Лонџа у Придворцима и омеђинама у ближој околини нема писаних трагова о Краљици Јелени. Приликом грађења нове Петрове цркве у чичеву (вјероватно Црнчу) 1906 годионе разбијена је стара плоча на којој се помиње Краљица Каталина (18), жена Краља Драгутина, снаха Краљице Јелене. Драгутин је господарио Требињем до 1284 године када га је даровао мајци Јелени Анжујској. На плочи изнад портала цркве Св.Срђ и Вакх код Скадра на Бојани налази се натпис Краљице Јелене који гласи:

            “MEM/en/ TO D/omi/ NE FAMUL/a/ ET/ua/ E HELEN/a/ E REGIN/a/ E SERVI/a/ E DVO GLI/a/ E  ALBANI/a/ E CHILMI/a/ E DALMACI/a/ E ET MARTINIM/a/  E  REGIONI/s/  LJVE VNACV/m/

FILIS SVIS REGI/bu/ S VROSIO ET STEPHA/n/ O/a/  EDIFICAVIT D/e/ NOVO IS/ta/ M ECCL/es/ IA/m/ AD  HONORE/m/ BEATO/rum/

M/a/ RTIRU/m/ AD HONOSERGI/i/ ET BACHI ET AD  FINE/m/ VSLJ/ue/ CO/m/ PLEV IT ANN/o/ D/omi/ NI  MCCLXXXX.” (19).  

            Српска Краљица Јелена је владала Захумљем, Далмацијом, Албанијом три деценије од 1284. до смрти. Умрла је 08. фебруара 1314 г. и имала је двор у Требињу (2). Двор краљице Јелене у Требињу се изричито спомиње у дубровачким архивским књигама (20). Поред обнове цркве Св.Ђорђа у Бару, обновила је цркву Св. Николе у Градцу на Ибру, изградила је цркву Св.Марије фрањевачки манастир у Скадру, цркву Благовјештења у Грацу и манастир Богородице Ратачке Госпе од Лужина у Стону 1260 г (2). Постоји печат манастира Завала из 1271 године. Манастир су градили краљ Драгутин и краљица Јелена (21)

            Архиепископ Данило пише да се Краљица Јелена замонашила  у цркви Св. Николе у Скадру (22).                                                                        

            Према усменом предању, прије пада Херцег Новог под Млетачку Републику у југозападном дијелу дворца код лонџе живјеле су монахиње (калуђерице). Монашке просторије су порушене и затрпане гомилом камења од срушеног објекта. У дворцу постоје остаци часне трпезе, гробница и округла каменица за крштавање новорођене дјеце.

            Придворци су у периоду од XIII до XVI вијека били административни центар Требиња и требињских области Травуније и Захумља.

 

До пада Херцег Новог под Млетачку републику 1687 г. Хаџихасановићи су живјели у Херцег Новом. Р. Самарџић у спису Односи Босне и Дубровника спомиње Мустафу Хаџихасановића као новског агу у периоду 1658 – 1660 г. (23). Хаџихасановићи који су се доселили из Херцег Новог у придворце саградили су кулу и табију, а у њиховој кули била је стално стационирана војска (24). Познато је да се муслиманско становништво након пада Херцег Новог под Млетачку власт 1687 г. иселило у Требиње. Хаџихасановићи су дошли из Новог у село Придворце и населили се у дворац око Лонџе и око Разбојишта. У сјеверозападном дијелу омеђине бившег дворца изградили су станбену кућу на два спрата при чему су сјеверозападне и сјевероисточне зидове омеђине искористили као зидове нове куће за становање. На југозападном дијелу дворца на првом одбранбеном зиду налази се кућа Омера Хаџихасановића. Омерова кућа је надозидана на југозападни одбранбени зид дворца. Југозападни одбранбени зид са капијом бившег дворца сада пресјеца двориште Омерове куће на два посебна дворишта.

            Познато је да је дворац код лонџе у Придворцима, осдносно, станбени објекат унутар двора два пута страдао од пожара. Први пут га је запалио и порушио Марин Гучетић по наредби Дубровачког сената. Други пута 1944 године уз двије жртве које су се догодиле прије и након паљења куће Вучуревића. Наводно и породицу Хаџихасановића која је средином XIX вијека продала остатке од дворца и лонџу породици Вучуревић и одселила у Истанбул, пратиле су недаће, па су се код локалног становништва причале легенде о несрећама које прате ово здање. Вјерници су те догађаје повезивали са рушењем монашких објеката, јер су вјеровали да су то дијела светогрђа, која забрањују Божији Закони - свете књиге.  

 

 

 

 

З а к љ у ч ц и

 

1.          Господари Требиња и требињских области од 1391 – 1454 г. су били кнезови и војводе Радиновићи, односно, Павловићи.

2.          Главни дворац “Стобор” Павловића, сједиште војводе Радослава Павловића, подаци из дубровачког архива јасно указују да се налази у Придворцима. (“de Pridvorica apud stobor de Trebigna”) (2)

3.          Павловићи су владали старим градом Клобуком од 1391 – 1441 г., а посједовали су стобор у Конавлима и куле у Клобуку.

4.          Вид Вулетић Вукасовић поистовјећује босанску и православну цркву јер Православну цркву у требињским областма назива славном Босанском црквом.

5.          У рату Херцега Стјепана и Дубровника 1451 – 1454 г. вјерски моменат је играо значајну улогу.

6.          Након пада Херцег Новог под Млетачку републику 1687 г. Хаџихасановићи, аге из Новог су се населили у дворац код лонџе у Придворцима.

7.          Изнад сјеверозападне капије дворца код лонџе  1849 – 1850 г. је уклесан арапски текст који слави Алаха.

8.          Дограђени станбени објекат унутар сјевероисточног дијела дворца, зидине дворца, двориште и Лонџу Хаџихасановићи су продали породици Вучуревић у другој половини XIX вијека и одселили у Истанбул.

9.          У документима Дубровачког архива Придворци се поистовјећују са Требињем “de Pridvorica apud stobor de Trebigna”.

10.      Чињенице које указују да је дворац код лонџе градила Јелена Анжујска:

11.       У држави којом је она владала постоји више loggia (лонџа) уз објекте које је она градила или обнављала: лонџа код цркве Св.Ђорђа у Бару, Лонџа у Подворима у Љубомиру, Лонџа и цркве Св. Климента у Мостаћима и др.

12.      Краљица Јелена се у Скадру замонашила. У дворцу код лонџе постоје монашке келије, у којима су боравиле монахиње (калђерице). Часна трпеза и округла каменица за крштавање дјеце.

13.      Музеј Херцеговине у Требињу и Завод за заштиту културних споменика у својим програмима археолошких истраживања треба да предвиде истраживање затрпаних монашких келија, дворца код лонџе и околине.

14.      Скупштина Општине Требиње Дворац и објекте код Лонџе треба заштитити и прогласити историјско културним насљеђем Требиња.

 

 

            Л и т е р а т у р а

1)   V. Vuletić Vukasović, Djuro Harambaša ili konavoski ustanak, Jadran Dubrovnik 1926.

2)  K. Jireček, Historija Srba knjiga II, Beograd 1952, str. 158.

3)  Др. Р. М. Грујић, КОНАВЛИ ПОД РАЗНИМ ГОСПОДАРИМА од XII – XV века,САНУ Београд 1926, стр. 3, 14, 29, 114, 120.

4)  V. Ćorović, Historija Bosne I, izd. “Slovo” Beograd 1940, str. 147.

5)  V. Korać,TREBINJE ISTORIJSKI PREGLED I, period do dolaska Turaka, Trebinje 1966, str. 89.

6)  V. Korać, TREBINJE ISTORIJSKI PREGLED I, period do dolaska Turaka, Trebinje 1966, str. 89, 93, 94 i 95.

7)  K. Jireček, Historija Srba knjiga I, Beograd 1911, str.  314, knjiga II, beograd 1952, str. 19.

8)  C. Truhelka, Konavoski rat 1430-1433, Glasnik Zem. Muzeja, Sarajevo 1918, str. 145, V. Ćorović, HISTORIJA BOSNE I, izd. “Slovo” Beograd, 1940, str. 124.

9)  M. Vego, Novi i revidirani natpisi u Hercegovini, GZM Sarajevo str 191.      

10) M. Mujezinović. Islamska epigrafika Bosne i Hercegovine, izd. “Veselin Masleša” Sarajevo 1982, str.363.

11) А. Куљак и С. Куљак, Придворци, Видослов, Васкршњи број, Требиње 2004, стр. 173.

12) Riječnik hrvatskog ili srpskog jezika, JAZU Zagreb,1956-58 str. 596.

13) M. Vujaklija, Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta Beograd, 1961 str. 911.

14) V. Putanec, Francusko hrvatski riječnik, Školska knjiga Zagreb 2000

15) F. Šišić, Ljetopis Popa Dukljanina, Beograd 1958, str. 369-370.

16) V. Ćorović, Scripta minora, priredili: M. D. Stefanović i V. Marinković, Valjevo 1998.

17) L. Ninković, Propovijed na osvećenju crkve Sv.Aćima u Vrhpolju, Žitomislić 1936, str. 22.

18) V. Korać, TREBINJE ISTORIJSKI PREGLED I, Period do dolaska Turaka, Trebinje 1966, str. 119.

19) V. Korać, Graditeljska škola primorja, Naučno Delo, Beograd 1965, str.25-26.

20) V. Ćorović, HISTORIJA BOSNE I, izd. “Slovo” Beograd 1940, str. 232.

21) H. Mihalović, Manastir Zavala, Glasnik Zemaljskog muzeja Sarajevo 1890, str. 135.

22) V. Korać, Graditeljska škola primorja, Naučno Delo, Beograd 1965, str.25.

23) R. Samardžić, Odnosi Bosne i Dubrovnika, str. 117 i 118

24) R. Hajderpašić, Trebinjska kapetanija u odbrani Hercegovine, Sarajevo 1998 g., str.122.

 

 

Горан Комар

[Друштво за архиве

 и повјесницу херцегновску]

Херцег - Нови

 

ИЗВЈЕШТАЈ О ОПСАДИ НОВОГА 1684. ГОДИНЕ[21]

 

 

            Пружамо овдје један извјештај о бици под Новим која се одиграла 1684. године, у часу када је Венеција, у настојању да се домогне овога града, допрла до Кумборског рта. Извјештај је занимљив из разлога што слика један веома озбиљни покушај, подржан значајним поморским снагама, да се заузме ово снажно турско упориште. Познато је да је град заузет тек три године касније. Још нешто је јако значајно. И овај извјештај говори о пустошењу и уништавању новске и рисанске околине. Наиме, тек у 1685. години, Венеција је успјела у заузимању рисанске тврђаве. Напредујући ка вањскоме дијелу залива, она је, у томе часу, преполовила новску територију. Зна се, сигурно, да је и сама околина града била изложена великим паљевинама и повремено су издаване похвале истакнутим појединцима Новљанима због успјешних акција око Новога. Оваква ситуација је морала нагнати српске житеље Драчевице на узмак, како према Херцеговини, тако и према граду. На тај начин околина града је испражњена. Та околност ће донијети многе тешкоће новим венецијанским властима у уређивању свагдањег живота у овоме крају, и већ почетком октобра 1687. генерални провидур Корнер ће издати декрет за оснивање земљишне књиге. У освит млетачког вијека у Драчевици биће овдје формиран један конгломерат миграната и стариника. Ова друга категорија свакако укључује и повратнике.

            Извјештај казује како су млетачке снаге напредовале до града, како су пожњеле успјехе, наглашава заробљавање двојице турских угледника за које је понуђен откуп и ослобађање талаца, али и немогућност задржавања опсаде усљед лошег и недовољног снабдијевања намирницма и муницијом.

            Међутим, у чисто фактографској равни, јако је значајан податак да је граду у опсади притекао у помоћ рисански турски гарнизон са великим снагама. Дакле, Рисан је у томе часу заобиђен и Венеција је ударила на Нови. Средином априла писао је провидур Котора Бенато Валијер капетану Змајевићу у Пераст, да се хришћанима из Рисна и Мориња пружи помоћ у случају рата. У то доба на дужност ванредног провидура ступа предузимљиви Антонио Зен. Он је покретач широке акције против Турака. Баш почетком јуна 1684., ‘’под млетачку управу су дошли и Ришњани (око 300 способних за оружје). То се објашњава и повратком у Боку Которску Баја Пивљанина...’’[22] Познат је један напад на Нови из августа 1684! Павле Буторац извјештава о контингенту од двије и по хиљаде, уз два мања вашела и неколико мањих бродова. Описује и искрцавање 22. т. м. и потискивање Турака с једне узвисине, као и паљење села и изазивање пожара у граду, позивајући се на анонимни спис Istoria d. Sacra Lega[23].

            Дакле, будући да је наш извјештај датиран у јуну 1684., ми се овдје сусрећемо са једним озбиљним претходним покушајем опсаде Новога. Свакако, у прољеће те године, и са знатно већим поморским снагама у ратном бродовљу. У бици из августа, према анонимном писцу, отпор је пружио само турски гарнизон који је више пута искорачивао из града. О овоме догађају пише и Марко Јачов, с тим што он казује и како је опсадни одред предвођен Бајом Пивљанином, те ‘’да су чак на вратима Херцег – Новог поставили млетачку заставу.’’[24] У претходној бици, о којој говори наш извјештај, главни удар Турака на опсадне снаге дошао је из Рисна.

            Тешко да, поред датације коју носи наш извјештај, јуна 1684., може бити сумње у то да је овдје ријеч о претходном покушају узимања Новог.

            Извјештај се чува у породичној заоставштини Миливоја Секуловића, унука Јова Шпировог који је сабирао документа за писање историје Боке. И овом приликом захваљујемо породици Секуловић на сарадњи. Такође, високу захвалност дугујемо госпођи Надежди Вучетић која је начинила финални превод документа на српски језик, и господину Клаудију Отоманију на преводу на савремени италијански језик. 

 

НОВИ И ИСТИНИТ

 

ИЗВЈЕШТАЈ

 

Овај извјештај говори о побједи млетачке војске под градом Херцегновим гдје је погинуо и заробљен велики број Турака. Тада је заробљен паша од Посовија и заповједник Рисна када им је одузета имовина, топови, а уз то су опљачкана многа села, утврђења и засеоци.

Такође се описује број галеаца[25], галиона[26], вашела[27], галија и других венецијанских бродова који су учествовали у опсади Санта Маура.

Такође је описана побједа под Лимом и узимање читавог плијена и ослобођење 250 Словена хришћана, као и многи градови под опсадом Царске војске, Пољака и Морлака.

 

ШТАМПАНО У НАПУЉУ ЗА ФРАНЧЕСКА БЕНЗИЈА 1684

Са одобрењем надлежног

 

Венеција 17 јун 1684

 

Град Херцегнови је био под опсадом Млечана када им је у помоћ притекао велики број Турака из рисанског гарнизона, заједно са бројном коњицом и пјешадијом. Тада је и са наше стране изашло много коњице и пјешадије који су из засједе погодиле непријатеља у центар и скоро га потпуно разбили и многе друге заробили. Међу њима биле су многе личности као што су нећак паше од Посовијa и заповједник Рисна, који су понудили за откуп велику суму новца и 100 робова хришћанске вјере. Млечани су, уз то, отели све топове и опљачкали имовину учесника у опсади, приморавајући их да однесу личне ствари на сигурно мјесто не могавши одржати опсаду на том упоришту због недостатка намирница и муниције. У ствари, прије овога, наше снаге окупљене под Рисном, опљачкале су и спалиле многе засеоке, села и утврђења, побили и заробили многе мјештане.

 

Дио наше поморске армаде коју су сачињавале 40 лаких галија, једна галеаца под заповједништвом генерала Корнера, заједно са 16 великих војних бродова под заповједништвом капетана Алесандра Молина, отиснула се на опсаду С. Маура прије доласка Генералисима. 

 

Беч 4 јун

 

Новегради, са друга два ‘’комитета’’, који су се побунили против свог господара, послали су цару своје дарове, желећи да их штити. Његово Височанство Cesarea: Хусари из Веспринa су заплијенили сву стоку из околине Палота, a oни из Ђаурина, који су у својим редовима имали велики број Турака, након што су украли кола која су била доведена у помоћ Никезелу, и добро их запријечили за армаду Cesarea, су се упутили под град Будим да би га опсјели. Из новина Correre di Polonia се може схватити да је њихов краљ већ био позвао, на челу са Cavalier Љубомисци поприличне снаге пољске коњице из Мађарске. Такође се зна да су Козаци више него икада ишли у пљачкашке походе на штету Турака, одузимајући и потапајући многе њихове лађе.

 

Царска војска је обавила Редеус, и била јака са својих 5500 бораца, нарочито са 37000 пјешака, 18000 коњаника међу којима оклопника, драгонера и лаких коњаника; сви су они искусни ратници, добро наоружани, ветерани који су марширали према Будиму. Уз то су имали на располагању флоту на Дунаву која се сатојала од многих галија и великих понтонских чамаца под заповједништвом венецијанског генерала Векио.

 

Пољска армија је састављена од 116000 бораца изузимајући Козаке; и она је у маршу према Валакију, након што је блокирала Каминиц, као што су већ урадили царски војници у Никезелу. У Далмацији, Морлаци навелико пљачкају и недавно су поразили 500 Турака под Лимом убивши 250 људи и заробивши многе међу којима је било много важних личности; они су затим понудили много новца за свој откуп као и за ослобађање више од 100 Словена хришћана. Међутим, очекује се да Хрвати, под заповједништвом генерала Карлесторa, заједно са многим њемачким пуковима уђу у Босну да би семноги укључили у почетак битке заједно са Млечанима.

 

Тeкли је био отишао у Патах заједно са својом женом, aли сазнавши за побуну 4000 својих сљедбеника отпутовао је не говорећи гдје и даље се служећи својим лукавством, али чим армада Cesarea нападне постоји нада да ће га сви простали ‘’комитети’’ напустити и бити поново одани Cesarea - u.

 

Oвом се додаје и писмо из Треурерија од 4. и друга из Базела и других мјеста Фиандрe која говоре како се град Луксембург јуначки брани. У ствари, у последњем нападу Французи су ухватили 3500 људи, 500 гренадира, 30 официра, међу којима једног генерал – пуковника, 5 пуковника, 20 капетана и осталих; Рањеници су превезени на више од 200 кола до болница у оближњим градовима а свака су носила од 16 до 20 особа.

 

 

Закључак

 

            Извјесно је да је овдје у питању један, по снази опсадног контингента, веома озбиљан покушај заузимања Херцег – Новог, вјероватно током прољећа 1684. године.

 

 

Небојша Рашо

 

Катастар Жвиња и Шпуља из 1690. године

 

Жвиње и Шпуље, као и цијела Суторина у досадашњем издаваштву су била релативно слабо обрађени. Млетачка управа над суторинским крајем од 1687. године до 1701. године и 1715. г. до 1717. г. оставила је иза себе неколико значајних докумената за историју ових села. Иако се та документа налазе у Архиву у Херцег-Новом нико од историчара који су се бавили Суторином није их уврстио у своје радове.

Ослобођењем Херцег-Новог од Турака 1687. године и села Жвиње и Шпуље су потпала под млетачку власт. На жалост само до потписивања Карловачког мира 1699. године, када су суторинска села, Крушевице, Сврчуге и Петијевићи враћени Турској. Разграничење које је предводио Giovani Grimani је довршено 1701. г. (Ђ. Миловић, Одрази Карловачког мира на територијама ХерцегНовог и Рисна) и линија разграничења се назива Гримани линија. За ово кратко вријеме своје владавине Млечани су водили уредну документацију која је први обимнији извор података о становништву ових села.

Један од најважнијих докумената је катастар из 1690. године. Израду катастра је највјероватније покренуо Ђероламо Корнер декретом од 9. октобра 1687. године, свега неколико дана након заузимања Херцег-Новог. Катастар је завршаван од 1690. године до 1693. године. Катастар Бијеле је завршен 1693. године. Ако је то та књига онда је њена израда трајала од 3 до 6 година. На њеној изради је био ангажован мјерник Франћеско Барбијери. Катастар даје податке о становницима ових села, као и земљи коју су посједовали.

 

Cattastico di Svigne e Spuglie

Deve dar adi soprad:

per il' canone de tereni posede

nella villa di Svigne e Spuglie

per l' anno 1690

 

 

1

2

3

4

5

6

 

Giovo Sfitcho

 

5

2

40

-

100

5:13

Sava Giovanov

 

9

3

360

1

19

12:7

Giovo Nicolin

 

3

1,5

120

-

-

4:5

Pero Cochob

 

3

0,5

100

0,5

180

4:6

Mande Giurova

 

2

1

-

-

-

2:10

Ighon Perov*

 

4

1,5

182

-

-

4:8

Giure Sticho

 

4

0,5

205

-

-

4:10

 

Giure Vucettin

 

3

1,5

12

-

-

3:16

Milos Popovglianin

 

7

2

160

0,5

140

7:11

Ilia Matkovich

Villa di Suttorina

8

8

2,5

1

140

-

0,5

-

40

-

8:14

2:10

 

Ilia Glogovaz

 

10

4

198

-

-

10-5

Rado Micovich

 

4

0,5

-

-

120

4:7

Milos Moralovich

 

11

4,5

66

-

-

11-10

Petho Vucov

Villa di Cutti

Villa di Suttorina

3

4

3

1,5

1

0,5

270

-

40

1

-

-

-

-

-

8:3

2:10

1:18

 

Vucich Gebes

 

3

1

130

-

-

3:7

Chiesa di San Zorzi

-

-

225

-

-

:17

 

Drasco Glogovaz

Villa di Rattisevina

6

6

1

2

-

260

1,5

-

6

-

7:16

5:19

 

Milutin Damianov

 

8

2,5

-

1

-

9:15

Simo Drascov

 

1

-

160

-

140

1:6

Matias Marich

 

7

2,5

-

0,5

-

8-

 

Petho Vusich

 

5

2

-

0,5

66

7:2

Memet Guseghe Turcho

 

1

1

-

-

-

2:10

Vuco Giovanov

5

1,5

-

-

-

3:15

 

Raduie Sevilovich

 

4

0,5

-

-

-

2:3

Piero Batlaich

1

1,5

-

-

-

3:15

 

Ducha Nincovich

Rattisevina

Villa di Suttorina

8

7

7

-

1

1,5

-

123

-

0,5

-

-

120

-

-

2:17

3-

3:15

 

 

*На десној страни у забиљешци стоји Ighnen.

 

Књига се налази у архиву Херцег-Новог.

            Рубрике у катастру:

1. Anime – број чланова породице.

2. Campi di terra – земља у кампима.

3. Pertighe di detti – земља у пертигама.

4. Campi videgheti   - виногради у кампима

5. Pertighe di detti – виногради у пертигама.

6. Danaro che deve cadmo – порез који се плаћа на земљу.

 

Ово је било вријеме великих кретања становништва па ћемо навести нека могућа кретања ових породица. Могућа су напуштања села након поновног доласка Турака 1701. године, и то поготово новодосељених хајдучких породица.

Поповљани се спомињу као хајдуци из Попова, Милош Попов(ић) се спомиње као харамбаша 1694. године. Батлајићи се спомињу исто као хајдуци. У Бадоеровом катастру цела Требесин из 1704. године спомиње се Piero Batlaich, што указује на могућу миграцију, јер се не спомиње у катастру Требесина из 1690. године.

Conte Vuco duco Nincovich, хајдук из Метериза, се спомиње у неколико докумената из 1689. г. Нинков(ић)и се спомињу у катастру Мојдежа и Лучића. Миковићи се спомињу у то вријеме у Мокринама.

Petho Vucov који поред земље на Жвињама има и посјед у Кутима. У истом катастру из 1690. године села Кути спомиње се Vuco Pethov, а у ноти од соли Кута из 1719. године спомињу се обојица и Petho Vucov и Vuco Pethov[28]. Ово можда указује да је ријеч о оцу и сину. Могуће је да је након повратка Турака дио становништва напустио своје посједе и прешао на територију под контролом Млечана, а поготово ако су имали земљу и(ли) родбину у другим селима.

У катастру села Требесин спомиње се Sfitcho Vuletich који има 3 кампа земље на Жвињама и(ли) Шпуљама[29]. У катастру села Жвиња и Шпуља спомиње се Giovo Sfitcho што исто може указивати на могућу родбинску повезаност.

У катастру Жлијеба спомиње се Giovan Perov који на Жвињама и(ли) Шпуљама има 2,5 кампа земље и 6-5 пертига под виноградима[30].

Матковићи и Марићи су становници и до данашњих дана. Илија Матковић се спомиње у једном млетачком документу као харамбаша села Жвиње. У том документу из 1698. године ванредни провидур наређује харамбаши Илији Матковићу из Жвиња да држи у приправности 10 људи до следећег наређења, а чети ће бити подијељен двопек и муниција.[31]

Глоговци су били стара породица која је дала неколико капетана. По предању последњи мушки потомак поморски капетан Тодор Глоговац је имао двије кћерке, једну удату у Катиће, а другу у Матковиће.

У катастру као власник земљишта се помиње и црква Св. Ђорђа. Ово указује да је првобитна црква старија него што се мислило, бар да је из турског периода ако не и раније. Црква је била мала и слаба и зато су мјештани Жвиња, Шпуља, Њивица и још 16 других породица 1897. године обновили и начинили вишу цркву[32].

Период Другог морејског рата 1715-1719 доноси поново власт Млетачке државе у овим крајевима и даје неколико докумената за суторински крај. Углавном из тих докумената можемо закључити да су угледни поданици млетачког лава добијали земљу у Суторини (Пјетро Фонтана, Петар Диодати). Мјештани Суторине услијед мале површине земље коју су посједовали били су принуђени да обрађују њихову земљу и да им дају дио приноса са исте. Вјероватно је иста ситуација била и повратком турских бегова. Значајно је помињање у једном документу Јована Голуба[33]. Поп Шпиро Лучић наводи породицу Голуб као старосједиоце у Здочима (данас Лучићи).

Интересантна је чињеница појављивање суторинских презимена у Топли. У нотама од соли за Топлу налазимо Коњевиће и “Маланвранзиће”[34], док у књизи умрлих Топле спомињу се почетком XIX вијека Катићи и Мрачевићи.

Становништво Жвиња и Шпуља се често мијењало, на што су утицале честе промјене власти и пустошења. Највеће пустошење које су ова села доживјела је свакако масакр од стране наполеонових војника почетком XIX вијека. Постоји изнад села топоним “Заклана плоча” гдје су по легенди Французи починили овај стравични злочин. Поред тога гладне и сушне године, разне епидемије као и други фактори утицали су на сталне миграције становништва.

 

Г. Комар, Н. Рашо

 

Србско – далматински магазин, 1851, с. 53 – 59

 

ПОХВАЛНО СВЈЕДОЧАНСТВО СРБСКОЈ ПОРОДИЦИ

 

Графу (конте) Мирковићу.

 

Србљин, на којој му драго страни пространога царства Аустријанскога живио, увјек је и у свако доба, како у најстарија, тако и најновија врмена свом законитом Цесару и његовом пресвјетлом Двору најсјајније услуге чинио, за Њега радо свој живот на коцку мећао, своје имање усрдно на жертву приносио, и своју крв, кад је потреба бивала, нештедно проливао. Свједочанства о том имамо премнога, и то најсјајнија, која ће с временом непристрастна историја свијету објелоданити. Да је пак Србљин свагди и сваком тјесном догађају као јунак пред непријатељем показивао се, то нам свједочи и сљедећа Диплома, из које се јасно увиђа и освједочава Србска храброст, неустрашимост, одважност, вјерност, и поданичка приврженост. Диплома је издана фамилији Србској конте Мирковића у Бокама; писана је у оригиналу језиком италијанском, ја је овдје од ријечи до ријечи моим Читатељима на Србски за успомену преводим.

Ево је:

,,Ми Андрија Граф Кверини Дјејствитељни Тајни Совјетник Његовога Цесаро – Краљевскога и Апостолическога Величества, Предсједатељ Цесаро – Краљевскога Арсенала (Бродоспреме) у Венецији, и главнокомандујући Генерал над морском силом.

,,На толике пређашње заслуге, с којима се у прошаста времена одликовала породица Графова Мирковић из Новога у Боки – Которској, у Аустријанско – венецијанској Албанији, једна од благородни фамилија, која усред страховити пређашњи и садашњи догађаја, умјела је увјек јасно као сунце освједочити, да дубоко у срцу осјећа своју собствену чест, и да је најискреније вјерна и привржена Свому великоможному и Премилостивому Владјетељу, - нове отличне заслуге придодају је сад опет недавно са својом јуначком и нечувеном храбрости, и са својом вјерности, Граф Јован, један од живе браће Графова Мирковић, капетан брода, названога Скендербег. Овај једрећи из Туниза пут Ливорне с реченим својим бродом, на ком је било шест мали топова шестфунташа, и само дванаист морнара, осим капетана и два дјетета, кад дође близу Сардиније, сукоби се у мору изненада с једним гусарским француским бродом, на ком је било осамнаист велики топова, и дружине преко стотине људи; - испрвице почне паметно са свом хитрином уклањати се непријатељском насртању морскога разбојника, који је на то ишао, да га ухити и опљачка; - и видећи, да га се овај неће да окане, опријечи му се јуначки, и цијелу ноћ 9. и ујутру 10. Јулија 1800 бранио се, премда је и дружине и оружја много мање од свога непријатеља имао, гледајући хладнокрвно и неустрашимо пуцњаву топова и пушака, и дочекујући њиова зрна (танета), која су му око ушију звиждала. Непријатељ сад насрне, да га закуча, но овај га одбије, и рани се у руку. По други пут непријатељ насрне у закуча га. Сад се било прси у прси; потегну се сабља и јатагани, и наш капетан тако је вјешто, тако слободно и паметно са својом дружином бранио се, да премда је двојицу мртву изгубио, и пет њи рањени имао, само још с петорицом остао, осим она два дјетета; и премда је он исти још с петорицим остао, осим она два дјетета; (!) и премда је он исти још двије смртоносне ране задобио, због који није могао више стојати на ногама; при свем том, кад су његови из великог сажаљења хотјели унјети га доље у камару, није то допустио, него лежећи на тлима храбрио и је да побједе, или да га оставе с њима заједно умријети; најпосље толико је успјео, да је овај стаховити бој, који је од поноћи до пет сати ујутру трајао, с најславниом и с најчудеснијом Побједом завршио се; а гусар француски изгубивши седамдесет и два мртва, међу којима био је капетан и вођа (педот), и двадесет и четири тежко рањена, са излупаним бродом с којим се није могло напријед поћи, морао се на све јаде натраг повући, и од своје намјере одустати, оставивши Капетан Графу Мирковићу сјајну чест и заслугу, да је – усред најживљега огња и смртоносне звеке од сабаља и јатагана, без икаква изгледа на собствену корист, не имајући никакве собствене трговине на броду, а брод је био са свом справом и по двапут од истога капетана у градовима Ливорни и Тријесту асигуран, -бранио дику и понос Узмножитога Барјака Цесаро – краљевскога Величества, и со тим Аустрианској трговачкој морнарици и бродовима дао нови први примјер од онога храброга Народа, који је недавно срећно постао поданик Премилостивога Монарха, баш зато, што због велики рана за дуго времена отимао се од смрти, и остао је сакат, да се никад изљечити не може.

,,Сва ова изврстно и помњиво описана обстојатељства једнога истинитога дјела, које ће до памтивјека прославити многозаслужног Капетана и Његову Благородну Фамилију, будући да су освједочена законитим путем одма како је брод пристао на крај у Ливорни, пред оним испитујућим Трибуналом 13. августа прошастога, казивањем и преповједањем Вође (пилота) и Писара од брода (scrivano), а са заклетвом, коју су десет људи, што морнари од истога брода, што путници (пасажери) на истом броду налазећи се, положили на судбеном испитивању у Ливорни, које се држало поврху тога у реченом Трибуналу; са заклетвом Консула Данскога при Правитељству Тунизком, који путујући одунда са својом фамилијом у Ливорну на истом броду, био је очевидни свједок крваве борбе; са писменим свједочбама генерал – Мaiora De Lavillete Његовога Краљевскога Височества Великога Војводе Тошканскога, и Његова Мјесто – Губернатора градскога, и слободнога пристаништа у Ливорни;  са свједочанством избрани трговаца колико онога града, толико и овога града у Венецији; с писменим актима Сигуртати од брода и цјеле његове справе; с атестатима од љечника, који су ране љечили; - и будући да је све ово поднешено ради Свемилостивога прегледања Цесаро – краљевскому Престолу, пред који је с прокуром братовом препонизно предстао Граф Димитри Мирковић, изволило је Његово ц. к. и А. Величество по благоутробној Својој Милости наградити храброст и вјерност предреченога Графа Јована Мирковића, украсивши му прси с великом златном Медаљом на златном ланцу, и у исто доба надарити златну Медаљу на отличном траку (пантљики) милитарском младом Графу Симеону Мирковићу, синовцу капетановом, који је участник био исте борбе; и сувише подарити сребрне медаље на обичном траку трнаистерици морнара, убројавајући у то число породице они јунака, који су погинули; нека тако остане код свију; а навластито код отличне и изврстне Фамилије Графова Мирковић, и код њиова поздна племена, вјековјечна славна успомена овога јуначкога сјајнога догађаја, и примјер Цесаро – краљевске Милости на њи изливене; нека другима служи на потицање и саревновање, да и они равним начином са подобним славним дјелима засвједоче своју поданичку вјерност, и да заслуже још у већој мјери знаке Царске љубави и драгости.

,,Будући да је нама с високопочитајемим декретом Његове Преузвишености Барона од Тугут Министра Придворног и пр. Nro 9. дне Фебрара прошастнога у име Свепресвјетљејшега Величества Франца II. Императора и Краља, нашега Владјатеља, наложено, да вишеспоменуте наредбе Цесаро – краљевске Милости извршимо, предали смо гореспоменуте медаље вишереченом Графу Димитрију Мирковићу, као Прокуратору учињеном у Ливорни 19. прошастога Августа од свога рођенога брата Капетана Графа Јована, с тим налогом, да и(х) преда у руке свом брату, који ће затим пристојним начином, у име Царево подјелити сваком своју, најприје синовцу Графу Симеону, затим морнарима живим, и фамилијама оних, који су на броду погинули; и на све то имају се поднијети писмена доказатељства, да је тако сљедило; а за себе нека задржи ону са златним ланцем, која му је по заслузи опредјељена, заједно с овим јавним писмом, које му дајемо за вјечну успомену његове јуначке и сваке похвале дoстојне војничке храбрости, и за успомену милостиве благонаклоности, коју је добио због своје вјерности за себе, и за своју Благородну и Многозаслужну Фамилију и за своје поздне Насљеднике. – У Венецији 16. Маја 1801. – Кверини с. р. – Фетер Габријел Секретар с. р.'' –

Штампам ову Диплому у Далматинском нашем магазину зато, што од ове фамилије у Новому нема већ нико жив, осим један Конте Симо, који се у писму спомиње, сљедоватељно с њим, будући је бездјетан, могло би ово ваљано дјело, што је с покојним Стрицем учинио, погинути, и Србству необзнањено остати; а друго и зато, што ће наш Народ Србски посвуда, а особито овдашњи Бокељски, који радо има фамилију Мирковића, с драгим срцем ово читати; треће пак највише зато, нека служи за изглед нашим Новским и другим младим поморским Капетанима, кад се с непријатељем сукобе, како треба поступати за освјетлати свој образ, и задобити Царску Милост.

 

 

Мр Предраг Вукић

[Државни архив Црне Горе]

Цетиње

 

ПРИЛОГ ИСТОРИЈИ СРПСКЕ ДИЈАСПОРЕ У ЈУЖНОЈ АФРИЦИ

 

            Поткрај 19. и почетком 20. вијека услиједило је интензивно исељавање становништва из Црне Горе, Боке и Херцеговине у европске и прекоморске земље. Исељавање је било мотивисано економско – социјалним разлозима и потражњом за бољим условима живота. Мањи број Црногораца и Бокеља иселио се у јужну Африку (области Кепланд, Трансвал и Натал). У цетињском државном архиву сачуван је извјестан број аката о исељавању у јужну Африку. Сасвим је извјесно да би се у регионалним архивским одјељењима у Котору, Будви и Херцег – Новом могао пронаћи низ архивских аката о овој тематици. Па ипак, ни до данас није написана одговарајућа студија о настајању и обликовању дијаспоре у јужној Африци. Тематика несумњиво занимљива, али посве необрађена. Као и многе друге тематике у нашој националној историографији.

            Трајно напуштајући древна огњишта, исељеници нијесу забораваљали своје националне светиње. Повремено су управи цетињског и острошког манастира, као и манастирима у Боки достављали материјалне прилоге, исказујући на тај начин нетакнуто православно осјећање и непромијењени српски народносни идентитет. Недавно смо у Архиву Цетињске Митрополије (фасц. 76, бр. 1302) пронашли један занимљив документ. Дописом од 12. јула 1903. године, котарски школски надзорник у Котору Андрија Лазаревић упутио је митрополиту цетињском Митрофану Бану материјални прилог који су његове сестричне, ''налазеће се сада у Јоханесбургу у јужној Африци'', иначе родом из Сушћепана код Херцег – Новог, немијениле цетињском и острошком манастиру. Повратни одговор митрополита Митрофана, уколико га је било, није сачуван у архиву Митрополије.

            Овај документ, иако скромног обима, употпуњује наша сазнања о историјској судбини српске етничке заједнице у јужној Африци, о чему се иначе мало зна. Управо зато смо га и приредили за публиковање.

 

 

Документ

 

Ваше Високопреосвештенство,

Премилостиви Господине!

 

            Моја сестрична Петрица Атељевић и Елена Бијелић из Сушћепана, крај Ерцегновога, налазеће се сада у Јоханесбургу у јужној Африци, послаше преко мене двије и по (2 ½) лире у злату као завјет, и то:

            Петрица 1 лиру цркви Св. Петра, а 1 лиру цркви Св. Василије.

            Елена по лире цркви Св. Василије.

            Не знајући како би ову молбу мојих сестрична извршио, а не познавајући особе, којој би ову ствар могао предати, најпонизније молим, да ми В. В. опрости, што сам присиљен да овај завјет пошаљем баш В. Високопреосвештенству за горе поменуте свете цркве.

            Љубећи Вам свету десницу, називљем се

 

            Високопреосвештенства Вашег

            Препонизни слуга

 

Котор, 12. јула 1903.

Андрија Лазаревић

ц. кр. котарски школски надзорник

У Котору

 

 

Небојша Рашо

 

Лидија Вуличевић

 

            С обзиром да су у мојој књизи “Ратна збивања у ХерцегНовом 1941-1949” наведени погрешни подаци у вези Лидије Вуличевић дужан сам изнијети извињење као и прецизније и опширније податке.

            Лидија Вуличевић је рођена крајем 19. вијека, када је Бока припадала Аустроугарској монархији. Аустроугарска је била уређена држава са добром администрацијом, судством и катастром. У Боки су службени језици били српски и италијански. Посебну пажњу Аустроугарска је посвећивала обавезном основном образовању.

            Лидија Вуличевић је из старе угледне херцегновске породице која јој је омогућила осим редовног школовања и музичко образовање, тако да је одлично свирала клавир.

            Ишла је у женски колеџ у Мостару и одатле је пријатељство са Алексом Шантићем. Приватно је усавршавала пјевање у Загребу, Грацу и Салсбургу.

            У Херцег-Новом се одвијао нормалан друштвени живот, а дружење међу породицама је било више везано за друштвени статус него на религијску припадност. Тако је било нормално да се дјевојка Даница Мусић из угледне православне породице уда за чиновника италијанског поријекла Рудолфа Ромеиа. Вјенчање је обављено 1905. године и управо на том вјенчању кумовао је отац Лидије Вуличевић, Глиго. Све је то било нормално као и то да су генерали у аустроугарској војсци били Срби из Лике Мамула и Родић.

            Десетак година касније, Лидија Вуличевић се удала за аустроугарског официра, румунског поријекла Емила Поруца. Распадом Аустроугарске Лидија и Емил Поруц се разводе. Лидија Вуличевић се 1924. године удаје за морнаричког официра Мирка Дабовића.

            С обзиром да је била врло друштвена наставила је да наступа на разним, прије свега добротворним приредбама свирајући клавир, пјевајући и излажући своје сликарске радове у посебној техници свиленог мозаика. Тридесетих година наступа у београдској оперети. Наступала је и на београдском радију. У истом периоду је имала више изложби у павиљону “Цвете Зузорић”. Политика од 30. марта 1934. године доноси чланак о једној таквој изложби и истиче да се Његово величанство Краљица највише задржало код радова Лидије Вуличевић. Излагала је у Риму, Паризу, Загребу, Сарајеву и Љубљани. Изложбу у Паризу је отворила њена блиска пријатељица, жена Николе Пашића, Ђорђина. Критике су свугдје биле повољне и то од реномираних критичара Косте Страинића, Синише Пауновића и других.

            У првој половини XX вијека у Херцег-Новом су многи добро познавали италијански и њемачки језик па тако и породица Вуличевић. Ујак Лидије Вуличевић, Марко Цар је писао и преводио италијански, њемачки, француски, енглески и руски.

            Априла 1941. године након кратког рата долази италијанска окупација, а Бока постаје саставни дио Италије. Италијани за градоначелника постављају Рудолфа Ромеиа па се тако обнавља раније пријатељство и кумство и наставља дружење у новим условима. Наравно да је такво дружење укључивало и друге високе и познате личности, као што су виши официри и генерали.

            Избијањем устанка долази до сукоба и одмазди италијанске војске. Након пола године борби долази до распада Орјенског батаљона и већина бораца се предаје. На основу пријава неких судионика борби у Орјенском батаљону, који су се на вријеме “привикли” на новонасталу ситуацију издвојена су шесторица бораца за стрељање. Међу њима је био и Манојло Манојловић. Они су отвореним камионом поведени на Шпањолу. Грађани су то видјели и вијест се брзо прочула по граду. Манојлова сестра, Госпава Будеч је отрчала код комшијске и пријатељске куће Вуличевић да моли за интервенцију да не буду стрељани. Користећи пријатељство са градоначелником, Лидија је интервенисала и послат је један војник да заустави стрељање.

            Нажалост, тада је у покушају бјекства страдао Јово Пештић из угледне мокринске породице, а остали су одведени на Мамулу. Исто тако спасила је више особа из Херцег-Новог, Мориња, Костањице и Стрпа. Са осталим Новљанима учествовала је у спашавању веће групе партизана у Котору. Тада се успјело путем молби, гаранција а и потплаћивањем спасити ова група од стрељања.

            Доласком партизана 1944. године долази до масовних хапшења. Иако су се многи скривали Лидија Вуличевић је остала код куће радујући се крају рата. И она се налазила у првој групи ухапшених, међутим брзо је пуштена. Кад је нова власт увидјела да је Лидија Вуличевић власник имовине поново је ухапшена. Средином новембра долази до масовних стрељања. Три ноћи заредом из новског затвора су одвођени и без суђења стрељани на локацији Гојковића баре у Суторини. Ујутро су читана имена стрељаних и говорило се да су отишли за Никшић. Не зна се тачан број убијених на овом мјесту, јер су стрељања извођена неколико дана на цијелом овом терену. Убијени нису били само из Херцег-Новог, већ и из Дубровника, Билеће, Сплита и других мјеста.

            Накнадно, након што су стрељани писане су пресуде да би се оправдао овај злочин, а након тога је долазила конфискација. Сви стрељани су били власници имовине, тако да је за многе то био “једини” злочин. Међу стрељаним се налазио један број богатијих људи, који су побјегли од усташа и цијело вријеме рата провели у Херцег-Новом, стојећи по страни.

Нажалост ни до данашњег дана кости ових људи нису пронађене и сахрањене по људском и Божијем праву и обичају.

 

Небојша Драшковић

 

 

РИСАН  И  ХЕРЦЕГ  НОВИ  У  ЕПСКИМ  ПЈЕСМАМА

 

Богата Задужбина Андрије Лубурића  (ЗАЛ – Архив Србије, Београд) садржи и двије епске пјесме о ослобођењу Рисна од Турака и бегу од Новога, почетком Морејског рата. Радња ових пјесама се односи на период 1684 – 1687. године. Ове пјесме до сада нијесу објављиване. Пјесме су писане изворно како се налазе у рукопису Андрије Лубурића. Иначе поменута збирка у заоставштини Андрије Лубурића (ЗАЛ) садржи око двије стотине никад до сада објављених епских пјесама. Већина епских пјесама потиче од православних хришћана, док су један дио спјевали никшићки и херцеговачки муслимани.

 

ОТИМАЊЕ  РИСНА  ОД  ТУРАКА

                                                               (1684. године)

 

Генерале од Котора града,

велику је војску подигнуо

против Рисна града бијелога

и Турцима књигу оправио:

''Муслимани Рисна бијелога,

али ћете мирно излазити,

али ћете рата учињети?''

Муслимани њему отписују:

''Генерале од банове војске,

подај мула нама десет дана,

да се у град разговоре Турци,

што ће чињет од живота свога!''

Даде мула и петнаест дана,

добар бјеше, фајде не бијаше.

Муслимани књигу направише,

шаљу књигу шехер Сарајеву,

на све Турке шехер Сарајева

и кажу им што генерал пише:

''Ево на нас силовите војске,

но што ћемо од живота свога?''

А другу су књигу накитили,

у Требиња града оправили,

Осман-паши од Требиња града,

и кажу му што је и како је.

Осман-паша њима отписује:

''Од помоћи вакта не имаде,

ја не смијем заратити шале,

без изума цара од Стамбола.

Ја ћу писат' шта је и како је,

па што дође од Стамбола града.

Ако дође да кавгу чинимо,

тада ћу ви помоћ учинити.''

Така њима књига долазила.

Кад виђеше што им паша пише,

великом се јаду забавише.

Па су трећу књигу начинили,

спремају је Корјенићу билу

на главара њима капетана

и све кажу, што је и како је.

Корјенићи одговор им дају:

''Без девлета рата не имаде,

не можемо сами крају доћи.''

У Рисну се Турци замислише,

шта ће радит од живота свога.

Генерал им књигу оправио:

''Муслимани весела ви мајка,

што мислите од живота свога,

али ћете рата ратовати,

ал' ћете се мене приклонити,

али пртљат из Рисна бијелога?

Немојте се Турци заумити,

да у Рисну Турци останете,

а да другу вјеру не примите,

бога ми се ваља превјерити.

Не реците, да је пријевара.''

Кад им така књига долазила,

Они су му другу оправили

И у књизи њега поздравили:

''Води војску и како ти драго,

ми са тобом рата не имамо.

Ти улази у бијела града,

и не бој се ниједном војнику.

Ми у Рисну остати нећемо,

но молимо као старијега,

дај мулета неколико дана,

док испртља мало и велико

и остави Рисна свеколика.''

Генералу када књига дође,

он велику војску подигао

и у Рисан војску ујавио,

а из Рисна испртљаше Турци

и остаде Рисан у каура.

 

            Ова епска  пјесма има свега 72 стиха и говори о мирној предаји турског Рисна, Млечанима. Пјесму је казивао извјесни Хамид, вјероватно из Корјенића чији су претци дошли из Рисна.

Рисан је у историји четири пута освајан од Турака. Први пут је то 1538. године, извела шпанско-млетачка флота под командом адмирала Андрије Дорије, и то без капи крви, захваљујући браћи Марку и Раду Вукосалићима који су Млечанима тајно отворили градске капије Рисна. Млечани су држали Рисан до следеће године, када га поново заузима турска флота под командом Хајрудина Барбаросе, 17. августа 1539. године, услед издаје једног капетана и војника на стражи. Као награду за освајање без борбе, Барбароса је пола посаде објесио а другу половину послао на галије.

Други пут је освајање Рисна 11. фебруара 1649. године, извео млетачки генерални провидур Леонардо Фоскола (Foscola) након једанест дана опсаде са копна и мора у Кандијском рату (1645 – 1669. године). Млечани су својом флотом уз помоћ Пераштана држали у стисци Рисан и још прије заузећа тврђаве, а од 1648. године, били су увели блокаду рисанског залива и држали на везу турске рисанске бродове. Православни житељи залеђа Рисна, држали су најопасније положаје изнад Рисна да би спријечили долазак појачања опсједнутим Турцима. По освајању Рисна тврђаву су разурили Млечани. Већ 1654. године прије турског напада на Пераст, Турци су повратили Рисан под своју власт.

Трећи пут су Млечани и хајдуци заузели Рисан 1657. године, послје неуспјелог турског напада на Котор. Од 1657. године у Рисну и околини се насељавају хајдуци. Хајдуци и становници у рисанском залеђу на Леденицама, Кривошијама, Дврсну и Грахову, чували су тих година сам Рисан од Турака, који су једино тим правцем могли и покушавали да га поврате. Најжешће су под командом Јусуфаге Ризвановића са 6000 Турака покушали истјерати хајдуке нападом на сам Рисан 8. децембра 1670. године послје Кандијског рата, али безуспјешно у битци коју су изгубили. Нови напад су Турци извршили 9. јануара 1671. године, али су поново безуспјешно изгинули. Коначно 1671. године, турска Порта је повратила Рисан дипломатским путем, како је и предвиђао мир склопљен послје Кандијског рата. Хајдуци су на интервенцију Порте те 1671. године, исељени у Истру код Пуле. Већина харамбаша, Бајо Пивљанин, Саво Црмница, Вучур Дрљановић и други су годинама живјели са породицама у Истри и по Далмацији, све до почетка Морејског рата 1684. године, када их Млечани враћају, јер им требају војници. Неки су, да би избјегли сеобу у Истру 1671. године, као барјактар Вуле Суботић отишли у Брчеле у Црмници и друга црногорска мјеста. Неки су се појединачно и инкогнито враћали у херцеговачка мјеста, одакле су били дошли, у Грахово, Никшић, Гацко, Невесиње и друга. Најгоре су прошли они који су послушали млетачке власти и населили се код Пуле у Истри, тамо су толико умирали чланови њихових породица од маларије и других болести, да нијесу више имали земље да копају мртве, како су то касније говорили њихови земљаци из сусједног Пероја, раније насељеног из Црне Горе.

На почетку Морејског рата, четврти пут и дефинитивно, Рисан је припао Млечанима у прољеће 1684. године, на препад, да би крајем исте године Турци покушали повратити Рисан, али без трајног успјеха. Ова епска пјесма говори о овом коначном освајању Рисна од стране Млечана 1684. године. Интересантан је захтјев млетачког генерала рисанским Турцима, да не могу остати у Рисну, ако другу вјеру не приме, свакако хришћанску. Рисански Турци су се тада иселили већином у Корјенић и мањим дијелом у Никшић. У Никшићу су заједно са херцегновским муслиманима, формирали најстарију махалу при оснивању града.

Херцег Нови је први пут био ослобођен од стране шпанскомлетачке флоте под командом Андрије Дорије 1538 – 1539. године. Дана 30. септембра 1687. године и Херцег Нови је и дефинитивно, ослобођен од Турака.

Како су градови Рисан (1684. године) и Херцег-Нови (1687. године) одавно, још од почетка Морејског рата припали Млетачкој републици, остало је веома мало епских пјесама из турске владавине над овим градовима у Боки Kоторској.

Следећа пјесма која говори о турском Херцег-Новом, потиче са Чева и Андрија Лубурић је датирао њену радњу око 1685. године.

 

ЈУНАШТВО  НОВАКА ПОПОВИЋА

                  (око 1685. године)

 

Књигу беже од Новога пише

а шаље је ломној Гори Црној

крвавоме Чеву на крајину,

војеводи Драшку Поповићу.

У књизи му вако говорио:

''Чуј војводо, црногорска главо,

чим ти примиш од мене фермана,

дивно виђи пријеваре нема,

ја сам чуо граду у Новоме,

да се јунак на крајини гласиш,

војевода од Горице Црне.

Но војвода Драшко Поповићу,

каил ми је да се сијечемо,

но ти Драшко ево мејдан пишем,

биће мејдан у прву неђељу,

е на поље код Новога града.

И чуо сам ђе говоре људи,

и да сестру имаш Анђелију,

доведи је код Новога Града,

ја ћ' одовуд бијелу кадуну,

да на гвожђе живот дијелимо,

ко добије ето му обије,

ко изгуби да га дома није.

Ако ли ми на мегдан не дођеш

фалај, билај и тако ми дина,

послаћу ти куђељ и преслицу,

да ми предеш гаће и гуњину

у крвавоме Чеву каменоме,

да ми шаљеш у граду Новоме.''

Кад војводи бијела књига дође

бога ми му мило не бијаше

ал' му друге бити не могаше,

но опреми себе и дората,

и припаса свијетло оружје.

Узе сестру собом Анђелију,

ето Драшка преко Горе Црне,

докле граду у Котору дође,

ту је конак јунак учинио,

и неђеља јутро осванула.

Војевода рано уранио,

те опреми себе на дората,

според њега сестра Анђелија

и ето га крајем мора сиња,

док војвода под Новоме дође.

А кад дође на поље зелено,

а ну му се даде погледати,

али Турчин први излазио,

бијели је чадор разапео.

Тадај Турчин кафу пријарио,

кафу пије тумбећију пали.

Војевода нагони дорина

и Турчину добро јутро виче:

''Зло ти јутро беже од Новога,

јутрос Туре, мене али тебе.''

Турчин му га здраво приватио:

''Војевода Драшко Поповићу,

сједи море кафу да пијемо,

имаш каде изгубити главу,

нек те жеља од свијета мине.''

А војвода с коња проговара:

''Чу ли беже'' па му псује мајку,

ја сам има покрај мога пића

у ортака својих пријатеља,

са Турчином да не пијем вина,

но се дижи да се сијечемо.''

Скочи Турчин на ноге лагане,

и отури турску булу младу,

па јој скиде свилене мараме,

да војвода бијело види лице.

Турска була оста на подину,

беже скочи коњу за рамена,

па привати мача зеленога.

Ал' је беже и одвише мудар.

Бег се скита свуда по Приморју,

док је шипке наша од челика,

те је Турчин себе утврдио,

од учкура до грла бијела.

На дората попушти дизгина,

те се коњи ближе примакоше

а јунаци гвожђем доватише.

Куд довати Драшко Поповићу

прекиде му чову веденика,

док из чове ватра сијеваше

а оштро се гвожђе заврташе.

Виђе Драшко да је погинуо.

Беже пригна дебела дорина,

стаде беже чешће ударати,

просијеца зелену доламу,

из доламе крвцу лијеваше,

по по литра меса опадаше.

Виђе Драшко да је погинуо,

на мач, мача њега дочекује,

докле мача оба обломише.

Виђе Драшко, ране освојише,

виђе Драшко ђе ће погинути,

на дизгију поврну дората,

а побјеже пољем зеленијем.

Дорин дору поче измицати,

стаде Турчин беже остајати,

виђе беже да га стићи неће,

но му игра срце у њедрима,

ђе остаде китна Анђелија.

Па се Турчин сасред поља врну,

те Анђушу довати за руку,

поведе је граду у Новоме.

Шенлук чине е доби мегдана,

војеводу Драшка Поповића,

зароби му сестру Анђелију.

Драшко бјеше покрај мора сиња,

докле граду у Котору дође,

ту ти добра побратима нађе

е циркула од Котора главу.

Побратим га дивно дочекао,

медиге му одмах добавио,

те Драшкове ране замоташе.

Глас одјекну преко Горе Црне,

да погибе Драшко Поповићу,

посјече га беже од Новога,

и он рањен у Котору дође.

То зачуо Поповић Новаче,

кад за Драшка брата разумио,

да је Драшко рана допануо.

Момче нема двадесет година,

остави ти у Заљуће овце,

посриједи ђипи џефрдара,

и ето га преко Горе Црне.

Докле граду у Котору дође

у циркула побратима свога,

и војводу рањенога нађе,

све га што је и како је пита.

Онда рече Поповић Новаче:

''Курва био, ако преварио,

ер му одит на мегдана нећу,

ал ћу сестру Анђу избавити,

ал ћу своју изгубити главу!''

Од Котора говори циркуле:

''О Новаче једна јуначино,

нећеш тако одит на мејдана,

циркуле ће тебе наређиват.''

Добави му панцијер кошуљу,

добави му мача зеленога,

да му чува до рамена руку.

Па кад му је све то добавио,

циркуле је књигу оправио,

и у књизи циркуле говори:

''Беже курво, скрај Ерцеговине

из Новога бијелога града,

брата си ми мога обранио,

бог да знаде и претећи неће.

А сестру си нашу заробио,

ево други јунак испануо,

јуначина Поповић Новаче,

од крвава Чева каменога,

који мејдан сада теби пише.

У неђељу да се састанемо,

ђе си с Драшком мејдан дијелио

и изведи китну Анђелију

и доведи твоју булу младу,

ко погине да га дома није,

ко добије ето му обије.

Ако ли ми на мејдан не дођеш,

кунем ти се вјером христијанском

доћи ћу ти у сред од Новога,

ђе ти гледа и отац и мајка

и звати те оње на мејдана.''

Књига дође пут Новога града

а кад бегу од Новога дође,

па се беже насмија грохотом:

''Онога сам гвожђем обранио,

Новака ћу жива уватити,

довешћу га до Новога града

да ми ђецу у бешику шика.''

Тако Турчин булу разговара

ма не вели Турчин ако бог да

као што му ни помоћи неће,

док по данак и неђеља дође.

Вид' ајдука Поповић Новака,

кад неђеља јутро освануло

поклопи ти ата бедевију,

поћера је покрај мора сиња,

што не лети, стићи је не може,

што не лети утећ' јој не може,

ка звијезда ведром пучином,

лети пуста покрај мора сиња,

докле брзо под Новога дође,

на зелено поље починуо.

Криво гледа пут Новога града,

кад ли му се даде погледати

од града се коњик отиснуо

ев' Турчина беже од Новога,

уз њега је китна Анђелија,

уз њега је бијела кадуна,

кад погледа пољу у ширину

Кад погледа Поповић Новака

бога ми му мило не бијаше,

под Новаком витка бедевија,

увом струже а копитом гађа,

дигла главу преко господара,

увија се преко поља равна.

Уто беже од Новога дође,

па му беже добро јутро виче,

Новак му је здравље приватио

и оваку ријеч говорио:

''Копиљане беже од Новога,

отурбурда да се сијечемо.''

Оће Турчин не рече ријечи,

а изагна дебела дората.

Мисли Турчин беже од Новога,

да је глава Поповић Новака,

да је глава ка грабова грана,

па нагони доброга дората

да Новаку посијече главу.

Али Новак мача приватио,

на мач мача њега дочекао.

Мало Турчин измакну дората,

Новак пушти витку бедевију,

почеше се меса доватати

по јуначком тјелу ударати,

покидаше чову веденика

а из чове ватра сијеваше.

Виђе бежеда ђе ће погинути,

на мач мача беже дочекује,

докле мала оба саломише.

Мисли ајдук Поповић Новаче

у кости се с бегом уватити,

бег не чува образ и поштење,

нити турску бијелу кадуну,

но побјеже пут Новога града.

Вид' ајдука Поповић Новака

ђе дизгине пушти бедевији,

како иде ма га стиже брзо,

поред бега догна бедевију

и Турчина једном ударио,

колико га удари хајдучки,

на двије га поле учинио,

трупина му паде на долину

а осташе ноге у зенђије.

Новак скочи с витке бедевије,

за дизгин му привати дорина

и бегову уграбио главу

и одломак мача зеленога,

па за дизгин привати дорина,

па се коњу у ширину врну.

Ту наоди сестру Анђелију,

а код Анђе турску булу младу.

Анђи даде бегова дората,

за се баци турску булу младу,

оде ајдук покрај мора сиња,

а кад близу до Котора дође

угледа га од Котора бане.

С баном пође которска господа

те сретоше Поповић Новака.

Новак уђе у Котору граду,

код војводе Драшка Поповића.

Кад га рањен Драшко сагледао,

под ранама на ноге скочио,

те од бега главу доватио

и овако соко говорио:

''Виђи бега мојега крвика,

који ми је рана задавао,

ђе му глава у шаке ми дође,

да је Драшко види Поповићу

и сломљено бегово оружје

и бегова дебела дората.''

Ту почину Поповић Новаче

За неђељу бијелијех дана,

док на Драшка, Грке добавио

те га вида од љутијех рана.

Новак с булом Чеву каменоме.

Докле Новак у Заљуће дође,

на оџаку у бијелу кулу,

па набави и попа и кума,

те покрсти турску булу младу,

покрсти је и вјенча је за се.

То је било, истина је било,

а да није што би се зборило.

Из Чева

 

Ова епска пјесма има 277 стихова. Не може се рећи да одише естетском љепотом стила нити изражаја, али је на свој начин интересантна по обради тематике. Главни топоними су град Херцег Нови одакле је познати турски бег мегданџија, затим град Котор који држе Млечани и на крају црногорско село Чево и засеок Заљуће одакле су браћа војвода Драшко и Новак Поповићи.

О времену овог двобоја не може се знати сигурна година, иако Андрија Лубурић сматра сасвим реално да је то било око 1685. године. Вјероватно је то било у времену послије повлачења хајдука и харамбаше Баја Пивљанина из Боке у Истру 1671. године, па до пада Херцег-Новог под млетачку власт 1687. године.

О чувеним херцегновским Турцима мегданџијама, млетачки извори имају писане документе, а црногорски епску поезију. Највише писних извора о двобојима са херцерновским агама и беговима имају Пераштани. Они су сносили много неприлика од Турака, између Кандијског и Морејског рата. Пераштани су као поморци страдали у арбанашком и бокељском приморју, испред Рисна и испред Херцег- Новог. Ево шта о двобојима каже Павао Буторац у својој књизи (''Бока которска у 17. и 18. стољећу''): ''Крила Змајевића изазва на двобој Мустајбег Амадагић из Рисна. А Мато Матошевић, перашки капетан (1674. LVII, 18) позва на двобој гласовитога Османа Ибрахимагића, херцегновскога капетана, који неколико година касније 1684. године, позове на двобој Вицка Бујовића. Док је капетановао Вицко Мазаровић (између 1670. и 1680. године) позове га на двобој Осман-ага Ибрахимагић, па се одазове на двобој и оде он са 12 Пераштана а ага с 12 Херцегновљана.''(1) Колико су ови двобоји са Турцима задавали бриге Млечанима, види се по забранама које су уследиле. Априла 1680. године которски провидур Алвиз Фоскарини је забранио актуелни двобој између Пераштана и Турака под пријетњом прогонства, затвора, галије и самог живота. Генерални провидур Јероним Корнаро је 20. септембра 1680. године, донио проглас којим се ''под пријетњом робије, галије, изгона, па и живота, забрањује позивање или изазивање на двобој, прихваћање двобоја и активно судјеловање, колико између поданика, толико између њих и Турака, јер су двобоји забрањени.'' Овај Декрет је објављен у свим мјестима Боке, преведен на ''илирски'' говор, окачен на вратима мјесних цркви. – 2 

Крајем 1675. године, пишу рисански емири Махмудага Шеховић и Мехмедага Беговић, перашком капетану Матошу Матошевићу поводом пљачке стоке. Већ у јануару 1676. године и Даут–ага Сулејманагић, новски капетан, огласио се писмом капетану Матошевићу по истом питању пљачке стоке. Јануара 1680. године херцегновски капетан Осман-ага Ибрахимагић, се жали капетану Матошу Матошевићу на Вицка Бујовића и дружину, што на Каменарима једног човјека убише и у море бацише, а другоме десницу одсјекоше. Септембра 1680. године, херцегновски капетан Ибрахимагић пише помирљиво писмо перашком капетану Крилу Змајевићу, називајући га ''побратимом''. Али упркос свим овим помирљивим напорима и забранама, двобоји су се изгледа и даље настављали. - 3

Почетком Морејског рата дошло је у два наврата до двобоја између перашког јунака Вицка Бујовића и на гласу чувеног мегданџије Осман-бега Ибрахимагића, херцегновског капетана. Први двобој је био 23. маја 1684. године, на Каменарима. ''Бујовић је овај двобој водио по свим правилима. Према тадашњем обичају предао је Турцима за таоце свога брата Петра и Петра Шестановића. Свједок је Бујовићу био Стјепан Рашковић, а супарнику Хаџикесовић.'' Према свједочанству Бенета Валиера, изванредног провидура у Котору и Алвиза Марцела, Осман је био позвао Бујовића на двобој због увреде 1685. године. ''Дошавши на поље Бујовић одважно навали на Турчина, поносна ради толиких успјелих двобоја, с неколико удараца присили га да пригне кољена земљи, запита за живот, на велико весеље перашке стране, а на жалост Турака.''- 4

Осман–ага Ибрахимагић је био дакле најпознатији мегданџија из Херцег Новог почетком Морејског рата, и највјероватнији супарник у двобојима браћи Поповићима. У записима Андрије Лубурића има још једна епска пјесма у којој се помиње Турчин ага из Новога, који је на мегдану посјекао знатног његушког јунака Стана Поповића.

Чевски пјесник Радосав Вујовић у својов епско-лирској пјесми ''Драшкове столице'' такође помиње детаље из ове необјављене епске пјесме и каже:

''Код Чева, на Заљућке главице,

Драшкове су камене столице,

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Ту је била војводина кула

и с мегдана доведена була.'' - 5

            О рањавању војводе Драшка код Херцег Новог говори и Раде Туров Пламенац у својим ''Мемоарима'' и каже: ''Гласовити војвода Драшко Поповић био је с војском црногорском која је помагала војсци млетачкој да ишћера Турке из Новога из Боке. Драшко је смртно рањен у том походу, и пред своју смрт оставио је војводство са себе своме синовцу Вукоти, за што је био спреман за њем, а његови синови нијесу, па да му војводство не наруже.'' - 6

            Војвода Драшко је иако тешко рањен ипак преживио ослобођење Херцег Новог, јер се он помиње у архивским документима у следећим годинама: 1684, 1685, 1686, 1687, 1688, 1693, 1695, 1696, 1700, 1701, 1707, 1709, 1710, 1711, 1712, и 1718 године. – 7

Војвода Драшко се у неким годинама помиње у више наврата, по два пута и обично се ословљава као кнез или војвода, а у документима из 1711. и 1712. године, именује се као спахија Драшко Поповић војвода озринићки. Последњи архивски докуменат из 1718. године говори о њему као повјерљивој млетачкој особи, што се уклапа и у контексту епске пјесме ''Јунаштво Новака Поповића''. Сачувано је и писмо војводе Драшка из 1700. године, упућено Граховљанима у коме каже: ''Знамо да нам су повели робље Новљани, али вас не кривимо..'' – 8

У овој епској пјесми ''Јунаштво Новака Поповића'' помињу се Драшков брат Новак и сестра Анђелија, који су били до сада непознати како у усменим племенским предањима, тако и у архивској грађи. Иначе о другим члановима породице Драшка Поповића има више помена у которском и другим архивима. Тако се Драшков отац поп Шћепан (Прента) Драгојевић помиње у два наврата 1648. и 1657. године у току Кандијског рата. Познати Драшков брат поп Ћетко Поповић помиње се заједно са Драшковим сином Вуком 1684. године, и заједно са војводом Драшком 1686.године.

- 11. августа 1684. године, у датираном списку повјерљивих људи који су примали млетачку помоћ именују се: два Новљанина, кне&