Д Р А Ч Е В И Ц А

 

ЧАСОПИС ДРУШТВА ЗА АРХИВЕ И

 ПОВЈЕСНИЦУ ХЕРЦЕГНОВСКУ

Година II, Број II

 

 

ХЕРЦЕГ – НОВИ

2004

 

 

 

ИЗДАВАЧ:

ДРУШТВО ЗА АРХИВЕ И ПОВЈЕСНИЦУ ХЕРЦЕГНОВСКУ

SOCIETY FOR ARCHIVES AND HISTORY OF HERCEG - NOVI

 

АДРЕСА РЕДАКЦИЈЕ:

 

ХЕРЦЕГ – НОВИ, ПРВЕ БОКЕШКЕ БРИГАДЕ 13

ТЕЛЕФОН: 067 514 583

E – MAIL: rnebojsa@cg.yu

 

ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК:

ГОРАН КОМАР

 

РЕДАКЦИЈА ЧАСОПИСА:

 

ГОРАН КОМАР

ЈЕРОМОНАХ САВА ТВРДОШКИ

НЕБОЈША РАШО

 

ЛЕКТОР:

ТАМАРА КОМАР

 

РАЧУНАРСКА ОБРАДА:

НЕБОЈША РАШО, ГОРАН КОМАР

 

ШТАМПА:

ЈУНИОР, Н. БЕОГРАД

 

ТИРАЖ:

200

 

ЧАСОПИС ИЗЛАЗИ ДВА ПУТА ГОДИШЊЕ

 

КОРИЦЕ:

+ЕПИСКОП СИМЕОН КОНЧАРЕВИЋ

ПЕЧАТ +ВЛАДИКЕ САВАТИЈА (ЉУБИБРАТИЋА)

 

Друштво за архиве и повјесницу херцегновску је регистровано у Министарству правде Републике Црне Горе 15. маја 2003. године (бр. 02-1720/03, ред. бр. 2060)

 

 

§

[Akad. Ranka Kuić]

 

 

KELTSKI TRAGOVI U BOKI I CRNOJ GORI

 

 

            Malo se koji stručnjak u nas sistematski bavio proučavanjem keltskih tragova u našoj zemlji. Ja to činim tridesetak godina i došla sam do iznenađujućih otkrića koja su mi donela članstvo Srpskog naučnog društva u Beogradu, kao i članstvo u Keltskoj, tačnije Velšanskoj Akademiji nauka i umjetnosti (Yr Academy Gymraeg, Great Britain). Otkrila sam, između ostalog, oko šest stotina istovetnih, i po obliku i po značenju, reči u kamrijskom, t.j. velšanskom i srpskom, značajan broj imena boginja vode i reka u našim rekama, veći broj naziva planina, tvrđava i naselja u nas koja su po poreklu keltska, odnos simbolike boja u našoj narodnoj poeziji prema keltskoj, i t.d.

            Ovoga puta želela bi da istaknem tragove keltskih, prvenstveno kamrijskih ili velšanskih naziva mesta, kao i nekih reka u Crnoj Gori i Boki.

            Zanimljiv podatak pronašla sam u našoj reči ''katun'' koja na velšanskom doslovno znači: cytun (čitaj: katun) – nešto na čemu se složilo, pakt, ugovor, dogovor.

            Živopisna reka Lim nosi keltsko značenje, jer na keltskom jeziku znači: llyn – llym, - piće, voda, jezero.

            Ime bokeškog grada Tivat takođe potiče od velšanske reči: tywydd (čitaj: tivad/t) – u značenju: pesak.

            Tako i drugi bokeški grad Budva potiče od velšanske ili kamrijske reči boddfa (čitaj: bodva), u značenju: plavljenje, velika vlaga, poplava.

            Perast je sastavljen od sledećih reči: peryv (čitaj: perav) – gospodar i yst (arn), čitaj: ast (arn); što daje: pera – gospodar, i ast – okuka, zavoj, u značenju: Gospodareva okuka.

            Risan potiče od osnove rhysfa – tvrđava, dakle od ris, tvrđava i od an – naš, što znači naša tvrđava.

            Kumbor, od Cum (čitaj: kum) – dolina i bore – jutro, u celini: Jutarnja dolina, Istočna dolina.

            Podi, od boddy – potpopiti, poplaviti, preplaviti.

            Boan, keltska reka (u Irskoj), od istog imena, te boginja vode, Boan, postala je naša Bojana.

            Dubrave, u vezi sa dyfr (čitaj: duvr) – voda.

            Kabo, tj. na velšanskom Cabo (čitaj: kabo) – uglačan, znači: uglačan kamen. Zaista, uvijek se ovim terminom označavaju veoma strmi, litičasti grebeni.

            Pirin do – od pyr (čitaj: pyr) – u značenju: gospodarev do.

            Durmitor – duw – bog, u značenju: Božiji plašt.

            Pirin do – pyr – gospodar, u značenju: dolina gospodara.

            Pirina poljana (pod Orjenom) – pyr – gospodar: gospodareva poljana

            Torina – od Tor – provalija.

            Pirlitor: pyr (čitaj: pir) – gospodar, tor – ogrtač, plašt, u značenju: gospodarev plašt

Lisina, od llys (čitaj: lis) – dvorac.

            Aber – sliv, reka, od aber.

            Nevideo, od newydd – nov.

            Duba, od dub (wilh) – grob.

            Branovo polje, od bran – vrana, dakle, verovatno, Vranino polje.

 

 

 

 

 

Literatura

 

(Strabo), The geography of Strabo, Translated by H. C. Hamilton and W. Falconer, Henry G. Bohn, London, 1957.

C. Ivlivis Caesar, De bello Gallico, Biblioteca Scriptorum Graecorum. Knjižnica Gece Kona, Beograd, 1924.

(Диоген, Антоније) ‘’На путу до далеког острва Туле’’, Translated from Geek into Serbo – Croat by Jelić V. Mostovi, the journal of the Association of Lit. Translators, XVII, 2 (66), April – June, Belgrade, 1986.

(Херодот) Херодотова Историја (I and II), Превео Арсенић Милан, Матица Српска Нови Сад, 1986.

Mac Bain, Alexander, Etymological dictionary of the Gaelic language (Scotch Gaelic) Sterling Eneas Mac Kay, 1986.

Holder, Alfred, Alt Celtischer sprachatz. G. B. Teuber, Leipzig, 1896.

Smith, W. P. Director, Map of Roman Britain, Published by the Ordnance Survey, Fourth Edition, n .d.

Bannister Rev. John, A Glossary of cornish names. Williams and Norgate, London, Edinburgh, 1871.

Ferguson, Samuel, Ogham inscriptions in Ireland, Wales, and Scotland, David Douglas, Edinburgh, 1887.

Rhys, John, Lectures on the origin and growth of religion as illustrated by Celtic heathendom (Third Edition). Williams and Norgate, Oxford, 1898.

Gorrain, Donnchardh, F. Maguine, Gaelic personal names. The Academy press, Dublin, n. d.

Macbain, Alexander, An Etymological dictionary of the gaelic language, Eneas Mackaz, 1911.

Pokorny, Julius, Ireland, Erster Band, Verlag von Friedrich Andreas Berthes, A. G. Gotha, 1916.

Watson, J. William, The history of the celtic placenames in Scotland. William Blackword, Edinburgh, London, 1926.

Rhys, John, Celtic folklore: Welsh and Manx. Vol. II Clarendon Press, Oxford, 1931.

Stamo, Dudlet, The british isles. Mathuen, London, 1932.

Morton, N. H., In search of Scotland. Methuen, London, 1932.

Mellich, J., ''Uber der Kroat Flussnamen Kupa'',('Zeitschrift fur Slawasche Philologie') (Herausgeben von Max Vassmer), Band H. Otto Harrasowich, p. 126, 1933.

 

 

 

Zaključak

 

 

            Pruženo je tumačenje za imena nekih gradova u Boki Kotorskoj i za neke široko raširene toponime u Boki i Crnoj Gori. Imena mesta mogu biti jako indikativna za prepoznavanje i otkrivanje događaja iz davne i zatamnjene istorije našega naroda, i stare religije i mitologije ovoga prostora.

 

 

In memoriam

 

 

            Проф. др Ранка Куић, дипломирани англиста, магистар англистике у великој Британији, академик келтистике у Великој Британији, редовни професор Филолошког факултета у Београду, књижевник и књижевни преводилац, аутор је око пет стотина научних и стручних радова, члан многих домаћих и страних научних и стручних удружења, носилац угледних награда, поред англистике, бавила се интензивно келтским студијама из којих је објавила већи број радова.

                Др Ранка Куић је била истакнути истраживач на пољу компаративистике (српска народна поезија и њен утицај на свијетску књижевност, келтска и српска култура, келтски језици и српски). Говорила је енглески, њемачки, француски, италијански, пољски и руски. Објавила обимну студију Српско – келтске паралеле.

 

 

 

 

§

Др Ђорђе Јанковић

Филозофски факултет Београд

[текст преузет из: Митолошки зборник, б. 2.

Центар за митолошке студије Србије, Рача, 2000, 95-106]

 

 

 

НЕКЕ ОСОБЕНОСТИ СТАРОГ ПОГРЕБНОГ ОБРЕДА СРБА

 

            Проучавање погребних обреда из прошлости веома је сложено. Подразумева примену различитих наука, међу којима је прва археологија. На овом месту биће размотрени само неки основни подаци о погребу Срба, добијени археолошким истраживањима током последње деценије XX столећа, како би се стекла општа слика о посмртним обредима. У нади да је ово тек нови почетак проучавања, само ћу упутити на основну литературу.

            Стари погребни обред Срба познат је из дела средине X столећа, "Златни лугови", арапског научника  Масудија.[1] Набрајајући словенске и поједине друге народе према старијим изворима, он издваја неколико словенских народа, као што су Волињани, Срби, Руси и други, наводећи и неке податке о њима. Како у свом делу наводи Лангобарде, Аваре и Дуљебе, очигледно је да Масуди користи неке старије изворе. Наиме, Лангобарде и Аваре поразили су и покорили Франци на прелазу из VIII у  IX столеће, а Дуљеби се више не спомињу у писаним изворима савременим Масудију. То сужава датовање Масудијавог извора на VII и VIII столеће. Ако се претпостави да су извори података били Словени Мале Азије, они који су прешли на арапску страну крајем VII столећа, онда се и Масудијеви подаци о Србима и другим Словенима односе на VII столеће.

            Према Масудију, Срби су били особен и од осталих Словена посебно поштован народ, који је покојнике, укључујући и владаре, спаљивао заједно са њиховим јахаћим коњем, те су по томе слични Индусима. Овај податак понавља и Ибн Даста. Да се спаљују као Индуси, још се изричито бележи за Русе. У одсуству наших писаних података или других писаних извора, последња археолошка открића у значајној мери објашњавају на шта су арапски научници мислили издвајајући Србе од осталих Словена, и упоређујући нас са Индусима.

            Срби се у Средњем веку јасно и једноставно археолошки распознају по остацима споменика подигнутих покојним, познатих под именом громиле.[2] То су најчешће мале хумке, пречника око 4-5 м, које садрже остатке обреда посвећених умрлима и древног споменика који је током времена нестао. Подизане су на простору за то одређеном од стране оснивача породичног насеља. У громилама по правилу нема остатака покојника, ни спаљених, ни сахрањених. Како су изгледали давно нестали дрвени споменици, од којих су једва сачувани темељи, донекле показују мраморови, надгробни споменици  Срба позног средњег века. За  њих је у време аустроугарске окупације уведен ненародни назив "стећак", који није познат у топонимији. Изглед и украс мраморова, као и надгробни споменици новијег времена, потврђују податке прикупљене археолошким истраживањима громила, допуњују их и показују континуитет.

            За умрле који су спаљивани, прво је подизано одговарајуће обредно станиште. У њега је полагано тело умрле особе пре спаљивања, док је припремана погребна ломача и гозба. У обредном станишту је прављено и огњиште, у које се преносила ватра из куће. На њему се вероватно спремала нека обредна храна. Има примера да је кућно огњиште растурано, а његови делови полагани у громилу. После погреба је паљена нова ватра у кући. За оне који за живота нису имали своје огњиште, није прављено ни обредно. Са спаљивањем леша уништавано је и обредно станиште; можда су његови дрвени делови коришћени са ломачу. Затим су на исто место сипани остаци од тризне, ако их је било – делови поломљеног посуђа и отпаци хране (кости), као сведочанство да је гозба обављена. Понекад се може наћи неки женски предмет, који, као својеврсна жртва, откуп, сведочи да је то громила удовичиног мужа. Подаци о спаљивању коња нису установљени. Потом је на истом месу подизан споменик, често на каменом постољу, у виду мале дрвене зграде. Ту је приређивана и даћа, чији остаци могу бити просути на исто место. Понегде је уочено кађење тла или темеља громиле жаром. Посуђе коришћено у обреду, на пример за купање мртваца, закопавано је у посебне јаме. Неизгорели остаци умрлих сипани су вероватно у реке, потоке и поноре.

            Покојницима који су сахрањивани, вероватно није подизано обредно станиште, већ само споменик. Пре подизања споменика вероватно су вршене неке обредне радње, као што је чишћење тла кађењем. У мањи или већи дрвени споменик, могли су да се полажу остаци тризне, даће, делови огњишта умрле особе. И у сам гроб такође су полагани остаци тризне – поломљене грнчарије и отпаци од хране (животињске кости). У Свачу код Улциња, уз гробницу коришћену током  VI-XI столећа, нађено је тризниште са границе  VI и VII столећа – каменом поплочана површина са поломљеном грнчаријом, животињским костима и паљевином.[3]  Гробови  VIII-IX столећа са комадима грнчарије и животињских костију, установљени су недавно на Црквини у Шипову (Пљевља).[4] Сличних примера има и касније.

            Од доба Светог Саве више нема познатих примера подизања споменика на посебном месту, већ се они постављају над гробом. Међутим, низ старих обичаја је сачуван, кроз обичајно право и закон. Коњ је и даље имао посебну улогу. Као што је изношена или гашена ватра на огњишту умрлог, тако је слично коњ, уместо да се убије, предаван владару, јер не припада наследницима умрлог. Под турском окупацијом, коњ умрлог свештеника предаван је епископу. Међутим, неки наши епски јунаци убијали су свог коња. Ови примери показују да је суштина старих обреда задржана веома дуго. Уместо да се коњ убије како би био са својим господарем и у свету бесмртних душа умрлих ратника, сада се предаје владару или епископу-владици, односно посреднику. Они на тај начин преузимају улогу Агнија (огањ), који душе умрлих преводи из телесног у бестелесни свет.[5]

            Сачувана су и материјална сведочанства о погребним обредима и схватањима Срба у Позном средњем веку. То су мраморови, камени надгробни споменици XIV-XV столећа.[6]  Прављени су и од дрвета, што је вероватно било уобичајено у  XIII столећу. Покојник се сахрањује  увек испод њих, па и када се налазе у црквама. Најчешће се праве као средњевековни споменици подизани на громилама, у виду неке грађевине, али сада правоугаоне основе, подобно раци. Појављују се и споменици у виду стуба или крста, који су по правилу подизани заслужним ратницима. Облик стуба води порекло од старијих дрвених стубова – споменика, а мраморовима у виду крста узор је био крстоображен камен, знамење победе, постављен на Косову пољу после битке. Поред тога, низ мраморова је у виду ковчега или саркофага. Рељефне представе на мраморовима, уколико се занемаре оне ређе, натписи и обичне шаре, могу се поделити на хришћанске (крстови, винова лоза и слично), затим на сталешке – ратничке (ратник на коњу, оружје, штитови) и обредне, са приказаним обредним колима, борбама ратника и ловом. Овакви споменици прављени су у XIX-XX столећу.[7] У језгру старе Рашке, у планинским и шумовитим областима Подриња, Полимља и Таре, прављени су дрвени сандуци изнад раке, понекад украшени. У каменитом појасу од Црне Горе до Книнске Крајине, прављени су сандуци од камених плоча, а на њима могу бити представе ратника (стојећи лик, на коњу, ратник у борби, само оружје), светитеља и других. У Поморављу су најпознатији крајпуташи, чести и на гробљима.

            Из овог кратког прегледа археолошких података, јаснији су Масудијеви подаци о Србима у VII и VIII столећу. Наглашавање погреба слично индуском постаје разумљиво: док остали Словени подижу хумке над сахрањеним пепелом спаљених покојника, Срби сипају пепео вероватно у реке, потоке или поноре. И данас се понекад одећа умрлих оставља на гранама поред потока. Хумки без сахрањених остатака покојника има на северозападним словенским просторима,[8] где су такође живели Срби, уз друге Западне Словене. У последње време има више откривених таквих примера за Новгородске Словене.[9] Они су правили отворене надгробне споменике или са отвором, гдје је остављана храна за душу умрлог. У том погледу Срби су били сличнији Грцима и Романима.

            Значи да Масуди није без разлога подвукао посебност Срба, приказавши је само кроз сажет опис погреба. За сада се могу сагледати два временска слоја у нашим погребним обичајима. Први слој је исконски, припада добу народа који је образовао Индоевропљане, дакле добу прије више од  3.500 – 4.000. година. Основна одлика њиховог погребног обреда је спаљивање тела. Човек има бесмртну душу, заробљену у телу; породица, пријатељи и остали из средине покојне особе морају да спале тело, да би се душа што прије ослободила, иначе могу да сносе последице. Ништа из материјалног света не може да стигне у бестелесни свет, па се зато храна и друго намењено души умрле особе, морају спалити заједно са њом. Пепео покојника се у почетку чува склоњен у гробу. По аријевској традицији, не спаљују се испосници – божјаци, односно калуђери, као ни труднице и деца, јер су они чисти. У гробљима калуђера око наших манастира, налажени су гробови младих жена и деце.[10] Друга одлика је поштовање претка у више степена: из куће управо умрлог претка износи се ватра, она коју је умрла особа упалила, и преноси се у за то подигнуто обредно станиште, а потом, уколико се кућа није угасила, наследници пале нову ватру, док се покојнику подиже споменик; затим кроз подизање и одржавање највећег споменика утемељивачу насеља и породице на новом месту, па сећање на претка рода или племена и сећање на исконског претка целог народа, што се огледа у улози владара-владике као посредника до нетелесног света. Трећа одлика је спаљивање јахаћег коња са умрлим ратником. Коњ и кобила су имали велику улогу у митологији и космогонији од времена припитомљавања коња око 1700. старе ере. У старој Индији је владар отварао врата својој души жртвовањем коња, и тако омогућавао сједињавање са божанским.[11] Коњ одлучује о судбини ратника, може да спречи његово учешће у бици, да допринесе његовој победи или погибији, да га рањеног спасе. А Бог, врховни владар, за себе узима најбоље ратнике, јуначке и чојствене, тако што омогућава њихову погибију у материјалном свету, па је тако било и у Косовској бици.[12] Отуда се надгробни споменик у виду крста или означен крстом, а са приказаним оружјем, подиже витезу ваљано погинулом у борби са злом.[13] Четврта одлика је прослављање гозбом и игром (тризном) ослобођења душе умрле особе од тела и њен одлазак у вечни живот.[14] Гозба се примењује и данас, са заборављеним смислом, а понегде се до недавно играло и посмртно коло.

            Други слој би био нечување спаљених остатака покојника, односно уверење да у њима нема ничег од душе или личности умрлог. Сипају се у воду, јер је море предодређен победник над земљом коју полако гута – преостале честице тела ће у сваком случају доспети до њега.[15] Овакво уверење код Срба, Индуса и других, који нису чували пепео умрлих, може се временски определити од настанка схватања, сазнања о неодређености душе, о њеној посебној природи, негде од доба Буде и Платона. Нема података када су Срби усвојили таква схватања, јер најстарије познате громиле потичу из IV столећа нове ере. Потпуно нематеријалној души по смрти човека, за напуштање тела предвиђеног за сахрањивање, није препрека ни само тело, ни гроб ни надгробни споменик на путу за бестелесни свет; није јој потребна никаква храна, па ни обредна. Другим речима, живот после смрти више се не замишља као живот уживања, већ као живот у врлини и складу, без искушења. То показује усвојен погребни обред, што може бити последица само веома ране евангелизације Срба, мада је мало вероватно да су сви припадници народа били тога свесни.

            По цару Константину VII Порфирогениту (913-959.), Срби су покрштени у доба цара Ираклија (610-641.), дакле око 250 година пре Словена Подунавља. Данас, последњих година XX столећа, откривени су и археолошки докази тог раног покрштавања. На Превлаци код Тивта, где се археолошки истражује манастир Архангела Михаила, посведочени су Срби од најкасније VII столећа.[16] У Тврдошу, манастиру Успења Богородице код Требиња, чији је први храм подигнут у време цара Константина Великог, док је манастир успостављен најкасније у VI столећу, установљено је истовремено словенско, свакако српско присуство.[17] Постојање српских громила већ крајем IV столећа у Далмацији,[18] указује на извесност још ранијег покрштавања Срба. Тек треба археолошки истражити улогу апостола Павла у покрштавању Срба и Словена, забележену у предањима.

            Како се из изложеног види, погребни обреди Срба, од почетка Средњег века, у Позном средњем веку па и касније, до наших дана, показује континуитет. Они пружају мноштво драгоцених података, па превазилазе национални значај, јер објашњавају појаве из прошлости и културе Словена и свих Индоевропљана. Срби се кроз погребне обреде, и не само кроз њих, исказују као особени носиоци индоевропске баштине у Европи. То наравно није случајно, што треба имати стално на уму.

 

 

 

 

§

Горан Комар

 

 

МОЛБА ТОПАЉСКЕ ОПШТИНЕ ПРОВИДУРУ ЗА ИЗБОР ДОМАЋЕГ ЕПИСКОПА 1751. ГОДИНЕ

 

 

                Овај документ се чува у Историјском архиву Котора. Садржи молбу Топаљске општине, заступане по капетану Гаврилу Квекићу из Пода, те суђама комунитади и канцеларом, за допуштење избора епископа за Далмацију и Боку (Млетачку Албанију), као и дио Херцеговине. Ова молба је састављена након вишедеценијскога упињања далматинских и бокешких Срба за поновно успостављање правилне, и од средишње млетачке власти признате, епископске власти у провинцији. Судећи по документима сачуваним трудом владике Никодима Милаша[19], изгледа да је улога топаљских Срба и њиховог црквеног средишта – манастира Савина, у активностима за враћање епископије у приморје, била предњачећа. Ове су активности добиле на интензитету у неколико наврата, а ова последња, управо коинцидира са избором и устоличењем далматинског епископа Симеона (Кончаревића) у Дужима[20].

            Бокешки епископ, признат од средишње власти у Млецима, био је од 29. јуна 1695. захумски владика, преосвећени Саватије (Љубибратић)[21]. Будући да овдје сагледавамо и подсјећамо на правилност вршења епископске власти захумског владике Саватија из угла гледања средишње власти у Млецима, дужни смо, кратко, дати главна обавјештења о томе посвједоченом континуитету потпоре. Уколико би нешто могло бити предметом разматрања, тада је то питање правилности утемељења бокешке катедре у односу на српску патријаршију! У 1695. овдје, у Новоме, сједи и епископ Исаија (Лакетић) који стиже у покрајину са граматом пећког патријарха[22]. 

            Српска Патријаршија у Угарској придавала је велики значај православној Цркви у Боки и Црној Гори. У освит 18. вијека, патријарх Арсеније III именовао је за свога егзарха захумског владику Саватија (Љубибратића – Руђића), који је обично боравио у околини Херцег – Новога[23].

                Током 1707., владика ће задобити посјед у Топлој и Подима, па ће формирати сједиште епископије у једној згради на Топлој, и мало касније, цркви Светога Вознесенија Христовог која је била у изградњи. Вјерујемо да је владика задржао управу над требињском облашћу. Показује то и синђелија коју је Калиник I у јесен 1693. издао митрополиту Нектарију Зотовићу којом у оцртвању опсега митрополије не помиње Требиње[24].

            Све до 1709. владика се потписивао као Savatia vescovo di Topla. Потом, он задобија власт над читавом Далмацијом. У мају 1709. он шаље пастирско писмо којим обавјештава о избору за државног архијереја по допуштењу Дужда. Он се сада потписује као митрополит захумски и далматински[25].

            Митрополита Боке и Далмације, као и дијела Херцеговине, Саватија, који се упокојио 1716. године, и укопан испред Мале савинске Светоуспенске цркве, наслиједио је његов синовац, архимандрит Стефан, старјешина Саборне топаљске Световазнесењске цркве. Првога дана августа 1716., провидур Анђело Емо, признао је право архимандриту Стефану да управља Црквом у Далмацији, додјеливши му мјесечну плату[26].

            Код владике Никодима Милаша, у Православној Далмацији, стоји већ класичан опис догађаја у прогону митрополита Стефана из Провинције (1719 – 1722). Ове догађаје ми смо детаљно испитивали у документацији Архива Херцег – Нови, као и манастира Савина. У односу на пројектовану слику, данас знамо да је бављење и боравак високопреосвећеног Стефана у Драчевици упорнији и дуготрајнији него се то раније узимало. Година коначног удаљавања из Боке и Далмације, послије које нема више доказа о његовом боравку у Драчевици је 1727[27]. У тој години, наиме, игуман грчког закона, Стефан Љубибратић добија земље у Попову пољу. Овај дар провидура може говорити само за намјеру задржавања високопреосвећеног Стефана у Херцеговини. Но, удаљавањем митрополита, отворен је интеррегнум епископске власти у провинцији. Од значаја за сагледавање покушаја попуњавања пукотине је и црквени Сабор у Сремским Карловцима, одржан 7. фебруара 1726. На њему је учествовао и прогнани митрополит који је упознао чланове сабора са тешким положајем Срба у приморју. Вјерује се да је управо његово казивање изазвало интервенцију пећког патријарха Арсенија IV Јовановића који је почетком 1727. молио Јеронима Бућу из Котора да учини да се његовом изасланику митрополиту Јефрему (Станковићу) допусти визитација у Котору, Рисну и Новоме. једини резултат те акције је додјељивање неких слобода Србима у Задру. Митрополит је са пута писао Ј. Бући како је као изасланик пећког патријарха стигао у предјеле Албаније (Боке) да посвети епископе који исповједају православну вјеру[28].

            Одмах након прогона митрополита Стефана провидур Diedo је објавио како је млетачки Сенат допустио да православни Срби опет добију епископа. Овај проглас носи и поруку да се пријављују свештеници који сматрају да би могли заузети то мјесто[29]. У узрастању наде да ће бити могуће издејствовати постављење епископа, а у жељи да одбране Цркву, православни Срби приређују једну скупштину у Бенковцу, који је одређен  по жељи Симеона Кончаревића којега је 1720. рукоположио управо митрополит Стефан. S. Vendramin, генерални провидур, је одобрио одржавање и пропратио одлуке скупштине, па је чак и сугерисао Сенату да води рачуна о присуству и заслугама православних Срба у доменима Републике Св. Марка. На скупштини је наступило двадесет и два кандидата и међу њима, као заступници Боке, оци Леонтије Аврамовић и Никанор Рајевић. Она је донијела шест одлука, и поред познатих ставова о вјерности учењу Источне цркве и одбијању Уније, тражила извор и постављење епископа.

            Када је постало изгледно да ће избити руско – турски рат, и Венеција ући у сукоб, у јулу 1736., Сенат је допустио избор епископа. Кандидат је био управо најближи сарадник и несуђени насљедник митрополита Стефана, савински архимандрит Леонтије. Провидур Daniel Dolfin, којему је Сенат 19. јуна 1736. прослиједио молбу православних далматинских Срба од 23. септембра 1735. да им се да за епископа, или архимандрит манастира Савина Леонтије, или друго подобно лице, изразио је мишљење да не би требало уважити ту молбу[30]. 

            У средини четрдесетих година топаљски и савински посланик Марко Мирковић изнио је неке захтијеве Бокеља и далматинаца Сенату. Сачувана је и преписка савинског игумана архимандрита Арсенија (Милутиновог) Калуђеровића – Аврамовића и трговца Марка Мирковића којом се жели интервенисати у погледу гласа о неправилној кандидатури одбјеглог савинског калуђера Лаврентија, путем протопопа Димитрија Крчке[31]. Сабор будимске епископије у Сремским Карловцима 1744. је нагласио да народ под Венецијом нема архијереја од 1725.

            У грубој  хронологији српских покушаја да врате правилну епископију у провинцију, у вријеме сустајања и сагледавања реалног оквира курса средишње власти у Млецима, долази и молба топаљских Срба ванредном провидуру у Котору упућена 1751. године[32]. Молба је исписана у склопу писма ванредном провидуру које доноси редовити и обавезни оквир коресподенције између Топаљске општине и главне за општину млетачке инстанце. Писмо је састављено из три одвојене и ничим везане цјелине. У првој, провидур се обавјештава о налажењу леша Алексе Костадина Нинковића из Дреновика (Сушћепан) у ријеци Суторини. За дјело се терете Турци Требињани. Трећа цјелина носи притужбу на поступке новскога заповједника, а други, средишњи дио писма говори о потреби избора епископа, али, молба се покреће у поводу писма потписаног од владике Саве (Петровића) које је, међутим, препознато као дјело младога владике Василија. И то по неприличним ријечима. ‘’...А каратер је младога владике Василија...’’. ‘’...јер је у њој, куне, псује, и пријети...’’ Но, кључни моменат, на којем се очигледно гради одлука Комунитади да се обрати провидуру у вријеме у којему је, највјероватније, Управи Комунитади јасно да су изгледи за постављење и избор епископа сасвим незнатни, јесте захтијев владике Василија да буде признат за ‘’државног архијереја’’ у овоме дијелу Боке Которске. У томе часу устоличен је епископ за Далмацију и Боку, преосвећени Симеон (Кончаревић). Познато је да су се томе избору супротставили владике Сава и Василије. Но, по свему судећи, и Топаљска општина. Овдје, у Молби се јасно означава да се тражи епископ за Далмацију, Боку и дио Херцеговине. Дакле, инсистира се на континуитету и наслеђу љубибратићке катедре. И, то ће бити сасвим опредјељујући и главни разлог за овакаву молбу, да се изабере владика из сопствених редова, а не далеких земаља. Топљани прецизно истичу захтијеве код избора епископа:

 

· закона грчаскога васточнеје цркве

· рода и језика илирико – славеносрпскаго

· између нас цијелије провинција отбратога судита роднога (I)

· нашег владику, свеђер судита роднога (II)

 

            Затим се у молби истиче главни мотив упућивања ове молбе:

 

· а не да ће нас суђетати владикам рођенијем од стата отоманскога 

 

            На два мјеста се понавља да се тражи кандидат из сопсвених редова са територије читаве провинције (не безусловно Бокељ), као и да се одбијају владике рођене на територији отоманске државе. Дакле, одбија се цетињски митрополит. Територија Црне Горе се, дакле, сматра отоманском територијом.

            У допунској аргументацији Топљани истичу високе трошкове плаћања услуга владикама са стране приликом освећивања цркава или рукополагања свештеника.

            Важно је примјетити да је ово писмо начињено да би се одбила могућност заокруживања територијалне јуриздикције цетињског митрополита на предио Горње Боке. То доказују ријечи из молбе: ...те и он и друзи мнози јесу нам кад нам је требовало цркве освештавали и попове постављали... Дакле, говори се о владици Василију, којему се овим одговара на захтијев за признавање уа државног архијереја. Видљиво је да су Драчевићани ангажовали и друге епископе, али се изражава незадовољство високом трошковима.

            У завршном дијелу молбе, умољава се которски провидур да молбу прослиједи генералном провидуру. Стоји овдје и могућност да су Молби приложена одређена документа која би припадала митрополији Љубибратића (...и владичине књиге, да нас не би суђетали...).

            Молба казује да се већ тридесетак година тражи епископ. 

            У часу када је начињено ово писмо, капетан Топаљске комунитади бијаше Гаврило Квекић из Пода[33], једне од три стабилне и снажне економске и културне тачке Драчевице. У два вијека добро документоване пођанске историја била је ова фамилија јако угледна.    

             

 

 

ДОКУМЕНТ

 

 

 

Пресвијетли и преузв/ише/ни= г/осподи/не= г/осподи/не= и господару грљени

 

Препонизно и умиљато приступамо, ми ка/пета/н= и суђе от превјерне комунитади от Топле државе Новске, поклонити се Вашем Преузвишеству и објавити Вам ниже писатаја, Нашли су наши људи на 11. ...брија прошлога по грчаски, мртва чојека у Суторини у Солила у ријеци турској с камењем на ноге свезато, код Сланице, и познали га да је наш брат од комунитади наше, на име Алекса син покојнога Костадина Нинковића из Дреновика ко/ј/и је скоро дошао с лисенци/ј/ом са службе, и виђели му ране ђе је рањен балотом од пушке кроз главу, и несмјели га ...перат ту вече без ордена госпоцкога, а кад су дошли сутра била /га/ изнијела ријека у море и понијела корентија на двор, а по прилици убијен на два дни напријед, Сћели смо упут авизат В/ашему/: П/реузвишенству/:, ма смо чекали /да/ разаберемо ко га је убио, И тако сад говоре одиста да су га убили  Турци Требињани, ко/ј/и су и лани одмамили с патаћа перашкога од национ... једнога солдата принципова, и убили га у Суторини ђе му је и сад гроб, узели су при њему много робе и јаспри, и многе пута нашој краини ча... су афронте и отимали робу, по свему тому ђе гоћ бисмо се з... ми главари радили бисмо да је мир, али мртви има своија ... ди се зову офенђени, за то В/аше/: П/реузвишенство/= разбистрите с Вашом мудрос... /ка/ко ће бити мирније и часније; И сувише дајемо Вам на знање /ка/ко пасатије дана примили смо књигу од преосвештењејшега владике Саве црногорскога, од њега својеручно подписата; а каратер је владике младога Василија, коију познајемо свадљиву и није достојна  од ... засаде јер је у њој, куне, псује, и пријети, и приказује нам неке ... и службе од војница секуларије Ми не знамо кад су то чинили, и ... да нам заповједа да га ми узмемо за владику нашега државнога Има око тридесет година да просимо милост от ...  преведрога принципа, да нам допусти с његовом милостивом дукалом владику нами Далмац/иј/и и Арбан/иј/и и дијелу од Ерцеговине докле влада Преузвишени Прови/ду/р= ђенерал, а то да нам је од закона грчаскога васточнеје цркве, а од рода и језика илирико славеносрбскаго, ма између нас цијелије провинција отбратога, судита роднога, И сто/ј/имо у темељитом уфанију да ће нам дат његову милостиву дукалу за вазда да имамо нашега владику, свеђер судита роднога ко/ј/и ће црковни чин устегнути од својевољства да иду чиновни у свом реду, а наше душе привест ка спасенију и нас к обједијенци служби и вијерности вјековитој нашем преведром пренципу, а не да ће нас суђетати владикам рођенијем од стата отоманскога, иако нам је у ово бријеме док је стала епархија од провинција удова, те и он и друзи мнози јесу нам кад нам је требовало цркве освештавали и попове постављали, али с великијем нашијем дискомодом и трудом од судита, из далекије земаља и мјеста, на наш кош водећи и плаћајући за свашто и сваки пут, За то ми држимо књигу ма/т/ицу у официју нашу, а В/ашем/: П/реузвишенству/: шљемо копију од исте да разбистрите ...није материје супроћ господованију нашега преведрога пренципа: ...нами нађете начин од обране и да авизате и пошљете копије Вашијем милостивијем препорукам, г/осподи/ну: преузв/ишено/м: провидур ђенералу нашем од Далмације и А/р/баније и у Млетке ђе устребује од свије ...вије молба и владичине књиге, да нас не би суђетали, него ли обеселили своје судите превјерне како су многе молбе и прошење примили да нам допусти за нашега владику, роднога судита превед/рог/а: пренц/и/па: ... за силу и бојеве и страпаце које је учинио пасатије дана ... канпо с његовијем солдатим, браћи од наше ко= комунитади, (!) како у супљици коју смо предали П/реузвишеном/: нашем провидуру од Новога и просили да је кунпана В/ашему/- П/реузвишенству/- а Ви да је упутите П/реузвишеном/: провидуру ђенералу од Далмације и у Млетке ђе устребује, за обрану и проча, и упут дигнете њега и његову кунпанију одовле да с његове супербије не суцеди какво зло, а ови пук сиромашки да се ослободи од силније официра и д/а га ка/стигате судом, јер је пријелањско годиште с овакије неразумније заповједника из града погинула су наша два брата праведна, и приносили ... правди неправедност, е да би јоште наши остали у дезграц/иј/и од пра/вде/.

. Те за све ове наше молбе клањамо се на име и осталије глава/ра/ и старјешина, за испуњеније од нашије молба за обрану и проча, П/ри/ којем остајемо понизне слуге, и вјерни судити, целивајући В/аше/: П/ресвијетле/: скуте од феште, и за увјерење подписујемо се цијела банкада.

 

С Топле држава Новска. на. 14. новебра 1751 по грчаски

 

·{ Гаврило Квекић капетан од комунитади  Ја Трипо Матишоров/ић/  подписа зањ по његову ордену не умијући он писат - -

 { Јово Жарковић суђа од комунитади Ŕ - - -

 { Јово Злоков суђа од комунитади  Ја Андрија Јововић писа зањ по његову ордену не умијући он писати –

 { Божо Ожеговић суђа од комунитади, Ја Илија Радибратовић подписа за истога по његову ордену не умијући он писат

 { Томо Сабљичић суђа од комунитади -------------

 

Пресвијетлом и Преузвишеном, г/осподи/ну: г/осподи/ну: и господару грљеном, г/осподи/ну: Валерију Антелму сопра/про/видуру од Котора, Арбаније над Новијем и Будвом - - - - -

 

Матије Јововић канзалијер

од комунитади - -[34]

 

 

 

 

Закључак

 

 

            Пружен је у преводу на савремени српски језик документ сачуван у которском архиву. То је писмо Управе Топаљске општине ванредном провидуру из 1751. године, које садржи и молбу за постављење и избор епископа за Далмацију и Боку. Истичу се захтијев за постављење епископа и јасни критеријуми. Молба је начињена као одговор цетињском владици Василију Петровићу који је тражио признање јуриздикције над новским крајем.

 

 

 

 

 

 

 

§
Небојша Рашо

 

ЗАПИСИ СИМА СЕКУЛОВИЋА

 

            Симо Секуловић је оставио иза себе  богату породичну архиву. У архиви се налазе и ова два његова рада: “Породица Секуловић-Каменаре” и “Што ми је познато о породици Радановић-Секуловић”. Овом приликом бих желио да се захвалим госпођи Марији-Маци Шкеро, унуци пок. Сима, на уступању ових рукописа. Рукописи су писани латиницом па их стога такве и преносимо, без икаквих исправки.

 

 

Simo Sekulović

 

Porodica Sekulović – Kamenare

 

Tomo Simov Sekulović rođen oko 1700. godine. Bio je pomorski kapetan i bio je vlasnik nekoliko “pulaka” (vrsta broda) “Semiramide,Sofia“, “St. Domenica. I danas se nalazi u crkvi Sv. Nedjelje u Jošici jedno kandilo o kojemu visi jedna srebrna “pulaka”, na kojoj je natpis “pulaka – Semiramide“, koje je poklonio kao svoj prilog kap. Tomo Sekulović. Tomo je bio oženjen sestrom čuvenog gusarskog kapetana Bogdana Cicovića sa kojom je imao četiri sina i dvije kćeri, Anta, Marka, i Sima, i najmlađeg Špira koji je umro neoženjen između 1812-1817 godine. Jedna Tomova kćer bila je udata za nekoga Todorovića u Kostanjici, o kojoj nemam nikakvih podataka, i drugu kćer Stoju udatu za kap. Mitra Tomanovića u Lastvu, a koja je umrla 1854 godine. Stoja je imala sinove: Iva i Nika obadva pom. kapetani. Ivo je imao tri sina: kap. Mitra, kap. Luku i kap. Marka i ova je grana sa njima izumrla. Od kap. Nika bila su tri sina: Jovo, Stevo i kap. Savo. Od ove trojice sinova kap. Nika danas postoji jedini unuk Vlado, koji i danas živi na Opatovu.

 

Kap. Tomo Simov Sekulović

 

Njegov sin Marko pom. kapetan, koji se više puta spominje u aktama pom. muzeja, bio je oženjen Grkinjom i živio je u Carigradu, imao je sina Špira, i dvije kćeri Katarina udata za kap. Crnogorčevića, koji su izumrli. Druga kćer Poleksija udata za Italijana i o njoj nemam podatke. Sin Špiro nije bio oženjen, a umro je 1882. godine. Njegov otac kapetan Marko umro je u Carigradu 1854, a bio je rođen 1775 godine. Sestre Špirove prodale su imanje u Jošici 1895 godine Špiru Miloševiću. Ova je grana izumrla.

 

Kap. Simo Tomov Sekulović

 

Rođen 1761. godine, oženjen prvi put sa Poleksijom Cvjetković sestrom popa Aleksandra Cvjetkovića iz Baošića. Imao je tri sina Mata, Joka i Krsta i kćer Anđu, koja se udala 1845 g. za Gliga Cvjetkovića iz Baošića, a umrla 1892. g. Kćerka Anđe je bila iz drugoga braka kap. Sima, a njegova druga žena, majka Anđe, bila je rodom Rafailović. Mato sin Simov pom. kapetan bio oženjen Grkinjom, živio u Carigradu, gdje je umro 1854 g., imao je dva sina Sima i Krsta i dvije kćeri, jedna udata za Jevrejina u Rusiji, a druga za Padanona u Puli, a imala je tri sina, koji su bili oficiri austrijske mornarice. O drugoj sestri u Rusiji podataka nema. Simo sin Matov bio je liječnik na Sultanovom dvoru u Carigradu, a Krsto je bio snadbjevač brodova u Carigradu, o njima nema podataka. Joko drugi sin Simov pom. kapetan rođen 15. VII 1811. umro 3. III 1866 god. u Jošici. Bio je oženjen 11. XI 1846, sa Anđelikom Dučić, kćeri kap. Nika Dučića, iz Hercegnovoga rođena 1. I 1829 g., a umrla 1882 g. Joko je imao sina Špira rođ. 2. XII 1857 g. Rođen na brodu pored otoka Syrosa – Grčka, i bio kršten, na otoku Syros u Grčkom arhipelagu, a umro 22. XI 1909 g. u Jošici, bio je oženjen 19. V 1878, sa Marijom Šerović iz Bijele rođ. 24 IV 1858 g., a umrla 12. X 1931 godine. Krsto treći sin Sima Tomova bio je pomorski kapetan, a živio je u Trstu, gdje je i umro 8. VII 1854 g., bio je oženjen sa Ninom Cicović kćeri kapetana Mija Cicovića iz Kamenara koja je rođena 19. IV 1828 g. Imao je kćer Katarinu rođ. 28. V 1846 g., koja je umrla u Jošici 29. XI 1854 g., njena majka se preudala 5. II 1855 g. za Dimitrija Ognjenovića iz Kotora. Ova je grana izumrla. Anto pom. kap. sin kap. Toma, bio je oženjen 4. IV 1775, sa Anetom Želalić, kćerkom kap. Ilije Želalića iz Bijelе, koja je umrla 1853 g. Pop Bogdan je imao sinove kap. Aleksandra, Sava, Jova i kćeri Anetu i Jelenu. Sin popa Bogdana kap. Aleksandar bio je oženjen sa Jovankom Stepanović iz Kotora, i imao je tri sina i jednu kćer. Najstariji sin Jovo, Andro i Bogdan, i kćer Ružu udatu za Mila Đuranovića. Sva tri sina kap. Aleksandra utopila su se u Sredozemnom moru od 1872-1878 godine. Drugi sin popa Bogdana kap. Jovo umro je u Carigradu 1878 g., a imao je sina kap. Steva, a koji je imao dva sina Jova i Andra, Jovo i danas živi u Carigradu, a Andro je poginuo u Austrijskoj vojsci 1914 godine treći sin popa Bogdana kap. Savo rođen 1819 g. umro 1901 u Jošici, oženjen je bio sa Marijom Tioco, kćeri kap. Tioco rođenom 1829 g., a umrla u Jošici 1869 g. Imao je tri sina i dvije kćeri: Anta, Đura, Sava, Olimpiju i Ljubicu. Anto je rođen 1857 g. umro u Rusiji 1924 g. (neoženjen) drugi sin Đuro rođen 1861 g. oženjen Ruskinjom imao je sina Aleksandra (sada u Torontu) kćeri Jelenu udatu Tocig, umrla u Beogradu 1963. Treći sin Savo umro u Rusiji 1918 g, imao je pet sinova, koji su prebjegli za vrijeme revolucije u Carigrad, o njima nemam podatke. Starija kćer Olimpija rođ. 1855 g. bila udata za kap. Marka Vojnovića, unuk admirala Ruskog Marka Vojnovića, umrla u Rusiji. Imali su sina Mihaila – drugih podataka o njima nema. Druga kćer Ljubica rođ. 1866 g. prvi put udata za Nika Katurića, drugi put udata za Antića u Aberdinu – Amerika gdje je i umrla 1943 g.

Starija kćer popa Bogdana Jelena bila je udata za kap. Marka Đuranovića i imala je sina Đura i kćer Nanu. Druga kćer Aneta rođ. 1828 neudata, umrla 1916.

 

 

 

 

Potomci Špira (Joka) Sekulović

 

Špiro je imao četiri sina i jednu kćer. Jova, Petra, Sima i Marka i kćer Milicu. Jovo oženjen Paulinom Car iz Hercegnovog imao 6 sinova i jednu kćer, Dušana (1907-1943), Mariju rođ. 1908, Špira 1909. Kap. Nikšu rođ. 1911, Milivoja rođ. 1912- +1936. Ratka rođ. 1915, i Aleksandra rođ. 1918.

Drugi sin Petar 27. IV 1881. neoženjen, umro u Americi 1927. god. treći sin Simo 20. VII 1885, oženjen sa Marijom Kobasicom iz Dubrovnika rođena 28. VI 1887. Imao je tri kćeri i jednog sina. Vjeru rođ. 1910, Jasnu rođ. 1912, Branka rođ. 1915, i Zoju 1918.

Marko sin Špirov rođ. 1889, +1910 – neoženjen.

Kćer Milica – Mile rođ. 1887, + 1962, udata za popa Jova Želalića iz Bijele, imala je sina Mirka rođ. 1910 g. u Bijeloj.

 

Jovo Špirov Sekulović

 

Najstariji sin Dušan umro neoženjen 1943.

Marija kćerka udata za puk. Antuna Markovića ima dva sina ing. Slobodana i Miša, živi u Zagrebu.

Špiro oženjen za Mariju Bubalo iz Hercegnovog ima sina Milivoja i kćer Vesnu.

Kap. Nikša – neoženjen živi u Rimu.

Milivoj – neoženjen umro 1936 god.

Ratko oženjen za Miru Ćirović ima dvije kćeri Mariju i Gordanu.

Aleksandar oženjen za Dušanku Lalević, ima sina Jova i kćer Aleksandru.

 

 

 

Simo Špirov Sekulović

 

Najstarija kćer Vjera udata za pom. Kap. Josipa Čučića ima sina ing. Aleksandra.

Jasna druga kćer Simova udata za Miloša Jankovića ima kćer Jovanku, Milenu i sina Špira. Obadvije kćeri udate za Amerikance u Chicagu.

Sin Branko oženjen za Colette Lerou (Francuskinju) ima kćer Smijanu i sina Sima i Slobodana.

Zoja udata za kap. Branka Đekića ima kćer Mariju – Macu, udatu za kap. Frana Škeru.

Špirova kćer Milica – Mile udata Želalić imala sina Mirka oženjenog za Anku Muck, a Mirko ima dva sina Jova i Vasilija.

 

***

 

Šta mi je poznato o porodici Radanović – Sekulović

 

            Prema kazivanju mojih predaka, u blizini Trebinja, u Hercegovini, živjelo je pleme Radanovići, a i danas se nalaze nekoliko porodica Radanovića. Još prije oslobođenja Hercegnovog 1687 g. od Turaka, jedna se porodica Radanović iselila u Boku, u selo Mokrine iznad Hercegnovog gdje je bila kmet hercegnovskih turaka, aga i begova. Poslije pada Hercegnovoga u mletačke ruke, 1687 g. ova porodica a i mnoge druge iz zaleđa Novoga, preselile su se na rivieri Novoga, opet kao kmetovi peraških konta, na imanja koja su Peraštani dobili od Mletačke republike za zasluge stečene osvojenjem Novoga. Među ostalim preselila se i porodica Radanović, odnosno jedan dio porodice i to je bilo oko 1700 g. Naselili su se na imanje konta Vicka Bujovića u Jošici i to imanje koje se i danas naziva “BUJOVO” a izgleda da se ranije zvalo “Gregovo” valjda je tu nekad bio turski kmet porijeklom Grk! I danas se jedan dio “Bujeva” zove “Gregovo”.

            Prvi Radanović koji se doselio u Jošicu, izgleda da se zvao Sekule i imao je sina Gavrila a izgleda i još jednog koji se zvao i Sima. Prema kazivanju starih ljudi Gavrilo je imao tri sina samo mi nije poznato kako se ovaj treći zvao. Gavrilo je imao sina Sekulu a Sekule Gavrila i Sima. Po ovom Sekulu njegov sin Gavrilo prozvao se Sekulović a Simo je ostao do poslednjeg Radanović[35]. Treći sin Sekulov koji se iselio u Kruševice i on se po ocu Sekulu prozvao Sekulović, od koga se razmnožilo i nekad bilo pet familija koji su bili pomorski kapetani. U raznim dokumentima koji se nalaze u arhivi u Novome i Kotoru, pominju se kapetani Sekulović iz Kruševice Tomasko, Krsto, Niko, Leso i Gjuro. Ova je grana izumrla.

            Simo je imao sinove Laza i Jova. Od Jova se rađa Andrijana rođ. 1801, umrla 1866. Lazo je rođen 1801 a umro 1866. Sa Andrijanom po ženskoj krvi izumire ova grana, ali je Lazo imao sinove Toma rođ. 1814, umro1890 i Sava rođ. 1808, umro 1843. Od Sava nema potomaka. Od Toma se rađa Stevo, rođen 1847 umro 1917 g. Sa Stevom izumire ova grana.

            Da su Sekulovići i Radanovići od istog plemena ima više sigurnih dokaza. Prvo, dok su živjeli na “bujovo” živjeli su u istoj kući kao što su dok su bili u Mokrinama imali su zajednički kuću izemljište, razumije se kao turski kmetovi, a tako isto kad su se preselili u Jošici na imanju konta Bujovića, slavili su istu krsnu slavu Sv. Jovana. Grobovi su im jedan do drugoga. U jednom dokumentu od 15/6 1733, stoji:  da Gjuro Duratović iz Mokrina: “Che in termine ai gioni Odebba levarsi dalla casa di sola ragione delq qm. Sekulo e lasciar Stoia, moglie del qm. Seculo Gabrilov e Stana dana Figlie del sudetto nel libero posseso.

            Drugi dokument glasi: “Stoia relitta qm. Sekule Gabrilov, abitante alla Bianca /tada se Bijela nazivalo tereni sve do crkve Sv. Nedjelje u Jošici /bianca/-Bijela/ ottene dalla giustizia contro Giuro Giuratovica comod mento per preservarle nel possesso ad essa settante dalla casa sive (nečitko) occupato detto Giuratovich.

            Treći dokumenat glasi: “Comparsero Tomo Sekulovich dal fu Simo da Jossica della comune della Bianca e Lazo Radanovich del fu Gabrillo di professione nautico, che hanno venduto una casa a maceria /znači kuća građena bez kreča/ con sua conte nella villa Mocrine al Gabrillo Giuratovich da Mocrine.” Znači da je ova kućeština bila zajednička kao i zemljišta čiji vlasnici bili su konti, po svoj prilici iza Turaka, peratani, ali su se kasnije kmetovi otkupili. Po nekoj diobi kasnije, kuća u kojoj je stanovala porodica pri diobi pripala je Sekuli i njegovom sinu Gavrilu ali su u istoj i dalje stanovali Radanovići njegova braća ili rođaci, pa i danas u istoj stanuju njihovi naslednici, jer su je oko 1870 kupili od Anđelike žene kap. Joka Sekulovića, kako će se to vidjeti iz ovog opisa.

            Prema navedenom, a imalo bi i još dokaza, Sekulovići su isto pleme sa Radanovićima.

            Dakle, kako sam to već naveo, prvi iz porodice Radanović koji se doselio u Jošicu, bio je Sekule i njegovi su sinovi bili Gavrilo i Simo. Od Gavrila se rađa Sekule. Od Sekula se rađa Gavrilo koji se po ocu Sekulu prozvao Sekulović, dočim sinovi Simovi ostali su Radanovići iako su živili i dalje u zajednici u istoj kući na “Bujovo” sve do oko 1802, kada se Tomo iselio u Đuriće /danas kuća braće Kosovac/ U jednom dokumentu popisa stanovnika sela Jošica stoji da je Tomo imao u familiji 14 članova i to će biti razlog da se Tomo morao iseliti, a i možda s toga što je postao sa sinovima pomorski kapetan i brodovlasnik.

            Tomo je imao četiri sina Anta, Marka, Sima i Petra koji je umro između 1812-1817, te kćer Mariju koju je ugrabio, mladu od 16 g. neki Ilija Sijerković iz Jošice. Pošto su sinovi Tomovi postali kapetani i materijalno ojačali, skupa sa ocem i to Marko i Simo 1817 g. kupe plac konta Sambele iz Perasta, u Jošicu sa čitavim imanjem, a kap. Anto sa sinom popom Bogdanom ogradi kuću na “Ponta Sv. Nedjelje” kuću koja je danas vlasništvo Sima Sekulovića. Ova je kuća ograđena na terenu crkve Sv. Nedjelje 1819 god. jer je pop Bogdan molio “cijelo opšestvo da mu se ustupi nešto zemlje crkovne, jer nema svojeg doma i živi po tuđim domovima /u Đuriće/ ada će dati da se potrebe crkovne načine” /vidi knjigu Crkva Sv. Nedjelje u Jošici/. Parohijani sela Jošice, donose na zboru slijedeću odluku:

Laus Deo addi 22 agosto 1814 quattordici Josiza

Colla presente privata scrittura che per volonta delle parti contraenti la deve avere forza e vigore come se fatta folpe per mano di Pubblico Notario di Questa Provinzia. Si dichiara qualmente il Knez Vaso Ballich della villa di Josiza Simo e Lazo Fratelli Cizovich limi unitamente a tutti gli Abitanti conoscendo dall esperianze le distinte qualita che risplendano nella persona del Rever. Dn. Diodato figlio del Sig. Antonio Sekulovich da Giurici, attuale Parroco della Chiesa di St. Domenica della sopradetta villa, e cio per ogni doverosa ricognizione non potendo in altro modo corrispondere e rinumerare le sue benemerenze, che solamente per dover di gratitudine diviene tutta la Popolazione unanimi e concordi di dargli per memoria in titolo di donazione, passi dieci No.10 di Riva al Lido di mare cioe in lungezza, e Passi sette No.7 in largezza nel luogo alla punta di Santa Domenica cioe passi due distante dalla Sorgente di Aqua verao la detta Punta fragli denominati confini da Tramontana la detta Sorgente, e dall Ostro l indicata Punta, e di sopra il Fondo e Terreno della prenominata Chiesa, e di sotto il Mare, e cio salvi sempre li veri confini per locche gli sopranominati Donatori nonche tutta la Popolazione unanimamente confermano per se, eredi e successiori, e per sempre facendo la detta Donazione all Parroco Sekulovich ed eredi ad aver esso tener, goder, e come di cosa sua propria liberamente cedutagli a poter disponer come di cosa sua propria liberamente cedutagli a poter disponer il tutto franco e libero, e cosi promettono finalmente gli prefatti Benefatori d aver la presente in ogni tempo qual ferma, rata grata, ben fatta, valida ed irrevocabile ne mai alla medesima opponere o contravenire ma anzi difenderla, e sostenerla contra quoscumque im Indicio, e fuori alle proprie spese, e cosi unimamente tutti si obbligano in amplissima forma, edin alore l'oltredetto Rev. Parroco; essendo infinitamente grato alla riconoscente Benificenza, a cio si obbliga in fede da non aver da mancare a raccomandarli a Iddio nelli Divini Sacrificii ed ogni Anno il giorno dell Epifania sara per contribure agli conccorenti una Bozza d' acquavita cioe vita sua durante etc. E la presente e fatta da me Giovanni Zambella a richiestra delle parti, che per manutenzione ed inviolabile esecuzione la sara sottoserita in presenza da li infrascriti Testimoni.

            Giovanni Zambella Affermo per oltredetto Knnez Vasso Ballich, che non sapermo crivere fece presente croce.

            Diodato Giuranovich per Simo Cizovich.

            Io Drago Serovich peril Ilia Balich che per non saper scrivere ce la presente croce.

            Teodoro Serovich p. Lazzaro Cizovich non sapendo scrivere fece il segno dit.

            Tomo Jokob Gjučić podpisujem za knjeza Vuka Balića neznajući on pisati čini kerst /Ovaj je potpis Ćirilicom/

            Seguono le sottosckricioni:

            Giuseppe Zambella Affermo per il Giorgio Erzegovich che per non saper esso scrivere fece la presente croce.

            Filippo Stanisich affermo per il Elio Erzegovich essendo illeterato fece Croce.

            Jovo Sijerković /ćirilicom/

 

II

            Vicko konte Bujović na čijem su imanju kao kmetovi na Bujovou Jošici Radanović-Sekulović, bio je vlasnik nekoliko brodova ondašnjeg tipa, a pošto se porodica Radanović-Sekulović umnožila tako da je u jednom popisu stanovništva Jošice iz 1772 g. u toj porodici bilo 19 članova to se Tomo sa sinovima krcao na brodove Bujovića i pošto su se pokazali kao dobri pomorci, vremenom su i otac i sinovi postali kapetani i stekli toliko da su ogradili tri pulake kojima su dali imena “Semiramide”, “Sofia” i “Santa Domenika” kojim su brodovima otac sa sinovima zapovijedali. Postoji dokumenat iz 1798 u kome stoji: “Baron /kapetan/ Simon Sekulovich da Jossizza, kapitano del pielego /vrsta broda/ nominato “Santa Domenica” procedente dalla Bojana da Scutari con il carico di lana, cera, cordovani, caffe ed altro per Trieste”.

            Za Toma i njegova ostala dva sina Anta i Marka, ne nalazi se u arhivi lučke kapetanije u Meljinama nikakvih podataka jer su brodovi svi bili registrovani kod kapetanije u Trstu, a to su “Sofia” i “Semiramide”.

            Potomci Laza Gavrilova, koji su ostali na imanju Bujovića nijesu plovili nego su se bavili zemljoradnjom i, kako sam to naveo, ostali su Radanovići sve do poslednjeg Steva sa kojim je ova grana izumrla 1917.

            Prvi koji se pominje Radanović u Mokrine, kako sam to već naveo, bio je Gavrilo. On je ogradio kuću u Mokrine sa svojim sinovima koju su 1805 g. prodali nekom drugom Radanoviću, ali je Gavrilo imao i još jednu kao i jednu ozidinu koju su 1812 prodali Gavrilu Giuratoviću Tomo Sekulović i Lazo Radanović /rođaci/ kako se vidi iz akta u kome stoji: “Comparsero Tomo Sekulovich del fu Simo da Jossizza della Bianca e Lazo Radanovich del fu Gabrillo e professione nautico, che hanno venduto una casa a masiera con sua corte nella villa Mocrine al Gabrillo Giuratovich da Mokrine.” I ovo je dokaz da su Radanovići i Sekulovići jedno pleme.

            U jednom dokumentu stoji: “1803 g. il brigantino “Ill Plemilemono” capetanigiato da Marco Sekulovich” sin Toma Simova. O Antu Simovu koji je bio kapetan vjerujem da je i on zapovijedao jedan od očevih brodova-pulaka. Za Anta ne znam kad je rođen i kad je i gdje umro.

            U Godišnjaku pomorskog muzeja Kotor 1953 g. među ostalim kapetanima stoji da je Marko sin Toma Sek. zapovijedao pulaku “Tri prijatelja”. Vjerovatno da je i ova pulaka bila Tomova jer se priča da je Tomo imao nekoliko pulaka.

            Napominjem da ovaj dio rodoslovlja porodice Sekulović ima pokoji nedostatak, što se ima pripisati pomanjkanju dokumenata do kojih je teško doći, jer se nalaze u arhivi u Kotoru i Novom, a zato bi trebalo vremena da se pronađu. Međutim onaj dio rodoslovlja kojeg sam napisao i slao mojoj djeci i sinovcima iz vremena kap. Toma Sekulovića naovamo do danas, potpuno je tačan.

 

 

Горан Максимовић

 

СТРАДАЛНИЧКА СУДБИНА

И КЊИЖЕВНО ДЈЕЛО

ПРОТОСИНЂЕЛА

КИРИЛА ЦВЈЕТКОВИЋА

 

 

Међу великим и значајним личностима српског ХIХ вијека, судбина и дјело протосинђела Кирила Цјетковића, издваја се као узвишени примјер моралне постојаности, непоколебљиве националне свијести, те жртвене преданости православној идеји и вјери. Био је то, по тачним ријечима бокељског историографа и хроничара Тома К. Поповића, "Блажене душе човјек, који је у двадесет и четири године, три мјесеца и три дана тамновања за своју вјеру, окушао, што но се у пјесмама пјева, и тамницу тамну, и на рукама негве до лаката и на ногама тешке лисичине".[36] Рођен је 1791. године у знаменитој свештеничкој породици Цвјетковића у Баошићу, а крштен је 15. септембра у баошићкој цркви Светога оца Николаја, именом Константин, о чему се и данас у овој богомољи чува прикладни натпис: "Овдје је крштен Кирил Цвјетковић 1791. год. На успомену толике славе захвални му земљаци ову ползу поставише 1899. год.". Главни извор за успостављање животописа Кирила Цвјетковића јесте његова Автобиографија, коју је исписивао у затворима Аустроугарске монархије, а која је затим из рукописа штампана 1898. године трудом земунског пароха, протојереја Димитрија Руварца. Отац Кирилов Јован био је поморац и трговац, а потекао је из фамилије баошићког пароха, попа Сима (Симеона) Цвјетковића. Мајка Анђа рођена је у Дражинврту, у Боки Которској, у знаменитој породици Јована Вукасовића, капетана корабља и трговца. Основну писменост Константин је стекао код свога рођака, свештеника Алексе Цвјетковића, у родним Баошићима. Алекса Цвјетковић је имао и природно разумијевање за рану Константинову жељу да се замонаши, па га је први пут одвео у манастир Савину 25. маја 1805. године, упркос противљењу уже породице, а нарочито дјечаковог оца Јована, који је био сав од овоземаљских брига и послова, те је као трговац и поморац често боравио у Смирни. У манастиру Савина дјечак упознаје монашко братство на челу са вриједним архимандритом, Грбљанином Никанором Богетићем, који је учествовао, са претходним савинским игуманом, архимандритом Данилом Рајовићем, у градњи Велике манастирске цркве, између 1776. и 1799. године. Отац Никанор је био епископски намјесник за Боку од 1812. године, након архимандрита Герасима Зелића, устројио је важну савинску књигу Либро од сарандара, а упокојио се 23. септембра 1823. године. Одмах по доласку у манастир Савину, Константин Цвјетковић постаје свједок крупних историјских догађаја у Боки, као што је француско запосједање Боке, долазак митрополита Петра I Петровића у манастир, те за Бокеље драгоцјена акција руског адмирала Сењавина 1806. и 1807. године. Мада је монашку ризу обукао још у манастиру Савина, у новембру 1808. године, кад је добио и ново име Кирил, Цвјетковић је стицајем различитих околности произведен за ђакона тек 24. јула 1812. године у Врлици, у цркви Светог Николе, од епископа далматинског, бококоторско-дубровачког и истријског Венедикта Краљевића. У Шибенику је 14. јуна 1814. године унапређен у чин архиђакона, а већ сљедеће 1815. године, 21. новембра, у катедралној цркви у Шибенику, произведен је у степен свештенства и служио је своју прву литургију. Јула 1817. године примио је синђелију којом му се додјељује шибенска парохија. Као протосинђел, Кирил Цвјетковић је био лични секретар владике Краљевића, тако да је међу првима открио погубне његове намјере да поунијати далматинску православну епархију. То је био разлог да су аустријске власти, преко владике Краљевића, премјестиле Кирила Цвјетковића у манастир Крку 20. априла 1821. године, а након побуне шибенских Срба, те покушаја атентата на Краљевића, на Духове 1821. године, допао је у истражни затвор у Шибенику. Пуне четири године и три мјесеца провео је у шибенској тврђави Qуљевцу, а потом је осуђен на двадесет година тешке робије под оптужбом да је био међу организаторима Шибенске буне. Тамновао је најдуже у Градишки, а на слободу је изашао 12. фебруара 1846. године, али му аустријске власти нису дозволиле да оде у Далмацију или у родну Боку Которску, већ су га упутиле у банатски манастир Бездин. Умро је далеко од завичаја 28. септембра 1857. године, упркос више молби аустријским властима да му дозволе да посљедње дане проживи у родном крају. У манастиру Бездин је и сахрањен, а ту и данас почивају његови мученички земни остаци.                      

Кључно и жртвено дјеловање протосинђела Кирила Цвјетковића, којим је указао на тешко огрешење епископа далматинског, бококоторског, дубровачког и истријског Венедикта Краљевића, приликом покушаја да поунијати православне Србе у Далмацији, пажљиво је описано у помињаној Автобиографији. Данас се не може поуздано датирати вријеме настанка аутографа животописа Константина (по замонашењу Кирила) Цвјетковића. Редактор и приређивач дјела, протојереј Димитрије Руварац, у предговору за издање објављено четрдесетак година након ауторове смрти, које је 1898. штампала Српска Краљевска академија под насловом Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за православље, изричит је у тврдњи да није могао дознати "кад је Кирило започео писати своју Автобиографију, и кад ју је завршио",[37] као што је сметнуо с ума и да нам појасни како се наведени рукопис затекао код њега. Руварац, додуше, описујући рукопис дјела ("три свешчице <...> ушите у плаве корице на плавичасто-белој, дебелој хартији",[38] наглашава да "на корицама нема никаквог другог записа, до ли на првој књижици: '12. фебруара 1846. отиде - дође 4. октобра т. л. 1. новембра 1847. sono rimasto qui'".[39] То би могло упућивати на чињеницу да је животопис настао у првој години након Цвјетковићевог изласка са вишегодишње робије, јер је 12. фебруара 1846. окончано његово готово двадесетпетогодишње страдање у казаматима тамница у Шибенику, Задру, Грацу и Градишки. У прилог претпоставци да је аутограф настао средином четрдесетих година иду и поједини дијелови самога текста. На примјер, Цвјетковић не може да се сјети садржаја свих писама која је са ђаконом Андријом Личинићем пронашао у столу Марка Руђерија, личног Краљевићевог секретара, а која недвосмислено указују на епископове планове о унијаћењу далматинских Срба, што упућује на то да су ти догађаји исписивани са већег временског одстојања.

Пажљиво читање текста биографије који се окончава непосредно пред покушај атентата на епископа Краљевића у јуну мјесецу "на први дан Духова 1821", након којег је услиједило хапшење аутора, дају нам за право да претпоставимо да је Цвјетковићева Автобиографија, у рукопису који је стигао до Руварца, непотпуна и да објављена верзија представља само њену прву цјелину, а да се наставак, ако је уопште написан, вјероватно затурио, а потом можда и неповратно загубио. Чини нам се да је готово нелогично и помислити да би Цвјетковић свој животопис прекинуо на половини и да не би смогао снаге да за једанаест година, колико је живио по изласку са робије, без обзира на разорено здравље, опише и други његов дио и страдања његова и још тридесетак угледних Срба из Шибеника која су услиједила након неуспјешног атентата на Краљевића. Овако о животу након 1821. године сазнајемо тек фрагментарно из својеврсног документарног епилога, грађе за расвјетљавање друге половине његовог живота, који је Руварац сачинио на крају Автобиографије, на основу Цвјетковићевих сачуваних писама, на основу "Записника темишварске конзисторије" и других архивских и штампаних извора. Приређивач је на крају књиге укључио и списак од четрдесетак књига које је Цвјетковић као тестаментарно завјештање поклонио манастиру Савина, као и три књиге поклоњене цркви св. Николе у Баошићима. Попис поклоњених књига начинио је сам Цвјетковић у писму од 27. марта 1857. године, које је упутио своме синовцу, попу Николи Цвјетковићу, пароху из Баошића. Издвајамо неке од карактеристичних наслова: прва књига Стохотворенија Лукијана Мушицког, Правопис сербскаго језика Димитрија Тирола, Стеријине комедије Тврдица, Покондирена тиква и Зла жена, Рајићев Цветник, Даничићев Нови српски буквар, васпитни роман Абдерићани и слично. Интересантно је да се у вријеме објављивања Цвјетковићевог животописа вјеровало да су те књиге изгорјеле у једном од пожара у савинском манастиру. Ту претпоставку је стотињак година касније оповргао Веселин Песторић јер је у претрагама фондова савинске библиотеке наишао на неке од књига које је Цвјетковић поклонио овом манастиру.

О нечовјечним условима у тамницама Аустроугарске монархије најупечатљивије свједочи писмо Кирила Цвјетковића из Градишке фебруара 1838. Српској православној општини у Трсту: "Ја бих вами описао потанко прогоненија и напаствованија, која сам прије мога нешчасног паденија поднио, строго судилишчно са мном поступање, подземновлажне и ужасномрачне тамнице, претешке вериге и остала поруганија, непрестана воздиханија и чрезмјерне горке сузе и печалне туге и невољу, што сам у врјеме четири љета и три мјесеца под испитом, а једанаест љета и четири мјесеца од суђења претрпио, и чемерности у мојим крајним начином опечаљеним прсима прождро, но за то способан не бих био изјаснити се, ‡ јер су такова била, да никакав разбојник, ни хишчник, ни самога царства издајник поднио није, колико сам ја, нити су онако звјерообразном свирјепости с њима поступали, како су са мном..."[40] О поболијевању и разореном здрављу након доласка у Бездин наслућујемо, на примјер, из поменутог писма синовцу Николи Цвјетковићу, које можемо разумјети и као својеврсну ауторову опоруку након упорног одбијања аустријских власти да му одобре премјештај у манастир Савину и сазнања Цвјетковићевог да ће умријети изван "родног отечества".

Цвјетковићева Автобиографија захвата интервал од године рођења (15. септембра 1791) до његовог премјештаја из Шибеника у манастир Крку средином 1821. године. На плану умјетничког израза (стара, предвуковска ортографија, дијалекатски језик, црквенославенска лексика) припада оној прозној традицији код Срба која је настајала према моделу Доситејевог Живота и прикљученија (1783-1788) и напоредо са мемоарским текстовима Симеона Пишчевића, Герасима Зелића и Саве Текелије, представља окосницу документарно-умјетничке прозе која је, уз устаничку прозу вуковске провенијенције и народног језика, поставила темеље новој српској књижевности.

Цвјетковићева Автобиографија отуда и садржи све карактеристичне особине поетике епохе, а прије свега, концепт превазилажења хагиобиографског теолошког апстраховања и уопштавања, те усмјеравања пажње на живот и прикљученија, на релевантну свакодневницу и историјску збиљу, на разобли-чавање стварности, људи и појава. Све то захтијевало је од аутора знатнији степен осјећања за књижевни поступак и вјештину селекције и мотивације која ће замишљену или доживљену пројекцију стварности учинити аутентичнијом и увјерљивијом а текст документарно употребљивим и комуникативним.

Сам почетак животописа, опис очевог сновиђења захваљујући којем је и добио крштено име Константин, упорно опирање родитеља да га пошаљу у манастир, а потом и зачудне околности које су пуне три године одлагале његово зађакоњење (произведен је за ђакона у цркви Светог Николе у Врлици 1812. године), упућују на дискретно и спонтано укључивање елемената спиритуалне и ониричке фантастике из средњовјековне житијне литературе, као доброг начина за мотивацију касније ауторове предодређености за судбоносну историјску улогу. Истовремено почетне странице имају композициону функцију експозиције у освјетљавању централног догађаја у дјелу, Цвјетковићеве улоге у разобличавању покушаја владике Венедикта Краљевића да поунијати далматинске Србе (1818-1821).

У уводним дијеловима животописа посвећена је пажња годинама проведеним у манастиру Савина (1805-1811), као што је аутор дао и основне податке о породичној генеалогији, из којих дознајемо да је бокељска породица Цвјетковић¤, из које је потекао Кирил, била многобројна и разграната, а слободно би се могло закључити и прилично имућна, будући да су се углавном бавили морепловством и трговином (то је било занимање и његовог оца Јована), а његов дјед по оцу и стричеви били су свештеници. Из оскудних исказа може се с поуздањем устврдити да је Цвјетковић¤ почетком прошлога стољећа било на готово свим морима и у свим значајним центрима Средоземља од Трста до Смирне.

Цвјетковић о збивањима до одласка из завичаја казује са хроничарском сажетошћу и лапидарношћу. Укратко нам предочава да је на превару, уз помоћ рођака попа Алексе, а за вријеме очевог бављења трговином у Смирни, отишао крајем маја мјесеца 1805. године у манастир Савину: "... У четвртак пред Духове, одосмо у манастир Савину, гдје ме представи ондје бившем игуману Никанору Богетићу, који сазва братију и показа ме њима, и ту ме поучише и посовјетоваше, како имам обходити се спрама свакому и свачему, и с подвигом добрим тећи к блаженој цјели и јошт опоменуше ми и дужности дијачке које сам морао отправљати"(10). Претходно са нарочитом топлином и њежношћу Цвјетковић приказује како се опростио са мајком и како му је она дала благослов за одлазак у манастир Савину, упркос снажном противљењу његовог оца и њеном страху да ће их заувијек напустити и отићи далеко у свијет. Дјечак исказује дубоко поштовање и љубав према својим родитељима, наглашава да се увијек радовао кад је с њима, да им је увијек био покоран и да је све њихове заповиједи добровољно испуњавао. Подсјећа је да им никада до сад није дао повода да се на њега расрде, а затим обећава како ће настојати да према њима буде такав цијелога живота, али да је његова жудња да оде у манастир "преконаравна жеља": "Кто зна да није ово и от Бога позивање и да је овако мени от њега суђено, како што си ми и ти више пути казивала, да ништа не може на овом свјету бити без његове воље, за то молим те: пусти ме с миром и благословом да идем, ако ли не ћеш, поћи ћу гдје у свјет гдје нећеш нигда за мене знати"(11). Послије ових искрених и одлучних дјечакових ријечи, мајка са сузама у очима увиђа колико је његова жеља снажна, даје му благослов за одлазак у манастир Савину, тјешећи се да ће јој син бити у близини и да ће га и као калуђера моћи виђати.    

Године проведене у Савини описује са више детаља. Цвјетковић предочава реакције Бокеља на аустријско уступање Боке Французима, са одушевљењем описује улазак руских ратних лађа у његов завичај у прољеће 1806. године, као и долазак митрополита Петра I Петровића у манастир Савину, 19. априла исте те године. Цвјетковића, али и присутни народ, нарочито је импресионирао говор митрополитов којим је благословио улазак Боке под руско окриље. Петар I Петровић је повјеровао да долазак руске морнарице у Боку значи да руски цар прима Бокеље у "число своје дјеце", затим им предаје "свештене барјаке" и тражи да положе заклетву да ће их бранити до посљедњих сила. На то одушевљени народ "једнодушно повиче: Заклињемо се!" и по староме српском обичају стану махати голим мачевима и заклињати се прахом својих предака. Цвјетковић иза тога посебно наглашава колико су га тронуле ове ријечи: "Ово слово митрополитово дубоко је значитељно у мом срдцу, и безпрестано оне ријечи звониле су у ушима мојим, како что у воображенију мом остало ми је оно позорије свјетли мачева како спрама сунца блистаху се"(18).

Каснији рат руско-црногорске војске против Француза на простору Конавала и у дубровачком залеђу 1806. године, Цвјетковић помиње само кроз опис причешћа војске које је обавио владар и владика црногорски Петар I Петровић Његош покрај манастира Савине, а о самим борбама не саопштава ниједан детаљ. Цвјетковић је у Автобиографији описао и други свој сусрет са Петром I, када је по налогу архимандрита и игумана савинског Никанора Богетића отишао на Цетиње, у новембру 1809. године, да би га митрополит произвео за ђакона. У Котору је наишао на "црногорском пазару" на митрополитовог брата Саву, који је га је препоручио људима с Његуша, како би га отпратили све до Крстаца, а одатле да му покажу пут до Цетиња. Уз помоћ добронамјерних пастира Цвјетковић стиже у цетињски манастир, гдје га је митрополит прихватио благонаклоно и брижно као да се ради о монаху по чину и годинама њему равном, а не о младоме постриженику којег је тек требало произвести у чин ђакона. Петар I га је почастио ракијом од аниса, распитивао се за многе познате људе из приморја, а затим се постарао да га угосте добром вечером и смјесте на починак. Митрополит на жалост није могао испунити жељу Цвјетковићеву, јер је већ био именован епископ далматински Краљевић, којем је бокељска епархија припадала, па би то значило непримјерено мијешање у канонске послове који црногорскоме владару и митрополиту нису припадали. Ма колико био зловољан што му се није остварила жеља да напокон постане ђакон, Цвјетковић наглашава да је отишао са Цетиња испуњен радошћу што је непосредно упознао старог митрополита, поготово што га је овај утјешио да буде стрпљив и предан вјери, а да ће ђаконство доћи као награда за преданост и смјерност.        

Прави заплет у Цвјетковићевој Автобиографији отпочиње од склапања руско-француског мира средином 1807. године и уступања Боке-Которске Наполеону. Тада настају стална сумњичења и отворено подозрење власти према братству манастира Савине, што је кулминирало великим (подметнутим) пожаром у овоме храму у јесен исте године. По замонашењу, у новембру 1808. године, Цвјетковић наглашеније биљежи збивања у српској православној цркви у Боки и Далмацији, а од ступања на сцену епископа Венедикта Краљевића 1810. године његово казивање постаје најприје посредно, а од 1811. године и ступања у епископову службу, и непосредно, аутентично свједочанство и прворазредни извор о збивањима у православном епископату у Шибенику у наредној деценији.

Значајна улога коју ће епископ Венедикт Краљевић добити у Цвјетковићевом животопису, обавезује нас да укажемо на основне податке из његове свјетовне и монашке биографије.[41] Рођен је 15. јануара 1765. године у околини Солуна, а закалуђерио се у манастиру Свете Анастасије недалеко од роднога мјеста. Године 1806. Дабробосански митрополит га је посветио за титуларног епископа кратовског, а од 1808. године, када је основана далматинска епархија, почиње његова интензивна борба да постане епископ далматински. У борби Далматинаца против доласка Француза, Краљевић се опредјељује за Француску, због чега су га аустријске власти ухапсиле и интернирале. Са доласком Наполеона и Француза у Далмацију, Краљевић је 1910. године именован за епископа, а епархијом је у почетним годинама управљао на велико задовољство православних Срба. Пошто га за све вријеме француске власти у Далмацији, аустријске власти нису признавале за епископа, са падом Наполеона и повратком Аустрије у Далмацију, Краљевић долази у тешку позицију која га присиљава да прави штетне потезе за православну цркву. Односе са Бечом је поправио кад је 1818. године предложио да се у Шибенику оснује унијатско сјемениште, али је изазвао подозрење далматинских Срба и дошао у сукоб са најближим сарадницима, међу којима је био и Кирил Цвјетковић. Послије Шибенске буне на Духове 1821. године, у којој је дошло до неуспјешног покушаја атентата на њега, Краљевић се склонио најприје у Задар, а затим у Венецију, гдје је живио са високом пензијом све до смрти 1. фебруара 1862. Његова опорука, која је објављена у Српско-далматинском магазину, 1863. године, а коју је прештампао Димитрије Руварац на крају Цвјетковићеве Автобиографије, носи поруку покајања и тврде вјерности Символу Источне цркве.   

Цвјетковићев однос са епископом Краљевићем у знаку је двију одјелитих етапа. Прве, до повратка са пута из Беча 1818, када је владика ишао на поклоњење цару Францу Јосифу I и када је идеја унијаћења далматинских Срба задобила коначну реализацију (тада је одобрено отварање у Шибенику православног далматинског училишта, али са учитељима унијатима из Галиције), а коју је Цвјетковић непогрешиво наслутио и одлучио не само да неће бити њен учесник него да ће опасност "Шибеничанима тајно обзнанити"(91). И друге, до средине 1821. године, када је Краљевић одузео Цвјетковићу шибенску парохију и послао га за игумана манастира Крке.

Почетне године њихове сарадње у знаку су уважавања и повјерења. Владика повјерава Цвјетковићу најделикатније послове, као што је вођење економије епископског двора, води га у мисије обиласка и контроле манастира и цркава у Далмацији и Боки, а заузврат га награђује брзим напредовањем у свештеничкој хијерархији (године 1814. именује га за архиђакона, 1815. за свештеника, средином 1817. именује га за пароха шибенске епархије, а крајем исте године и за протосинђела). Период од 1818. до 1821. у знаку је разлаза и обостраног подозрења због унијатских циљева епископа Краљевића, те отвореног стављања Цвјетковића на чело противника уније. Но и поред тога, Цвјетковић не скрива Краљевићеву знатну популарност и углед међу Србима у Шибенику непосредно по устоличењу за епископа. За нас је индикативан примјер тога расположења приказ испраћаја епископа у Беч 1818. године, у мисију тражења дозволе за отва-рање православних школа у Далмацији. Тада је извјесни стари и угледни Шибеничанин Георгиј Поповић овим ријечима пожелио владики срећан пут: "Високопреосвјашчењејши господине! Ви одлазите у Беч да иштете школу за нас, која је за нас тако нуждна као хљеб што једемо, но знам и то да наш двор има неку потајну жељу и тежњу за унијатство и настоји да га могу свуд увући, зато молимо вас, господине, Бога ради не изневјерите нас, а ако се бојите, да вам неће хтјети плату давати, ево ми који смо овђе учинићемо вам писмено, и наша добра утврдити, без да нама како други ни крајцаре не да, да ћемо вами толико плаће давати, колико сад од цара имате..."(112-113). Краљевић их је тјешио и разувјеравао овим ријечима: "... Не бојте се љубезни моји, Боже сачувај да ја би о томе што и помислио, а камо ли учинио, волио би као најпростији калуђер живити, пак најлакше без никаква благодјејанија бити, него то учинити"(113).

Да би показао колико је Краљевић био способан да брзо придобије људе и да их одушеви својом појавом, Цвјетковић као најрјечитије свједочење наводи писмо Герасима Зелића, упућено из Сплита 1808. године пароху шибенском Исаији Омчикусу. Иако се већ тад наслућивало да ће Зелић и Краљевић бити љути конкуренти за мјесто далматинског епископа, Зелић је након првог сусрета с њим био готово егзалтиран, тако да у поменутом писму наглашава "да је срећу имао целивати десницу г. епископу Краљевићу, надодајући, којико је свијета прошао, да благоговјејнијег епископа као овога није видио, а особито јунака"(31).

Нарочиту умјешност Цвјетковић исказује у поступној мотивацији казивања о разобличењу унијатске идеје и свом трагичном животном страдању и расплету. Чини то готово узгредно кроз казивања појединих епизода које су у лабавој вези са главним догађајем. На примјер, када га је 1811. након посјете Боки-Которској повео са собом владика Краљевић у Шибеник, Цвјетковић то коментарише сљедећим ријечима: "Ја се почех спремати што прије могох, не воображавајући каква ће ме несрећа тамо дочекати"(72). На путу према Дубровнику, гдје га је епископ чекао, случајно се сусрео и запутио са солдатима, а житељи Жупе дубровачке су вјеровали да га спроводе: "Ходећи ја овако са солдатима, видећи ме житељи они говораху међу собом: о сирома младога попа, како га солдати воде, ово ја слушајући смјејао сам се у себи, не надајући се, да ће ме таково што кадгод постићи"(75). Поновни долазак аустријске власти у Далмацију септембра 1813. Срби су дочекали као ослобођење, али већ тада Цвјетковића раздире нејасна слутња да та војска својим уласком у Шибеник доноси зло: "Кад их видјех, она радост која час пре бјаше обузела моје срце, и онај час нестаде је, него на мјесто ње обузе ме нека туга и жалост таква, да је описати не могу, и сви који су са мном у реченом звонику били, то су на мени примјетили, и питали су ме: шта ми се догоди, и ја нијесам знао шта да им отговорим, и тако ми је то за дуго трајало, и вавјек нека жица остала, која се с посљедњом гором сојединила, како што ће се видјети"(80).

Посебан осјећај за поступну најаву крупних и драматичних збивања и за њихову литерарно увјерљиву интерпретацију Цвјетковић исказује у опису снова, као увјерљиве реакције подсвијести на опасност која се надвијала над Србима у Далмацији. При томе он моли читаоца да његову причу о сновима "не прими за досаду" и да га "не би за сујевјерна држао, јербо нигда такви нијесам био"(103). Напротив, каснији догађаји дају му за право да устврди како "посредством такових снова, Бог који пут њеким сакривеним от человјеческаго ума начином, предсказује нам предбудуће случаје"(103).

Онда када су сумње у опасност од унијаћења постале конкретне, када су у Задар стигли учитељи унијати, те када је незадовољство у народу постајало све очигледније, а презир и бојкот епископа нескривен, Цвјетковић открива своју праву активистичку природу. Са ђаконом Андријом Личинићем дошао је до скривених писама секретара епископије Марка Руђерија, која су била потврда завјере, и њихове преписе раздијелио широм Далмације, саставио је писмо Бечком двору, у којем су свештеници далматинске епископије тражили смјену владике Краљевића, и тиме се и против своје намјере наметнуо за предводника и стожера побуне. Ђакон Андрија Личинић је био срећније руке од Цвјетковића и успио је да побјегне испред аустријских власти само захваљујући томе што га је епископ Краљевић отпустио из службе још у љето 1820. године. Отишао је најприје у Трст, одатле је кришом побјегао у Котор, а из Котора у Црну Гору. Аустријске власти су тражиле од св. Петра Цетињског да им изручи Личинића, иза чега је младић прешао у Србију, а из Србије је отишао у Русију.

 Једновремено, Цвјетковић води психолошку игру с противницима. Према епископу не показује отворену нетрпељивост, чак и када га он упорно покушава навести на погрешке у чинодејствовању (тражи од њега да обави вјенчања против правила канона), како би га удаљио из Шибеника, а Марка Руђерија непрестаним комичним досјеткама, потом и ироничним и заједљивим опаскама, наводи на психолошко и морално разобличење. Отуда елементи комичног у Цвјетковићевој Автобиографији нису никако успутна појава већ имају улогу психолошког катализатора, самим тим и литерарног поступка карактеризације цјеловитог портрета људи који су покушали поунијатити далматинске Србе.

У том смислу, нарочито је упечатљива епизода у којој комично постаје средство саопштавања непријатне истине ("сунути истину у лице"). Извјесни Ноко Фумиш из Книна једанпут је у епископској канцеларији на Цвјетковићево питање о тада актуелном доласку руске флоте у Јадран, на чијој ће страни бити, унијатској или руској, упро прстом у Руђерија и узвикнуо: "Пасје вјере, оно вам је унијат"(122). То је, наравно, изазвало смијех присутних, али је непријатна промјена код Руђерија била очигледна. То су Цвјетковић и Личинић искористили да га и даље боцкају, да би му на крају очитали поспрдну католичку далматинску молитву "бокунић Бога".

Касније нетрпељивост између Цвјетковића и Руђерија постаје очигледна и манифестује се у поступку редуковане комике (иронија, циничне досјетке, саркастичне инвективе). Навешћемо само неке примјере. Када су октобра 1819. Краљевић и Руђери отишли у Боку-Которску, Руђери пише Цвјетковићу о опасности коју су претрпили на немирном мору и подругујући се наглашава да су их од такве опасности могле сачувати само његове молитве, те да то и убудуће чини. Овај му на то иронично узвраћа: "... Чисто сам као предвидио, да ће вас какво искушеније снаћи, зато сам свесрдно за вас се Богу молио, којему благодарим да ме грјешнога услишио и вас спасио, за то г. Марко узмите се на ум, ово је неко мало претсказаније за вас"(131). Након уобичајене посјете владичанском двору и поласка на редовно црквено богослужење, Цвјетковић води овакав дијалог након Руђеријеве заједљиве опаске да се помоли Богу и за њега: "... За моје пријатеље ја се вазда Богу молим, а он отговори ми: ја не видим никаква напретка от вашије молитава, а је њему рекох: то је знак да сте маловјерни..."(151).

Цвјетковић и широке размјере отпора који је обичан свијет показивао према епископу, у виду бојкота богослужења која је држао, поздрава на улици и слично, такође предочава у форми комичних ситуација. У функцији потпуне детронизације његовога ауторитета је епизода са шибенским комесаром Буровићем, који је наивно вјеровао да својим пријетњама и притисцима може заплашити Србе и натјерати их да поздравима одају поштовање Краљевићу: "Онда је он отишао к владики (ваљда су се договорили), и с њим изиђе у шетњу, и кад је већ готово на крај пољане с владиком био, ал ето ти наши се враћају са шетње, и кад су већ близу били, да покрај њих прођу, а комесар прихвати се за свој клобук, пак наше с њим махајући поздрави, а наши сасвим учине се и невјешти колико да га нијесу ни виђели. А народ кога је пуна пољана била, смјејао се, а и сами комесар обазрео се, и гледајући на оне, који су близу били, пак се смјешио..."(181).

Као особен доказ игнорисања Краљевића и његових заштитника и ментора предочена је комична ситуација произашла из неочекиваног фарсичног обрта. Власти шаљу у Шибеник војну јединицу да би демонстрацијом силе и својим сталним присуством умирила Србе. Солдати су ушли у град са напуњеним и напреним пушкама, али умјесто очекиванога отпора шибенски младићи су им се подсмијавали и намигивали једни другима: "А наши младићи који су у продавницама били на вратима су стајали, и један другоме намигивали и смјејали се, а солдати видећи гђе се ови смјеју, и они су се смјејали, мислећи да ови со тим њих поздрављају"(149).

Када пише о људима и догађајима везаним за судбоносне године свога живота, Цвјетковића карактерише одмјереност и објективност. Уочљиво је настојање да се сопствена улога не прецијени, а поступци не уљепшају или оправдају, што је готово редовни пратилац мемоарског казивања. Напротив, Цвјетковић има разумијевања и за туђе погрешке, не оправдава их, али их прихвата без једа и мржње. Карактеристичан је у том смислу његов однос према крупском архимандриту Герасиму Зелићу, генералном викару за Боку-Которску у вријеме француске управе. Мада је имао и личне разлоге за реваншизам, Зелић због сукоба са игуманом манастира Савина намјерно није хтио да зађакони младога Цвјетковића, и мада је нерасположење у Боки према њему било велико због грубог и непромишљеног опхођења према свештенству (једанпут је у манастиру Прасквица у Паштровићима у љутњи размонашио једнога свештеника), Цвјетковић му је одао признање за борбу против Краљевићевих унијатских планова и жали због његовог прогонства из Далмације 1820. године: "Ове исте седмице, на правду Божију говеран удали от отечества ни крива ни дужна Крупскога архимандрита г. Герасима Зелића, који је у Будиму свој живот окончао, колико огорчен лишен отечества, толико утјешен, што је у овом невин био, кога ће име бесмртно међу нама живјети, за познато добро, које је отечеству учинио"(161).

Са нарочитим пијететом Цвјетковић пише о двојици угледних српских писаца тога доба: Павлу Соларићу и Сави Мркаљу. Соларића је упознао у Млецима, када се 1816. године с Краљевићем враћао из тршћанске аудијенције аустријском цару, те кад су посјетили поред Венеције и Падову, Модену, Петраркино родно мјесто Аркву и слично. Цвјетковић наглашава да је за вријеме боравка у Млецима свакога дана једном или два пута ишао код Соларића, који се веома благонаклоно односио према њему. Пошто је Цвјетковићу поклонио тада популарну своју књигу Мати Србија и син Србин, Соларић износи идеју о томе како је намјеравао доћи у Далмацију и предложити епископу отварање српских школа. Према тој замисли требало је најприје прештампати значајне црквене књиге и на том темељу започети снажан просветитељски талас младих људи. Кад је, одмах по повратку из Млетака у Шибеник, у августу 1816. године, Цвјетковић са Краљевићем обилазио Имотски, Сињ и манастир Драговић, пронашао је за Соларића тада већ ријетке и драгоцјене примјерке Доситејеве Буквице, а затим му их је касније, заједно са још неким сачуваним рукописима Доситејевим (писма и стихови), послао био у Трст 1821. године. Међутим, Соларић је умро на Богојављење исте те године, тако да га Кирилова пошиљка није затекла у животу, а накнадно је прослијеђена Димитрију Фрушићу

Из Цвјетковићевог свједочења, може се закључити да су иза познанства у Венецији Соларић и Цвјетковић водили плодну преписку, у којој је, између осталога, Соларић са стрепњом упозоравао на надошлу опасност од унијаћења далматинске православне епархије: "За Бога што мислите? Ето очевидно се зна, да су учитељи, који су у Задар дошли, унијати, сљедователно да иду на то и наш народ да поунијате. За то немојте отлагати време, него настојте и радите удалити то от вас, да се с нама други народи не титрају. Цар не захтева от свога народа друго него вјерност и приврженост, за то обратите се к њему с молбом а такођер и г. митрополиту Стратимировићу"(135). Цвјетковић је доцније и сам тражио савјете за најбоље начине разобличења унијатске идеје у Далмацији.

Сава Мркаљ је дошао у Шибеник из Дубровника управо у одсудним годинама. Насупрот устаљене представе о контемплативној природи овога пјесника, из Цвјетковићевог запамћења сазнајемо и другу, активистичку страну његове личности. Одмах се као писар владичанског двора укључио у отпор унијатској идеји. тако је, на примјер, преводећи на италијански језик једну "поругателну" пјесму против Венедикта Краљевића, коју је добио полицијски заповједник у Шибенику, и поред строге опомене да је "никоме ни за живу главу не каже", направио препис и "тајно <га> показивао и читао, но и веома се радовао <...> и благосиљајући похваљивао сочинитеља"(174). Са учитељима унијатима, по њиховом доласку у Шибеник, често се упуштао "у препирку о догми", тако да "нијесу с њим на крај могли изићи. Најпосље носио им је и Глас народољубца, сачињен от Лукијана Мушицког, и читао га је њима. <...> Они су га питали: ко је дозволио ону књижицу печатати? Он им је отговорио: цензура"(177). На Цвјетковићеве савјете "да се толико дубоко с њима не упушта, да га не би каква бједа снашла", одговорио је: "Хоћу да би знао не знам што претрпјети, доказујући им заблужденије римске цркве, писање от њиови сочинитеља, и какви су они, који за тим настоје, и они који се за њима поведу. Бранићу мој закон и цркву колико више узмогу, и учићу свакога што боље будем знати, да постојан и тврд у вјери буде и своју чест и завичај, који се ни за какво благо купити не може, да чува и брани. Ово ћу чинити колико из дужности, толико не би ли ми Бог опростио једну моју несмисленост, коју сам био наумио учинити. (Ово ми није био казао, шта је био наумио учинити, нити је пристојно било да га питам). Јошт ми је исти Мркаљ говорио, ако дочека кад буду испит полагали, да ће им такве вопросе задати, да ни ученици ни учитељи, неће знати отговорити"(177).

Цвјетковић не просуђује о савременицима исхитрено, зато од њега нећемо чути ружне ријечи ни о главним противницима. Једанпут је, истина, за Руђерија, описујући његову љутњу, написао да се "срдио и трзајући се лупао ногама о тле грдећи и псујући мене као прави берекин и пјацирол као што јест и био..."(236). Превасходни му је циљ да увјерљиво предочи догађаје и улогу појединаца у њима, а читаоцима препушта да сами изводе закључке и оцјене. Отуда његово свједочење и карактерише висок степен објективности, документарне увјерљивости и ненаметљиве читалачке пријемчивости.

Књижевни таленат Кирила Цвјетковића нарочито долази до изражаја у опису слика са путовања, те у карактеризацији савременика. Пошто је носио у себи нескривену страст за путовањима, вјероватно би његов животопис био знатније испуњен путописним записима и епизодама, да су се оствариле његове жеље, најприје да путује у Русију да учи школе, са руским мајором Симеоном Ивановићем, у јесен 1807. године, а потом 1808. године да иде у Турску да учи живописање, за шта је Цвјетковић имао талента, са мајстором, свештеником Симеоном Лазовићем,[42] који је израдио раскошни иконостас Велике савинске цркве, да га судбина није спријечила у томе. Године 1813. епископ Краљевић је намјеравао послати Цвјетковића с неким француским официрима преко Босне у Цариград, како би завршио за њега неке послове код тамошњег патријарха, али се то путовање није остварило због Наполеоновог пада и неизвјесног положаја Краљевићевог у Далмацији. То је и разлог што је Цвјетковић био у прилици само да путује у Црну Гору, преко Његуша и Крстаца, до Цетиња, затим лађом од Боке до Шибеника и натраг, да обилази далматинско залеђе, а потом је као Краљевићев секретар често био његов пратилац приликом путовања, између осталога и до Трста, Венеције и Падове. Нарочито је упечатљиво описано прво Цвјетковићево путовање у Шибеник,  у јулу мјесецу 1811. године, на лађи капетана Марка Рађенковића из Топле, из којег издвајамо лијеп опис Омиша. Путника нарочито импресионира природни амбијент овога градића смјештеног крај мора под једном каменитом планином, а затим описује ушће ријеке Цетиње у море, предочава тврдињу која је могла бранити град подједнако са мора и сува, а опасану великим каменим бедемима и слично. Најпотпунији путнички запис Цвјетковић оставља о манастиру Крка, који је посјетио у касно љето 1811. године. Најприје описује архитектонски облик и унутрашњост манастира, при чему нарочито издваја предивни камени звоник, а затим указује на љепоту ријеке Крке и богатство поднебља. Педантно је издвојена и описана знатна манастирска имовина, са богатим стадима, родним виноградима и бујним пољима кукуруза, да би на крају представио и манастирско братство, те бројне проблеме које су им приређивали римски бискупи за владавине Млетачке републике.

Значајне путописне епизоде Цвјетковић исписује приликом приказа Краљевићевог путовања у Трст, а потом и у Венецију и Падову, у прољеће и рано љето 1816. године, на аудијенцију са аустријским царем. Као епископов сапутник и битан члан шибенске делегације, Цвјетковић са много пажње описује како су из Задра, преко Обровца, Велебита, Госпића и Ријеке стигли у Трст 22. марта, а затим исказује своје велико разочарање које је доживио када је први пут угледао цара. Сваки каснији сусрет с царем Цвјетковићу је био подједнако смутан и непријатан, а нарочито га је поразио Краљевићев сусрет са кнезом Метернихом, из чије снисходљивости се јасно наслућивала државничка намјера овога утицајног политичара да придобије српског епископа за подмукле унијатске планове. Цвјетковић је већ тад почео да наслућује каква се опасност надвила над далматинске Србе, тако да више пажње посвећује образлагању својих сумњи, него узбудљивом путовању по немирном мору у Пиранском заливу, те дивним описима италијанских предјела, прије свега Венеције, Падове, Модене, или родног мјеста Франческа Петрарке Аркве, а затим у повратку и Пирана и Пуле. Цвјетковић нешто потпуније описује замак и посјед Дуке од Модене, са богатом галеријом древности, са воденим површинама и рибњацима, са великом шумом препуном различитих животиња и слично. Када је ријеч о сусретима са значајним личностима,  највећу пажњу са пута по Италији посвећује српском књижевнику Павлу Соларићу, којег је упознао у Венецији, успоставио с њим блиске и пријатељске односе, касније крунисане драгоцјеном преписком.         

По својој аутентичности и актуелности, по објективности и литерарној комуникативности, Автобиографија Кирила Цвјетковића је прворазредан докуменат за употпуњавање слике о културној, вјерској и политичкој историји Срба у Далмацији у почетним деценијама ХИХ вијека. Она је, уз још нека дјела мемоарскога и историјскога карактера (Житија архимандрита Герасима Зелића, објављеног 1823. године, књиге Милорада Медаковића Преписка о унији далматинског епископа Венедикта Краљевића са аустријским правитељством, објављене 1863. године, те сјећања монаха Спиридона Алексијевића, објављених под насловом Споменак Милорадов у задарском Гласнику Православне далматинске цркве између 1904‡1906. године), и поуздано свједочанство о годинама које су претходиле и у којима се одвијао покушај унијаћења далматинских Срба.

Цвјетковић је на сваки начин поносно истицао своје бокељско поријекло. Једанпут се на циничну опаску Марка Руђерија да је тврдоглави Бокељ ударио по грудима и узвикнуо пркосно: "Вазда прави и вјерни син мога отечества!"(170). Не сумњамо да му је та карактерна црта и помогла да истраје у вишегодишњем тамновању и страдањима. Ако доиста постоје личности које у националној литератури и историји опстају као поуздани свједоци и учесници незаобилазних збивања епохе, онда је Кирил Цвјетковић несумњиво један од њих, а задатак нашег савременог доба је да му ода заслужено признање и мјесто, подједнако у жанру српске мемоаристике, као и у историји Српске православне цркве, а да његову свету жртву и подвижништво овјенча канонизацијом и посвећењем његовог имена.[43]

 

 

 

Горан Максимовић

 

СТРАДАЛНИЧКА СУДБИНА И КЊИЖЕВНО ДЈЕЛО

ПРОТОСИНЂЕЛА КИРИЛА ЦВЈЕТКОВИЋА

 

 

Међу великим и значајним личностима српског ХIХ вијека, судбина и дјело протосинђела Кирила Цвјетковића, издваја се као узвишени примјер моралне постојаности, непоколеблјиве националне свијести, те жртвене преданости православној идеји и вјери. Био је то, по тачним ријечима бокељског историографа и хроничара Тома К. Поповића, "Блажене душе човјек, који је у двадесет и четири године, три мјесеца и три дана тамновања за своју вјеру, окушао, што но се у пјесмама пјева, и тамницу тамну, и на рукама негве до лаката и на ногама тешке лисичине".[44] Рођен је 1791. године у знаменитој свештеничкој породици Цвјетковића у Баошићу, а крштен је 15. септембра у баошићкој цркви Светога оца Николаја, именом Константин, о чему се и данас у овој богомољи чува прикладни натпис: "Овдје је крштен Кирил Цвјетковић 1791. год. На успомену толике славе захвални му земљаци ову ползу поставише 1899. год.". Главни извор за успостављање животописа Кирила Цвјетковића јесте његова Автобиографија, коју је исписивао у затворима Аустроугарске монархије, а која је затим из рукописа штампана 1898. године трудом земунског пароха, протојереја Димитрија Руварца. Отац Кирилов Јован био је поморац и трговац, а потекао је из фамилије баошићког пароха, попа Сима (Симеона) Цвјетковића. Мајка Анђа рођена је у Дражинврту, у Боки Которској, у знаменитој породици Јована Вукасовића, капетана корабља и трговца. Основну писменост Константин је стекао код свога рођака, свештеника Алексе Цвјетковића, у родним Баошићима. Алекса Цвјетковић је имао и природно разумијевање за рану Константинову жељу да се замонаши, па га је први пут одвео у манастир Савину 25. маја 1805. године, упркос противљењу уже породице, а нарочито дјечаковог оца Јована, који је био сав од овоземаљских брига и послова, те је као трговац и поморац често боравио у Смирни. У манастиру Савина дјечак упознаје монашко братство на челу са вриједним архимандритом, Грбљанином Никанором Богетићем, који је учествовао, са претходним савинским игуманом, архимандритом Данилом Рајовићем, у градњи Велике манастирске цркве, између 1776. и 1799. године. Отац Никанор је био епископски намјесник за Боку од 1812. године, након архимандрита Герасима Зелића, устројио је важну савинску књигу Либро од сарандара, а упокојио се 23. септембра 1823. године. Одмах по доласку у манастир Савину, Константин Цвјетковић постаје свједок крупних историјских догађаја у Боки, као што је француско запосједање Боке, долазак митрополита Петра I Петровића у манастир, те за Бокеље драгоцјена акција руског адмирала Сењавина 1806. и 1807. године. Мада је монашку ризу обукао још у манастиру Савина, у новембру 1808. године, кад је добио и ново име Кирил, Цвјетковић је стицајем различитих околности произведен за ђакона тек 24. јула 1812. године у Врлици, у цркви Светог Николе, од епископа далматинског, бококоторско-дубровачког и истријског Венедикта Краљевића. У Шибенику је 14. јуна 1814. године унапређен у чин архиђакона, а већ сљедеће 1815. године, 21. новембра, у катедралној цркви у Шибенику, произведен је у степен свештенства и служио је своју прву литургију. Јула 1817. године примио је синђелију којом му се додјељује шибенска парохија. Као протосинђел, Кирил Цвјетковић је био лични секретар владике Краљевића, тако да је међу првима открио погубне његове намјере да поунијати далматинску православну епархију. То је био разлог да су аустријске власти Кирила Цвјетковића премјестиле у манастир Крку, а након побуне шибенских Срба, те покушаја атентата на Краљевића, на Духове 1821. године, допао је истражног затвора у Шибенику. Пуне четири године и три мјесеца провео је у шибенској тврђави Љуљевцу, а потом је осуђен на двадесет година тешке робије под оптужбом да је био међу организаторима шибенске буне. Тамновао је најдуже у Градишки, а на слободу је изашао 12. фебруара 1846. године, али му аустријске власти нису дозволиле да оде у Далмацију или у родну Боку Которску, већ су га упутиле у банатски манастир Бездин. Умро је далеко од завичаја 28. септембра 1857. године, упркос више молби аустријским властима да му дозволе да посљедње дане проживи у родном крају. У манастиру Бездин је и сахрањен, а ту и данас почивају његови мученички земни остаци.                      

Кључно и жртвено дјеловање протосинђела Кирила Цвјетковића, којим је указао на тешко огрешење епископа далматинског, бококоторског, дубровачког и истријског Венедикта Краљевића, приликом покушаја да поунијати православне Србе у Далмацији, пажљиво је описано у помињаној Автобиографији. Данас се не може поуздано датирати вријеме настанка аутографа животописа Константина (по замонашењу Кирила Цвјетковића. Редактор и приређивач дјела, протојереј Димитрије Руварац, у предговору за издање објављено четрдесетак година након ауторове смрти, које је 1898. штампала Српска краљевска академија под насловом Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за православље, изричит је у тврдњи да није могао дознати "кад је Кирило започео писати своју Автобиографију, и кад ју је завршио",[45] као што је сметнуо с ума и да нам појасни како се наведени рукопис затекао код њега. Руварац, додуше, описујући рукопис дјела ("три свешчице <...> ушите у плаве корице на плавичасто-белој, дебелој хартији",[46] наглашава да "на корицама нема никаквог другог записа, до ли на првој књижици: '12. фебруара 1846. отиде - дође 4. октобра т. л. 1. новембра 1847. sono rimasto qui'".[47] То би могло упућивати на чињеницу да је животопис настао у првој години након Цвјетковићевог изласка са вишегодишње робије, јер је 12/25. фебруара 1846. окончано његово готово двадесетпетогодишње страдање у казаматима тамница у Шибенику, Задру, Грацу и Градишки. У прилог претпоставци да је аутограф настао средином четрдесетих година иду и поједини дијелови самога текста. На примјер, Цвјетковић не може да се сјети садржаја свих писама која је са ђаконом Андријом Личинићем пронашао у столу Марка Руђерија, личног Краљевићевог секретара, а која недвосмислено указују на епископове планове о унијаћењу далматинских Срба, што упућује на то да су ти догађаји исписивани са већег временског одстојања.

Пажљиво читање текста биографије који се окончава непосредно пред покушај атентата на епископа Краљевића у јуну мјесецу "на први дан Духова 1821", након којег је услиједило хапшење аутора, дају нам за право да претпоставимо да је Цвјетковићева Автобиографија, у рукопису који је стигао до Руварца, непотпуна и да објављена верзија представља само њену прву цјелину, а да се наставак, ако је уопште написан, вјероватно затурио, а потом можда и неповратно загубио. Чини нам се да је готово нелогично и помислити да би Цвјетковић свој животопис прекинуо на половини и да не би смогао снаге да за једанаест година, колико је живио по изласку са робије, без обзира на разорено здравље, опише и други његов дио и страдања његова и још тридесетак угледних Срба из Шибеника која су услиједила након неуспјешног атентата на Краљевића. Овако о животу након 1821. године сазнајемо тек фрагментарно из својеврсног документарног епилога, грађе за расвјетљавање друге половине његовог живота, који је Руварац сачинио на крају Автобиографије. Приређивач је на крају књиге укључио и списак од четрдесетак књига које је Цвјетковић као тестаментарно завјештање поклонио манастиру Савина, као и три књиге поклоњене цркви св. Николе у Баошићима. Интересантно је да се у вријеме објављивања Цвјетковићевог животописа вјеровало да су те књиге изгореле у једном од пожара у савинском манастиру. Ту претпоставку је стотињак година касније оповргао Веселин Песторић јер је у претрагама фондова савинске библиотеке наишао на неке од књига које је Цвјетковић поклонио овом манастиру.

О нечовјечним условима у тамницама Аустроугарске монархије најупечатљивије свједочи писмо Кирила Цвјетковића из Градишке фебруара 1838. Српској православној општини у Трсту: "Ја бих вами описао потанко прогоненија и напаствованија, која сам прије мога нешчасног паденија поднио, строго судилишчно са мном поступање, подземновлажне и ужасномрачне тамнице, претешке вериге и остала поруганија, непрестана воздиханија и чрезмјерне горке сузе и печалне туге и невољу, што сам у врјеме четири љета и три мјесеца под испитом, а једанаест љета и четири мјесеца од суђења претрпио, и чемерности у мојим крајним начином опечаљеним прсима прождро, но за то способан не бих био изјаснити се, -јер су такова била, да никакав разбојник, ни хишчник, ни самога царства издајник поднио није, колико сам ја, нити су онако звјерообразном свирјепости с њима поступали, како су са мном..."[48] О поболијевању и разореном здрављу након доласка у Бездин наслућујемо, на примјер, из писма послатог марта 1857. синовцу Николи Цвјетковићу, пароху у Баошићу, које можемо разумјети и као својеврсну ауторову опоруку након упорног одбијања аустријских власти да му одобре премјештај у манастир Савину и сазнања Цвјетковићевог да ће умријети изван "родног отечества".

Цвјетковићева Автобиографија захвата интервал од године рођења (15/26. септембра 1791) до његовог премјештаја из Шибеника у манастир Крку средином 1821. године. На плану умјетничког израза (стара, предвуковска ортографија, дијалекатски језик, црквенославенска лексика) припада оној прозној традицији код Срба која је настајала према моделу Доситејевог Живота и прикљученија (1783-1788) и напоредо са мемоарским текстовима Симеона Пишчевића, Герасима Зелића и Саве Текелије, представља окосницу документарно-умјетничке прозе која је, уз устаничку прозу вуковске провенијенције и народног језика, поставила темеље новој српској књижевности.

Цвјетковићева Автобиографија отуда и садржи све карактеристичне особине поетике епохе, а прије свега, концепт превазилажења хагиобиографског теолошког апстраховања и уопштавања, те усмјеравања пажње на живот и прикљученија, на релевантну свакодневницу и историјску збиљу, на разобличавање стварности, људи и појава. Све то захтијевало је од аутора знатнији степен осјећања за књижевни поступак и вјештину селекције и мотивације која ће замишљену или доживљену пројекцију стварности учинити аутентичнијом и увјерљивијом а текст документарно употребљивим и комуникативним.

Сам почетак животописа, опис очевог сновиђеwа захваљујући којем је и добио крштено име Константин, упорно опирање родитеља да га пошаљу у манастир, а потом и зачудне околности које су пуне три године одлагале његово зађакоњење (произведен је за ђакона у цркви Светог Николе у Врлици 1812. године), упућују на дискретно и спонтано укључивање елемената спиритуалне и ониричке фантастике из средњовјековне житијне литературе, као доброг начина за мотивацију касније ауторове предодређености за судбоносну историјску улогу. Истовремено почетне странице имају композициону функцију експозиције у освјетљавању централног догађаја у дјелу, Цвјетковићеве улоге у разобличавању покушаја владике Венедикта Краљевића да поунијати далматинске Србе (1818-1821).

У уводним дијеловима животописа посвећена је пажња годинама проведеним у манастиру Савина (1805-1811), као што је аутор дао и основне податке о породичној генеалогији, из којих дознајемо да је бокељска породица Цвјетковића, из које је потекао Кирил, била многобројна и разграната, а слободно би се могло закључити и прилично имућна, будући да су се углавном бавили морепловством и трговином (то је било занимање и његовог оца Јована), а његов дјед по оцу и стричеви били су свештеници. Из оскудних исказа може се с поуздањем устврдити да је Цвјетковић¤ почетком прошлога стољећа било на готово свим морима и у свим значајним центрима Средоземља од Трста до Смирне.

Цвјетковић о збивањима до одласка из завичаја казује са хроничарском сажетошћу и лапидарношћу. Укратко нам предочава да је на превару, уз помоћ рођака попа Алексе, а за вријеме очевог бављења трговином у Смирни, отишао крајем маја мјесеца 1805. године у манастир Савину: "... У четвртак пред Духове, одосмо у манастир Савину, гдје ме представи ондје бившем игуману Никанору Богетићу, који сазва братију и показа ме њима, и ту ме поучише и посовјетоваше, како имам обходити се спрама свакому и свачему, и с подвигом добрим тећи к блаженој цјели и јошт опоменуше ми и дужности дијачке које сам морао отправљати"(10). Претходно са нарочитом топлином и њежношћу Цвјетковић приказује како се опростио са мајком и како му је она дала благослов за одлазак у манастир Савину, упркос снажном противљењу његовог оца и њеном страху да ће их заувијек напустити и отићи далеко у свијет. Дјечак исказује дубоко поштовање и љубав према својим родитељима, наглашава да се увијек радовао кад је с њима, да им је увијек био покоран и да је све њихове заповиједи добровољно испуњавао. Подсјећа је да им никада до сад није дао повода да се на њега расрде, а затим обећава како ће настојати да према њима буде такав цијелога живота, али да је његова жудња да оде у манастир "преконаравна жеља": "Кто зна да није ово и от Бога позивање и да је овако мени от њега суђено, како што си ми и ти више пути казивала, да ништа не може на овом свјету бити без његове воље, за то молим те: пусти ме с миром и благословом да идем, ако ли не ћеш, поћи ћу гдје у свјет гдје нећеш нигда за мене знати"(11). Послије ових искрених и одлучних дјечакових ријечи, мајка са сузама у очима увиђа колико је његова жеља снажна, даје му благослов за одлазак у манастир Савину, тјешећи се да ће јој син бити у близини и да ће га и као калуђера моћи виђати.    

Године проведене у Савини описује са више детаља. Цвјетковић предочава реакције Бокеља на аустријско уступање Боке Французима, са одушевљењем описује улазак руских ратних лађа у његов завичај у прољеће 1806. године, као и долазак митрополита Петра И Петровића у манастир Савину, 19. априла исте те године. Цвјетковића, али и присутни народ, нарочито је импресионирао говор митрополитов којим је благословио улазак Боке под руско окриље. Петар И Петровић је повјеровао да долазак руске морнарице у Боку значи да руски цар прима Бокеље у "число своје дјеце", затим им предаје "свештене барјаке" и тражи да положе заклетву да ће их бранити до посљедњих сила. На то одушевљени народ "једнодушно повиче: Заклињемо се!" и по староме српском обичају стану махати голим мачевима и заклињати се прахом својих предака. Цвјетковић иза тога посебно наглашава колико су га тронуле ове ријечи: "Ово слово митрополитово дубоко је значитељно у мом срдцу, и безпрестано оне ријечи звониле су у ушима мојим, како что у воображенију мом остало ми је оно позорије свјетли мачева како спрама сунца блистаху се"(18).

Каснији рат руско-црногорске војске против Француза на простору Конавала и у дубровачком залеђу 1806. године, Цвјетковић помиње само кроз опис причешћа војске које је обавио владар и владика црногорски Петар И Петровић Његош покрај манастира Савине, а о самим борбама не саопштава ниједан детаљ. Цвјетковић је у Автобиографији описао и други свој сусрет са Петром И, када је по налогу архимандрита и игумана савинског Никанора Богетића отишао на Цетиње, у новембру 1809. године, да би га митрополит произвео за ђакона. У Котору је наишао на "црногорском пазару" на митрополитовог брата Саву, који је га је препоручио људима с Његуша, како би га отпратили све до Крстаца, а одатле да му покажу пут до Цетиња. Уз помоћ добронамјерних пастира Цвјетковић стиже у цетињски манастир, гдје га је митрополит прихватио благонаклоно и брижно као да се ради о монаху по чину и годинама њему равном, а не о младоме постриженику којег је тек требало произвести у чин ђакона. Петар И је у шали питао госта што су му његова савинска браћа дали име Ћирил а не неко друго, а затим га је почастио ракијом од аниса, распитивао се за многе познате људе из приморја, а затим се постарао да га угосте добром вечером и смјесте на починак. Митрополит на жалост није могао испунити жељу Цвјетковићеву, јер је већ био именован епископ далматински Краљевић, којем је бокељска епархија припадала, па би то значило непримјерено мијешање у канонске послове који црногорскоме владару и митрополиту нису припадали. Ма колико био зловољан што му се није остварила жеља да напокон постане ђакон, Цвјетковић наглашава да је отишао са Цетиња испуњен радошћу што је непосредно упознао старог митрополита, поготово што га је овај утјешио да буде стрпљив и предан вјери, а да ће ђаконство доћи као награда за преданост и смјерност.        

Прави заплет у Цвјеткови}евој Автобиографији отпочиње од склапања руско-француског мира средином 1807. године и уступања Боке-Которске Наполеону. Тада настају стална сумњичења и отворено подозрење власти према братству манастира Савине, што је кулминирало великим (подметнутим) пожаром у овоме храму у јесен исте године. По замонашењу, у новембру 1808. године, Цвјетковић наглашеније биљежи збивања у српској православној цркви у Боки и Далмацији, а од ступања на сцену епископа Венедикта Краљевића 1810. године његово казивање постаје најприје посредно, а од 1811. године и ступања у епископову службу, и непосредно, аутентично свједочанство и прворазредни извор о збивањима у православном епископату у Шибенику у наредној деценији.

Значајна улога коју ће епископ Венедикт Краљевић добити у Цвјетковићевом `жвотопису, обавезује нас да укажемо на основне податке из његове свјетовне и монашке биографије.[49] Рођен је 15. јануара 1765. године у околини Солуна, а закалуђерио се у манастиру Свете Анастасије недалеко од роднога мјеста. Године 1806. Дабробосански митрополит га је посветио за титуларног епископа кратовског, а од 1808. године, када је основана далматинска епархија, почиње његова интензивна борба да постане епископ далматински. У борби Далматинаца против доласка Француза, Краљевић се опредјељује за Француску, због чега су га аустријске власти ухапсиле и интернирале. Са доласком Наполеона и Француза у Далмацију, Краљевић је 1910. године именован за епископа, а епархијом је у почетним годинама управљао на велико задовољство православних Срба. Пошто га за све вријеме француске власти у Далмацији, аустријске власти нису признавале за епископа, са падом Наполеона и повратком Аустрије у Далмацију, Краљевић долази у тешку позицију која га присиљава да прави штетне потезе за православну цркву. Односе са Бечом је поправио кад је 1818. године предложио да се у Шибенику оснује унијатско сјемениште, али је изазвао подозрење далматинских Срба и дошао у сукоб са најближим сарадницима, међу којима је био и Кирил Цвјетковић. Послије Шибенске буне на Духове 1821. године, у којој је дошло до неуспјешног покушаја атентата на њега, Краљевић се склонио најприје у Задар, а затим у Венецију, гдје је живио са високом пензијом све до смрти 1. фебруара 1862. Његова опорука, која је објављена у Српско-далматинском магазину, 1863. године, носи поруку покајања и тврде вјерности Символу Источне цркве.   

Цвјетковићев однос са епископом Краљевићем у знаку је двију одјелитих етапа. Прве, до повратка са пута из Трста 1818, када је владика ишао на поклоњење цару Францу Јосифу I и када је идеја унијаћења далматинских Срба задобила коначну реализацију (тада је одобрено отварање у Шибенику православног далматинског училишта, али са учитељима унијатима из Галиције), а коју је Цвјетковић непогрешиво наслутио и одлучио не само да неће бити њен учесник него да ће опасност "Шибеничанима тајно обзнанити"(91). И друге, до средине 1821. године, када је Краљевић одузео Цвјетковићу шибенску парохију и послао га за игумана манастира Крке.

Почетне године њихове сарадње у знаку су уважавања и повјерења. Владика повјерава Цвјетковићу најделикатније послове, као што је вођење економије епископског двора, води га у мисије обиласка и контроле манастира и цркава у Далмацији и Боки, а заузврат га награђује брзим напредовањем у свештеничкој хијерархији (године 1814. именује га за архиђакона, 1815. за свештеника, средином 1817. именује га за пароха шибенске епархије, а крајем исте године и за протосинђела). Период од 1818. до 1821. у знаку је разлаза и обостраног подозрења због унијатских циљева епископа Краљевића, те отвореног стављања Цвјетковића на чело противника уније. Но и поред тога, Цвјетковић не скрива Краљевићеву знатну популарност и углед међу Србима у Шибенику непосредно по устоличењу за епископа. За нас је индикативан примјер тога расположења приказ испраћаја епископа у Беч 1818. године, у мисију тражења дозволе за отварање православних школа у Далмацији. Тада је извјесни стари и угледни Шибеничанин Георгиј Поповић овим ријечима пожелио владики срећан пут: "Високопреосвјашчењејши господине! Ви одлазите у Беч да иштете школу за нас, која је за нас тако нуждна као хљеб што једемо, но знам и то да наш двор има неку потајну жељу и тежњу за унијатство и настоји да га могу свуд увући, зато молимо вас, господине, Бога ради не изневјерите нас, а ако се бојите, да вам неће хтјети плату давати, ево ми који смо овђе учинићемо вам писмено, и наша добра утврдити, без да нама како други ни крајцаре не да, да ћемо вами толико плаће давати, колико сад од цара имате..."(112-113). Краљевић их је тјешио и разувјеравао овим ријечима: "... Не бојте се љубезни моји, Боже сачувај да ја би о томе што и помислио, а камо ли учинио, волио би као најпростији калуђер живити, пак најлакше без никаква благодјејанија бити, него то учинити"(113).

Нарочиту умјешност Цвјетковић исказује у поступној мотивацији казивања о разобличењу Уније и свом трагичном животном страдању и расплету. Чини то готово узгредно кроз казивања појединих епизода које су у лабавој вези са главним догађајем. На примјер, када га је 1811. након посјете Боки-Которској повео са собом владика Краљевић у Шибеник, Цвјетковић то коментарише сљедећим ријечима: "Ја се почех спремати што прије могох, не воображавајући каква ће ме несрећа тамо дочекати"(72). На путу према Дубровнику, гдје га је епископ чекао, случајно се сусрео и запутио са солдатима, а житељи су вјеровали да га спроводе: "Ходећи ја овако са солдатима, видећи ме житељи они говораху међу собом: о сирома младога попа, како га солдати воде, ово ја слушајући смјејао сам се у себи, не надајући се, да ће ме таково што кадгод постићи"(75). Поновни долазак аустријске власти у Далмацију септембра 1813. Срби су дочекали као ослобођење, али већ тада Цвјетковића раздире нејасна слутња да та војска својим уласком у Шибеник доноси зло: "Кад их видјех, она радост која час пре бјаше обузела моје срце, и онај час нестаде је, него на мјесто ње обузе ме нека туга и жалост таква, да је описати не могу, и сви који су са мном у реченом звонику били, то су на мени примјетили, и питали су ме: шта ми се догоди, и ја нијесам знао шта да им отговорим, и тако ми је то за дуго трајало, и вавјек нека жица остала, која се с посљедњом гором сојединила, како што ће се видјети"(80).

Посебан осјећај за поступну најаву крупних и драматичних збивања и за њихову литерарно увјерљиву интерпретацију Цвјетковић исказује у опису снова, као увјерљиве реакције подсвијести на опасност која се надвијала над Србима у Далмацији. При томе он моли читаоца да његову причу о сновима "не прими за досаду" и да га "не би за сујевјерна држао, јербо нигда такви нијесам био"(103). Напротив, каснији догажаји дају му за право да устврди како "посредством такових снова, Бог који пут њеким сакривеним от человјеческаго ума начином, предсказује нам предбудуће случаје"(103).

Онда када су сумње у опасност од унијаћења постале конкретне, када су у Задар стигли учитељи унијати, те када је незадовољство у народу постајало све очигледније, а презир и бојкот епископа нескривен, Цвјетковић открива своју праву активистичку природу. Са ђаконом Андријом Личинићем дошао је до скривених писама секретара епископије Марка Руђерија, која су била потврда завјере, и њихове преписе раздијелио широм Далмације, саставио је писмо Бечком двору, у којем су свештеници далматинске епископије тражили смјену владике Краљевића, и тиме се и против своје намјере наметнуо за предводника и стожера побуне. Једновремено, Цвјетковић води психолошку игру с противницима. Према епископу не показује отворену нетрпељивост, чак и када га он упорно покушава навести на погрешке у чинодејствовању (тражи од њега да обави вјенчања против правила канона), како би га удаљио из Шибеника, а Марка Руђерија непрестаним комичним досјеткама, потом и ироничним и заједљивим опаскама, наводи на психолошко и морално разобличење. Отуда елементи комичног у Цвјетковићевој Автобиографији нису никако успутна појава већ имају улогу психолошког катализатора, самим тим и литерарног поступка карактеризације цјеловитог портрета људи који су покушали поунијатити далматинске Србе.

У том смислу, нарочито је упечатљива епизода у којој комично постаје средство саопштавања непријатне истине ("сунути истину у лице"). Извјесни Ноко Фумић из Книна једанпут је у епископској канцеларији на Цвјетковићево питање о тада актуелном доласку руске флоте у Јадран, на чијој ће страни бити, унијатској или руској, упро прстом у Руђерија и узвикнуо: "Пасје вјере, оно вам је унијат"(122). То је, наравно, изазвало смијех присутних, али је непријатна промјена код Руђерија била очигледна. То су Цвјетковић и Личинић искористили да га и даље боцкају, да би му на крају очитали поспрдну католичку далматинску молитву "бокунић Бога".

Касније нетрпељивост између Цвјетковића и Руђерија постаје очигледна и манифестује се у поступку редуковане комике (иронија, циничне досјетке, саркастичне инвективе). Навешћемо само неке примјере. Када су октобра 1819. Краqевић и Руђери отишли у Боку-Которску, Руђери пише Цвјетковићу о опасности коју су претрпили на немирном мору и подругујући се наглашава да су их од такве опасности могле сачувати само његове молитве, те да то и убудуће чини. Овај му на то иронично узвраћа: "... Чисто сам као предвидио, да ће вас какво искушеније снаћи, зато сам свесрдно за вас се Богу молио, којему благодарим да ме грјешнога услишио и вас спасио, за то г. Марко узмите се на ум, ово је неко мало претсказаније за вас"(131). Након уобичајене посјете владичанском двору и поласка на редовно црквено богослужење, Цвјетковић води овакав дијалог након Руђеријеве заједљиве опаске да се помоли Богу и за њега: "... За моје пријатеље ја се вазда Богу молим, а он отговори ми: ја не видим никаква напретка от вашије молитава, а је њему рекох: то је знак да сте маловјерни..."(151).

Цвјетковић и широке размјере отпора који је обичан свијет показивао према епископу, у виду бојкота богослужења која је држао, поздрава на улици и слично, такође предочава у форми комичних ситуација. У функцији потпуне детронизације његовога ауторитета је епизода са шибенским комесаром Буровићем, који је наивно вјеровао да својим пријетњама и притисцима може заплашити Србе и натјерати их да поздравима одају поштовање Краљевићу: "Онда је он отишао к владики (ваљда су се договорили), и с њим изиђе у шетњу, и кад је већ готово на крај пољане с владиком био, ал ето ти наши се враћају са шетње, и кад су већ близу били, да покрај њих прођу, а комесар прихвати се за свој клобук, пак наше с њим махајући поздрави, а наши сасвим учине се и невјешти колико да га нијесу ни виђели. А народ кога је пуна пољана била, смјејао се, а и сами комесар обазрео се, и гледајући на оне, који су близу били, пак се смјешио..."(181).

Као особен доказ игнорисања Краљевића и његових заштитника и ментора предочена је комична ситуација произашла из неочекиваног фарсичног обрта. Власти шаљу у Шибеник војну јединицу да би демонстрацијом силе и својим сталним присуством умирила Србе. Солдати су ушли у град са напуњеним и напреним пушкама, али умјесто очекиванога отпора шибенски младићи су им се подсмијавали и намигивали једни другима: "А наши младиђи који су у продавницама били на вратима су стајали, и један другоме намигивали и смјејали се, а солдати видећи гђе се ови смјеју, и они су се смјејали, мислећи да ови со тим њих поздрављају"(149).

Када пише о људима и догађајима везаним за судбоносне године свога живота, Цвјетковића карактерише одмјереност и објективност. Уочљиво је настојање да се сопствена улога не прецијени, а поступци не уљепшају или оправдају, што је готово редовни пратилац мемоарског казивања. Напротив, Цвјетковић има разумијевања и за туђе погрешке, не оправдава их, али их прихвата без једа и мржње. Карактеристичан је у том смислу његов однос према крупском архимандриту Герасиму Зелићу, генералном викару за Боку-Которску у вријеме француске управе. Мада је имао и личне разлоге за реваншизам, Зелић због сукоба са игуманом манастира Савина намјерно није хтио да зађакони младога Цвјетковића, и мада је нерасположење у Боки према њему било велико због грубог и непромишљеног опхођења према свештенству (једанпут је у манастиру Прасквица у Паштровићима у љутњи размонашио једнога члана братства), Цвјетковић му је одао признање за борбу против Краљевићевих унијатских планова и жали због његовог прогонства из Далмације 1820. године: "Ове исте седмице, на правду Божију говеран удали от отечества ни крива ни дужна Крупскога архимандрита г. Герасима Зелића, који је у Будиму свој живот окончао, колико огорчен лишен отечества, толико утјешен, што је у овом невин био, кога ће име бесмртно међу нама живјети, за познато добро, које је отечеству учинио"(161).

Са нарочитим пијететом Цвјетковић пише о двојици угледних српских писаца тога доба: Павлу Соларићу и Сави Мркаљу. Соларића је упознао у Падови, када се 1818. године с Краљевићем враћао из тршћанске аудијенције аустријском цару. Из Цвјетковићевог свједочења, може се закључити да су иза тога водили плодну преписку, у којој је, између осталога, Соларић са стрепњом упозоравао на надошлу опасност: "За Бога што мислите? Ето очевидно се зна, да су учитељи, који су у Задар дошли, унијати, сљедователно да иду на то и наш народ да поунијате. За то немојте отлагати време, него настојте и радите удалити то от вас, да се с нама други народи не титрају. Цар не захтева от свога народа друго него вјерност и приврженост, за то обратите се к њему с молбом а такођер и г. митрополиту Стратимировићу"(135). Цвјетковић је доцније и сам тражио савјете за најбоље начине разобличења унијатске идеје у Далмацији. У преписци га надаље Соларић упућује на актуелне српске књиге које би требало да чита, а Цвјетковић му заузврат набавља примјерке Доситејеве Ижице и слично.

Сава Мркаљ је дошао у Шибеник из Дубровника управо у одсудним годинама. Насупрот устаљене представе о контемплативној природи овога пјесника, из Цвјетковићевог запамћења сазнајемо и другу, активистичку страну његове личности. Одмах се као писар владичанског двора укључио у отпор унијатској идеји. Тако је, на примјер, преводећи на италијански језик једну "поругателну" пјесму против Венедикта Краљевића, коју је добио полицијски заповједник у Шибенику, и поред строге опомене да је "никоме ни за живу главу не каже", направио препис и "тајно <га> показивао и читао, но и веома се радовао <...> и благосиљајући похваљивао сочинитеља"(174). Са учитељима унијатима, по њиховом доласку у Шибеник, често се упуштао "у препирку о догми", тако да "нијесу с њим на крај могли изићи. Најпосље носио им је и Глас народољубца, сачињен от Лукијана Мушицког, и читао га је њима. <...> Они су га питали: ко је дозволио ону књижицу печатати? Он им је отговорио: цензура"(177). На Цвјетковићеве савјете "да се толико дубоко с њима не упушта, да га не би каква бједа снашла", одговорио је: "Хоћу да би знао не знам што претрпјети, доказујући им заблужденије римске цркве, писање от њиови сочинитеља, и какви су они, који за тим настоје, и они који се за њима поведу. Бранићу мој закон и цркву колико више узмогу, и учићу свакога што боље будем знати, да постојан и тврд у вјери буде и своју чест и завичај, који се ни за какво благо купити не може, да чува и брани. Ово ћу чинити колико из дужности, толико не би ли ми Бог опростио једну моју несмисленост, коју сам био наумио учинити. (Ово ми није био казао, шта је био наумио учинити, нити је пристојно било да га питам). Јошт ми је исти Мркаљ говорио, ако дочека кад буду испит полагали, да ће им такве вопросе задати, да ни ученици ни учитељи, неће знати отговорити"(177).

Цвјетковић не просуђује о савременицима исхитрено, зато од њега нећемо чути ружне ријечи ни о главним противницима. Једанпут је, истина, за Руђерија, описујући његову љутњу, написао да се "срдио и трзајући се лупао ногама о тле грдећи и псујући мене као прави берекин и пјацирол као што јест и био..."(236). Превасходни му је циљ да увјерљиво предочи догађаје и улогу појединаца у њима, а читаоцима препушта да сами изводе закључке и оцјене. Отуда његово свједочење и карактерише висок степен објективности, документарне увјерљивости и ненаметљиве читалачке пријемчивости.

Књижевни таленат Кирила Цвјетковића нарочито долази до изражаја у опису слика са путовања, те у карактеризацији савременика. Пошто је носио у себи нескривену страст за путовањима, вјероватно би његов животопис био знатније испуњен путописним записима и епизодама, да су се оствариле његове жеље, најприје да путује у Русију да учи школе, са руским мајором Симеоном Ивановићем, у јесен 1807. године, а потом 1808. године да иде у Турску да учи живописање, за шта је Цвјетковић имао талента, са мајстором, свештеником Симеоном Лазовићем,[50] који је израдио раскошни иконостас Велике савинске цркве, да га судбина није спријечила у томе. Године 1813. епископ Краqевић је намјеравао послати Цвјетковића с неким француским официрима преко Босне у Цариград, како би завршио за њега неке послове код тамошњег патријарха, али се то путовање није остварило због Наполеоновог пада и неизвјесног положаја Краљевићевог у Далмацији. То је и разлог што је Цвјетковић био у прилици само да путује у Црну Гору, преко Његуша и Крстаца, до Цетиња, затим лађом од Боке до Шибеника и натраг, да обилази далматинско залеђе, а потом је као Краљевићев секретар често био његов пратилац приликом путовања, између осталога и до Трста и Беча. Нарочито је упечатљиво описано прво Цвјетковићево путовање у Шибеник,  у јулу мјесецу 1811. године, на лађи капетана Марка Рађенковића из Топле, из којег издвајамо лијеп опис Омиша. Путника нарочито импресионира природни амбијент овога градића смјештеног крај мора под једном каменитом планином, а затим описује ушће ријеке Цетиње у море, предочава тврдињу која је могла бранити град подједнако са мора и сува, а опасану великим каменим бедемима и слично. Најпотпунији путнички запис Цвјетковић оставља о манастиру Крка, који је посјетио у касно љето 1811. године. Најприје описује архитектонски облик и унутрашњост манастира, при чему нарочито издваја предивни камени звоник, а затим указује на љепоту ријеке Крке и богатство поднебља. Педантно је издвојена и описана знатна манастирска имовина, са богатим стадима, родним виноградима и бујним пољима кукуруза, да би на крају представио и манастирско братство, те бројне проблеме које су им приређивали римски бискупи за владавине Млетачке републике.        

По својој аутентичности и актуелности, по објективности и литерарној комуникативности, Автобиографија Кирила Цвјетковића је прворазредан докуменат за употпуњавање слике о културној, вјерској и политичкој историји Срба у Далмацији у почетним деценијама протеклога вијека. Она је, уз још нека дјела мемоарскога и историјскога карактера (Житија архимандрита Герасима Зелића, објављеног 1823. године, књиге Милорада Медаковића Преписка о унији далматинског епископа Венедикта Краqеви}а са аустријским правитељством, објављене 1863. године, те сјећања монаха Спиридона Алексијевића, објављених под насловом Споменак Милорадов у задарском Гласнику Православне далматинске цркве између 1904-1906. године), и поуздано свједочанство о годинама које су претходиле и у којима се одвијао покушај унијаћења далматинских Срба.

Цвјетковић је на сваки начин поносно истицао своје бокељско поријекло. Једанпут се на циничну опаску Марка Руђерија да је тврдоглави Бокељ ударио по грудима и узвикнуо пркосно: "Вазда прави и вјерни син мога отечества!"(170). Не сумњамо да му је та карактерна црта и помогла да истраје у вишегодишњем тамновању и страдањима. Ако доиста постоје личности које у националној литератури и историји опстају као поуздани свједоци и учесници незаобилазних збивања епохе, онда је Кирил Цвјетковић несумњиво један од њих, а задатак нашег савременог доба је да му ода заслужено признање и мјесто, подједнако у жанру српске мемоаристике, као и у историји Српске православне цркве, а да његову свету жртву и подвижништво овјенча канонизацијом и посвећењем његовог имена.[51]

 

 

           

 

§

Неђељко Радановић

 

ТАМО ГДЈЕ ЦВИЈЕТА ЛИМУН ЖУТ

 

Путопис, Крф  2000

 

1

 

Послије осам љетовања у блиској нам  и пријатељској Грчкој, дође ред и на Крф. Чудно, да се то није догодило раније, због дугогодишњег интересовања (и сакупљене литературе) за Ослободилачке ратове Србије 1912-18. Можда и због тога што за њега у почетку није било много интереса код шведских путничких агенција.

Дођосмо на идеју да спојимо добро са корисним, мало за срце – мало за душу. Поновило се старо животно правило, да се поједине ствари у животу догађају у најповољније вријеме и на правом мјесту, како је судбина одредила.

За сваког оног ко има интереса за стару грчку културу – колијевку европске цивилизације, Грчка као одредиште је неисцрпна.  Читави један живот је прекратак за обићи и видјети све. Толико има сачуваног што нас везује  до у митолошки период човјечанства.

Кад се на карти повуче права линија Крф није много далеко од Боке, само 330 км. Прије двјеста година, наши преци и преци данашњих Крфљана, били су  држављани исте државе - Млетачке републике. Није нам требао пасош за ове просторе.

Градом доминирају двије тврђаве: Стара - византијска на југу (Палеокастро) и  Нова - млетачка на сјеверу (Неокастро). Између њих стари град, на пола пута Св. Спиридион са својим високим звоником. Крфски локални светац Св. Спиридион, конкретно има везе и са нашим крајем. Мушко име Шпиро, које је често и специфично, у Боки и Паштровићима, вјероватно вуче своје поријекло са, не толико далеког Крфа.

Ту негдје се налазило и позориште у којем је засједала српска влада 1916-18, у којем је донијета злослутна Крфска декларација, која је толико унесрећила српски народ у протеклих осамдесет година. Што се тиче Крфа, наше интересовање не сеже даље од једног људског вијека, када се рјешавала судбина опстанка српског народа. О томе свједоче многи знани и незнани (плава гробница) српски гробови, на овом острву. За ово острво су се многи отимали кроз историју. Чак су га и Руси држали неколико година, када су долазили, да нам помогну протјерати Французе из Боке 1806 – 1813. године.

Крфски аеродром лежи скоро у самом граду. Неиздржив терор над грађанима Крфа у току љетње сезоне.

 

Лука спаса

 

Наш двоседмични аранжман купљен је  јефтино због распродаје непродатих  мјеста за поједина одредишта, у овом случају Крфа. Због тога не знамо у којем ћемо љетовалишту бити распоређени. На крфском аеродрому сазнајемо да ће то бити Контокали,  шест километара сјеверно од града Крфа, на почетку Гувијског залива, у којем се још налазе Гувија (срп. Говино) и Комено. Даље се обалом настављају Дасиа, Ипсос, Пирги и Барбати.

            Већина мањих мјеста Крфа су позната из литературе о албанској  епопеји, с тим што су мало измјењена, како су их прекрстили наши преци, док су умирали и повраћали снагу, по маслињацима овога острва. Изнемогли, одатле су гледали преко мора, на албанске планине, у којима  су остали многи њихови другови.

Контокали, некада рибарско насеље, сачувало је понешто од своје структуре из онога времена, посебно стари обалски пут, којим су Срби пролазили у град Крф, на проводе или у болнице. Нови пут тече паралелно са старим на одстојању од неких педесет до сто метара. Између та два пута је смјештен наш хотел.

У Гувијском заливу се 1916. искрцавала измучена српска војска послије албанске голготе. И данас, стоје старе зидине млетачког арсенала, на мјесту стравичних догађања. Одавде су превожени обољели, најприје на мало острвце, које се од тада зове Лазарет, а потом на острво смрти - Видо, они којима није било спаса.  И они који нијесу били за умирање, у незнању су се гурали на лађе, не би ли себи нашли спаса. Да се на крају 1917. на истом мјесту укрца препорођена српска војска на путу за солунски фронт.

                                                                                               

2

 

Још прве вечери смо у Гувији пронашли недавно постављени споменик о горе поменутим  догађајима, са свијежим вијенцима и тракама са српском тробојком. Такођер исте вечери, у ресторану прекопута нашега хотела, када смо одговорили на питање младе власнице да смо Срби, она поче наглас да пјева «Тамо далеко», са  кристално чистим сопраном. Каже, гостовала у Крагујевцу ( ваљда град-пријатељ) са крфским хором. Шта рећи на ово! Ресторан нијесмо мијењали до краја боравка. То је била наша кућа на Крфу, у току двије седмице. У истом  ресторану су се у наредних неколико дана,  догодиле још љепше ствари. Сусрет са делегацијом солунаца и крфским градона-челником. Судбински, зар не ?

                                                                               

3

 

Другога дана боравка је требало пронаћи добро мјесто за купање. Али авај! Рибари старога Контокалија су жичаном оградом одвојени од морске обале, због изграђене марине. Стравично и нехумано! Због тога је гувијски залив загађен и није за купање. О  томе не стоји ништа у туристичким проспектима ! Срећа је да смо до Дасије (5 км.) могли користити градски локални аутобус, гдје смо се купали испред луксузног хотела « Дасиа Бич », чије смо фацилитете користили и скоро свакодневно ручали њихов изврсни шведски сто, за мале паре.  Остаће у трајном сјећању маслина у чијем сам хладу провео двије седмице, читајући путописе Црњанскога. Остат ће у сјећању и тадашња мисао, да су те исте маслине, свједоци хиљада умирања наше браће у оном злом времену.

 

Видо - острво смрти

 

Трећега дана кренусмо у потрагу за Српском кућом-музејом у граду Крфу. На детаљној туристичкој карти града сви музеји, нашег нема. Чудо једно, питамо, али нико ништа не зна. Стари град Крф није превелик. Успут свратисмо у полицију, да се обавјестимо. Показујем полицајцу градску карту, а он пита у којој је улици. Насмијао сам се. Што се рече: глуп као полицајац. Да не би губили вријеме сиђемо до старе луке, да би са бродицом (која иде сваког сата) прешли на Видо. Прије ступања на тло овога светилишта, стављам на главу српску шајкачу, да би на прави начин, одао пошту онима који почивају овдје «тамо далеко». Бродица пристаје тачно на оном мјесту одакле су их чамцима возили до «плаве гробнице», што потврђује и споменик у бронзи (и овај нов !), пошто смо прешли првих тридесет метара по острву.

 

 

                                                                               

4

 

На једној слици у албуму «Кроз Албанију 1915-1916», снимљеној тачно на овом мјесту, види  се повећи чамац са преминулим мученицима, сложеним као снопље. Чека на посљедње путовање – до Плаве гробнице.

Попадали су 1916. по крфским обалама, да би ту скончали свој живот, као изморене и прегладњеле птице, послије  прелета  велике воде. Доживио сам такав природни феномен у нашој Суторини, о Ђурђеву-дану 1991, када је  снијег пао по Доброштици, а на хиљаде ластавица је лежало по путу, умирући од глади. Својом смрћу су тада најавиле велику несрећу, која је задесила српски народ. У мислима сам ставио та два каменчића (Крф и Суторину) један уз други, у великом мозаику који се зове живот.

            Судбина је направила симболичан митолошки сценарио са мртвима и чамцем. Као да су колективно дошли на ову кршевиту грчку обалу, да им Корон превезе  душе, преко Стикса у Хадес.

Неколико метара даље нови споменик-књига у бронзи, са Бојићевим стиховима (на српском и грчком) : «Стојте галије царске.............», са свјежим вијенцима и цвијећем, и тракама српске тробојнице. Читамо, Општина града Крушевца. Застаје дах, са дубоким осјећајем туге и стида. Ова гробља и споменици су, педесет година били препуштена сама себи, због «славе и величине» оних, који су срушили нашу кућу, у чије су темеље уградили своје животе, ови који почивају овдје. Долазили су им вјерно сваког септембра, једино њихови ратни другови, док су могли и док нијесу изумрли, захваљујући вољи и храбрости Др. Косте Димитријевића, Предсједника Удружења носилаца Албанске споменице. Послије се то све претворило у фолклор! Један од таквих био је скромни чика Обрен Радовановић из Дупљаја, код Диваца, којег сам упознао љета 1972. године у Бањи Ковиљачи и са њиме пријатељовао до његове смрти. То је било много прије популарности чика Живојина Лазића, солунца. Потресне су биле ријечи старога ратника у бањском парку: «Лијепо од  вас да се интересујете за нашу прошлост и наше жртве. Данас нико неће да чује за нас ». Чика Обрен је више пута био на паради старих ветерана у Паризу, када је у свом шумадијском одјелу као и увијек, марширао у првом  почасном ешалону. Небројено је пута био у Солуну, на Крфу и Кајмачалану, док је могао. Нека му је слава и хвала.

Настављамо новопостављеном  бетонском стазом, кроз ниску борову шуму. Седамдесет метара исред Маузолејом трећи новопостављени споменик са укусно урађеним  кружним одмориштем у бијелом камену.  Горки осјећај неукуса. Од пада комунизма навалили са споменицима. Изгубљено и пропуштено се неможе надокнадити. Порушени и заборављени «споменици» у нашим главама не могу се исто тако лако подигнути и изградити !  Касно смо се сјетили, џабе нам је кајање ! Да смо чували спомен на нашу славну прошлост, не би нам се кућа тако лако срушила. Шта нам сада помаже кајање, кад су пропале тековине, у које је половица српског мушког живља уградила своје животе у току Првог свјетског рата.

Они који су нaумили, да нас уклоне са наших аутохотних животних простора, не одустају од своје намјере, видећи нас наивне и несложне. Прошле године, по други пута, нам се поновила, не мања Голгота од оне из 1915-16.

Прилазимо прелијепом бијелом здању Маузолеја, по пројекту Н. Краснова. Сами смо нас двоје. Уз војнички поздрав и молитву, у тишини, палимо свијеће за душе оних који су остали овдје, далеко од Отаџбине.

           

5

 

С прочеља; са лијеве стране, увеличана Албанска споменица са знаним текстом: « За вјерност Отаџбини»; с десне; на истој таквој споменици, лик краља Александра II Карађорђевића. Одавде га нико није могао скинути ! Из тога разлога припадници Југ. Ратне морнарице, никада нијесу могли да ступе на острво и посјете Маузолеј, када су долазили да положе вијенце над «плавом гробницом». Многи су се од њих питали, зашто ?

6

 

Изнад масивних врата, у полукругу уклесано: Српским ратницима – Југословени. Ово заиста вријеђа ! Од оних који су двапут рушили кућу, у чије су темеље  ови уградили своје животе ! Требало би да стоји: Српски народ. У Маузолеју почива око 1250 српских ратника који су били сахрањени по разним дивизијским гробљима на острву Крфу и послије пренесени овдје. На гробљу Дринске дивизије у Арти, споменик са дирљивом поруком: На хумкама у туђини / Неће српско цвеће нићи / Поручите нашој деци / Нећемо им никад стићи.  //  Поздравите Отаџбину / Пољубите родну груду / Спомен борбе за слободу / Нека ове хумке буду.   Преко 7.000 оних који су умрли на самом Виду, сахрањени су «плавој гробници», јер их није било могуће сахранити  на кршевитом острву. Обилазећи око маузолејског здања, са лијеве стране, разбијено округло окно маузолеја. С пијететом  и стрепњом, гледамо унутра у свијет мртвих, плашећи се да им не нарушимо мир. Исти стил и распоред као у Маузолеју, у Солуну.

На једној од прочелних плоча уз прозор, читамо: Новка Арсенијевић, болничарка Обреновац. Српска хероина, која  је  преко Албаније, стигла до Крфа. Њена другарица, сликарка Надежда Петровић није стигла да дође са Новком довде. Остала је у Ваљеву. Болничарка Енглескиња Флора Сандерс, која је са српском војском прешла Албанију, пише о  српској пољској болници у Ипсосу, недалеко од нашега љетовалишта. Ријетко се помињу жене ратници. Обично се говори о  солунцима, али не и о солункама, напримјер о Мулунки Савић, Софији Јовановић, Љубици Чакаревић итд.

Уз још један поздрав напуштамо Маузолеј. Обилазимо острво, на којем је данас међународни скаутски центар. Чекајући брод, стигли смо попити и пиће у љетњој башти ресторана, са дивним погледом на панораму Крфа.

               

7

 

Маузолеј смо посјетили још једном, пред крај нашега одмора.

 

 

Српска кућа-музеј

 

 

Наставља се  потрага за Српском кућом. Четвртог дана купим улазницу и уђем у Археолошки музеј. Ако ико зна, знат ће они, то им је струка . Напокон ријешисмо проблем. Српска кућа се налази, на око двјеста метара у Мустоксиди улици, близу Еспланаде (централног парка) и Старе тврђаве, куда су лумповали српски официри кад су се мало опоравили и гдје је вјероватно тада, рођена носталгична «Тамо далеко»

 

8

 

На згради се вије српска застава. Затворено. Лупам  звекиром на врата. Са прозора другога спрата, одговара управник-домар Владимир Гвозденовић. Сиђе и отвори. Назвах Бога и представих се, са нагласком, Србин из Црне Горе. Он се насмјеши и рече: « И ја, али нијесам хтио први рећи». Уђосмо.

 

 

Судбина једне официрске  сабље

 

 

Управник Српске куће Господин Гвозденовић показује ми музејске експонате, махом фотографије догађања, који су ми скоро сви до једног познати, из литературе сакупљене у нашој породичној библиотеци. На средини одаје стол-витража са сабљом и официрском шапком, табакером и још неколико личних ствари, које су припадале писцу Драгиши Васићу. Фамилија Васић је разборито, послала Драгишине личне ствари, овдје «тамо далеко», да буду сачуване од заборава, јер и припадају оном славном времену наше прошлости. Ова сабља-експонат, коју је судбина вратила у Српску кућу, једном  давно у нашим судбоносним данима, часно је ношена улицама Крфа. Онај ко је носио, завршио је   у мутним таласима Саве, почетком 1945 године. Драгиша је страдао у Старој Градишки, кад се на «ријеч» црногорског  федералисте Секуле Дрљевића предао усташама, да би црногорска сиротиња у збијегу, добила слободан прелаз преко Врбаса и Лијевче поља, даље за Словенију. «Дрљевића» и Секула има и данас, једино што се више не зову федералисти. Драгиша је био уман и честит човјек. Боље је од многих схваћао велику «игру»  у којој је главни улог, била судбина и опстанак српскога народа.

Толико симболике у оној слици из ратног вихора. Драгиша Васић са Чичом, негдје у снијежном Санџаку, на путу за закрвљену Црну Гору.

Излазимо спрат више у службене просторије управника Гвозденовића, гдје већ сједи Радивоје Петровић, новинар «Политике», који прати делегацију солунаца, која је дошла на овогодишње септембарске свечаности. Спонтан и непосредан контакт са човјеком који је на страницама «Политике» аналитички најбоље описао Нато-агресију на Србију прошле године. Послије неколико чашица праве домаће шљивовице, Гвозденовић ми поклања књигу «Србија на нишану» (дневнички записи из Политике), објашњавајући њен садржај. Захваљујем и кажем: «Уреду, али ко је писац књиге»? «Писац сједи пред тобом». Тако је почело наше познанство. Замолих да ми напише посвету на књизи, датум 9 септ. 2000. Касније је у «Политици», поменуо и наш сусрет на Крфу. Уговорих да прексјутра, дођем са супругом Маријом, да и она види Српску кућу. Ништа ми не помињу о делегацији и сјутрашњем аранжману са градоначелником Крфа.

 

 

 

Прође епоха – оде генерација

 

Сјутрадан, пред вечер у «нашем» ресторану, постављени дугачки столови. Домаћица  каже. «Вечерас долазе ваши Срби. Српска делегација са градоначелником Крфа ». Већ од седам часова, нестрпљиво гледамо са базенске терасе нашег хотела, кад ће да се појаве гости. Нема их. Тек негдје иза девет часова, пристигоше два аутобуса и искрцаше госте. Сачекасмо док сви сједну, да видимо дали ће бити мјеста. Ставих шајкачу  на главу и уђосмо непозвани, у потпуно непознато друштво. Захваљујући нашој газдарици, добисмо мјесто вани на тераси, гдје је већ сједало седам, осам гостију, и међу њима новинар Петровић. Нуде нас вечером, али ми  већ били вечерали. Поменух,  шта би  рекао чика Обрен Радовановић из Диваца, да је вечерас са нама. Један старији господин из Ваљева, упита: «Ко је овдје из Диваца». Објасних му моје познаство са старим ратником.

               

9     10

 

У нека доба, на терасу излази постарији господин и прилази нашем столу са ријечима: «Чуо сам да је међу нама Србин са шајкачом, па да видим ко је» Препознадох чика Жику Живуловића-Серафима, старога новинара «Политике», чије сам дивне путописе из читавог свијета, читао прије 45 година. Написао преко 40 књига о солунцима. Одговорих рукујући се: «Радановић, шајкача из Шведске, глава из Херцег-Новога». Одговори: «Па због тога смо и дошли». Био је добро раположен, сједе за наш сто и поче раговор. Трипут су га звали, да дође унутра на вечеру. На крају сам и ја морао ући, да му правим друштво. С њиме је била супруга и унука. Чика Серафим тражи да га сликам са шајкачом и кокардом, вичући изазивачки: «Ово да ставите на прву страну» !, мислећи на  «Политику». Још неколико снимака са унуком на крилу. Обећао сам и наравно, касније  послао слике из Шведске.Током  вечери, шајкача је била главна атракција. Мало ко да се није сликао са њоме.

Вођа српске делегације Стевић, држи опроштајну здарвицу градоначелнику Крфа, на пријему и вечери, без да смишљено помене славу и прошлост Грчке. Док градоначелник Крфа бираним ријечима одговара на Стевићеву здравицу: «Ко има славну прошлост, не треба да се боји за своју  будућност» ! Његова здравица се примиче крају а ја нервозно пребирам по сјећању, како се каже: живјела Грчка, које сам некада давно научио од школског друга Николе Булута – његова мајка била Гркиња. Успјех, сјетих се и кад је завршио, грмнух два пута: «Зито Еллас» ! Чика Серафим ме загрли и пољуби.

Крену «Тамо далеко» са прелијепим гласом наше домаћице. Послије је било фотографисања са градоначелником Крфа и са нашом делегацијом. Растасмо се, да се више никада не сретнемо. Тако је хтијела судбина. Назвах га у децембру, кад сам допутовао у Београд, да провјерим дали је добио слике и да питам за здравље а он мени, такођер чичи: «Ви сте онај младић са шајкачом, са Крфа».

                Отприлике крајем јануара следеће године, пређе чика Серфим преко свог Стикса. «Политика», у којој је радио преко 40 година, објави његову смрт на дну шесте стране,  са само неколико ријечи. Колеге, које нијесу  биле ни рођене кад је он почео писати, нијесу имале личне и професионалне храбрости.

Прође епоха, оде генерација. Ко ће сада да пише о бесмртној слави оне српске  генерације? Нека ово буде скроман прилог у помен на једну дивну личност и на један незабораван сусрет на Крфу.

Сјутрадан, за вријеме вечере, у «нашем» ресторану, прилази газда са благим осмјехом и флашом вина у руци. Тапше ме по рамену и  спуштајући флашу на стол рече: «Зито Еллас».

Брзо прође прва седмица  у «дружењу» са нашом прошлошћу. Мало смо обишли и видјели од острва, осим града Крфа, гдје заиста има доста тога да се види. Једног тмурног дана, одосмо локалним аутобусом, на излет до Палеокастрице, на западној обали. Кажу, овдје се дожиљава најљепши залазак сунца на свијету. Драматични природни сценаријо, потсјећа доста на нашу Боку, једино је прекривен растињем. Гледамо горе на висинама видиковце, гдје се заустављају атуобуси са туристима Доље у заливу, на узвишењу малог полустрва стари манастар, који смо посјетили.

У повратку код Коменог, са лијеве стране пута, ресторан «Тамо далеко». Фирма исписана великим црвеним словима и латиницом. Ко ли је власник, хвала Богу ?

Дође и дан растанка са блиским нам Крфом, због наше браће која су остала на вјечитој стражи «тамо далеко». Осјећамо олакшање, да смо бар једном у животу ходочастили ово наше велико светилиште и одали пошту онима, који су несебично дали своје животе за нашу слободу.

Сваки пута, кад погледамо један мали каменчић у нашој полици за књиге, донесен са Вида, потсјетимо се нашег ходочашћа.

 

 

Ескилстуна-Шведска, на Св. Николу 2000 г.

 

 

 

Оливера Доклестић

 

 

ВАЛОРИЗАЦИЈА ПРОСТОРА, КУЛТУРЕ И  СПОМЕНИЧКОГ ФОНДА, У ХЕРЦЕГ НОВОМ И БОКИ КОТОРСКОЈ, КАО ДИО МОГУЋНОСТИ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ У КОМПЕТЕНТНОСТИ ПАРИРАЊА ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ.

 

 

УВОД

 

           Специфичности и одлике једног краја условљене су географским и климатским условима, историјским  приликама, окружењем. Регион Боке Которске, поред природних вриједности имао је, кроз своју историју, такве токове, таква дешавања и процесе, преламао преко свог тла сукобе интереса Истока и Запада, да се с правом може рећи да је капија Истока и Запада. Вјековно традиционално поморство и трговина, са читавим свијетом, доносили су у Боку елементе многих култура, а Европа је увијек била присутна, како кроз материјалну културу тако и духовно насљеђе, као што је пјесништво и литература, штампарство, златарство, или санитетска и љекарска брига. Многе свјетске империје, у посљедњих пет вјекова, господариле су Боком, Млетачка Република, Турска, Аустрија, Аустроугарска, Француска, Русија, чак и Шпанија. Вјековна толерантност, у вјерском и националном смислу, јесте особина помораца која се пресликала на становништво и дала му снажан печат, особину на коју су домицилни Бокељи веома поносни.

Данашња валоризација Боке уоквирена је у неке рамове политичких стремљења који јој импутирају припадност и одређеност у једном правцу. Често се дешава преиначавање историјских чињеница или тимачење једнострано, са занемаривањем улоге друге стране. Аутохтоност је веома битан принцип за разумјевање односа, која је, нажалост, у великим и бројним миграционим токовима, како у посљедњој деценији прошлог вијека, али и у више других претходних циклуса насељавања, изгубила свој значај. Али, с друге стране, она се и обликује од тих нових групација, јер мјешање народа, традиција и обичаја, уз сву  скептичност од наметања новог или другачијег, значи и биолошко снажење становништва и културе.

Културно и споменичко насљеђе, сакралног и профаног профила,  јесте најаутентичнија карактеристика овог поднебља. У времену централизације власти, новчаних средстава, политичких и економских токова, регион Боке остао је на маргини, некако разбијен, неорганизован, неконзистентан, може се рећи чак и изгубљен са позиције економски снажног чиниоца. Хотели, центри здравственог туризма, бродоградилиште, фабрике за прераду љековитог биља, бродарска компанија, петролејска компанија, рибарство, индустријски погони, велика грађевинска предузећа, цигларска индустрија, све је то некада творило економски снажну Боку, која је кроз тај економски моменат бирала адекватно мјесто, а не добијала парчиће од значаја, у некадашњим Југославијама, од 1918. до осамдесетих година прошлог вијека, али и у партнерству са европским земљама, регионима. То је све неповратно изгубљено. А туризам, који је једини преостао као привредна грана, снижен је на веома лош ниво, објективно доста испод европских норматива, масовног туризма.

 

 

ФРАГМЕНТИ ИЗ СТОГОДИШЊЕ ИСТОРИЈЕ

 

Путеви ка Европској Унији сигурно не воде кроз ламент за прошлошћу, још мање кроз окривљавања ових или оних за неизвршене или лоше одрађене кораке. Но, нека подсјећања могу да оснаже дух и поврате на пут малодушне, народ, посебно политичаре, јер је познато да се многе ствари у људској историји, а нарочито нашем народу, понављају на точковима историје. Сјетимо се да је Црна Гора остала непозната или небитна, занемарљива Европи, практично, све до балканских ратова и битке за Скадар. Србија је, након мајског преврата 1903. године, вукла дуготрајне посљедице од тог тешког догађаја и смјене краљевских породица и тек су борбе у првом свјетском рату, а нарочито пробој солунског фронта, скинуле са Србије ту мрачну копрену европског непризнавања и бојкота. Нова државна заједница, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, обећавала је нешто ново и била снажно подупрта Силама побједницама Првог свјетског рата. Тројство тадашњих конститутивних народа, дубоке разлике у историјском, националном и вјерском смислу, било је необичан конгломерат који је могао да опстане само и једино снажни атрибутима државности,  изнутра, и јаким спољним, атхезионим,  везама и интересима. И након Другог свјетског рата, поново су се нашли снажни интереси, изнутра и извани, да поцјепану, ратом, мржњом и злом, завађену земљу, споје у једно.

            Регион Боке Которске имао је унеколико другачију историју од околних простора. Па иако је био поданички од 1420. године Млетачкој Републици, његов источни, котортски дио залива, а херцегновски турској империји од 1482., све до 1918. године регион Боке Которске је, с мање-више успорености, пролазио оне развојне фазе које су карактерисале цивилизацијски и културни ниво тадашње Европе. Истина, ни регион се није равномјерно развијао и док је Котор одисао ренесансом и бароком, у Новоме су биле турске галије, амами и гусарска гнијезда.

Из тих давних времена остале су тврђаве, палате, историјски написи и бројни документи. Два најстарија архива у нашој земљи су которски и херцегновски. Новљански, истина, доста млађи, са документима из времена Млетачке Републике,  након 1685. године. Сјетимо се да је у Котору живио и радио у првој штампарији, 1500. те године Андрија Палташић, када су  многа изванредна дјела међу којима и она сјајних римских класика. Но, Бока је најпознатија по својим поморцима. Знање о поморској вјештини стигло је и до руског цара, Петра Великог, па је схватајући значај поморства за Русију и добре обуке, послао код Марка Мартиновића, изврсног математичара и познаваоца поморских вјештина, у Пераст, седамнаест младих бољарских синова да се уче наутичкој вјештини. Имена попут Змајевића, Војновића, Визина, Ивелића, Желалића и многих других, у хиљадугодишњој традицији, дали су значајан удио европској и свјетској поморској карти, али и поморским биткама, код обала Шведске, на Балтику, у Црном Мору, грчком архипелагу, на Јадрану.

Материјална култура на подручју Боке Которске јесте снажно и веома значајно обиљежје, не само њене прошлости и духовности, већ битна одредница њене будућности. На подручју Боке има око двјеста цркава, обје конфесије. Темељи неких од њих датирају из времена раног хришћанства, као црква Св. Томе у Кутима или црква у малим Росама из VIII вијека, као и светилиште на Превлаци тиватској – Михољској превлаци или Катедрала Св. Трипуна, у Котору, из IX вијека, а обновљена у XII, црква Св.Луке у Котору, изграђена 1195. или мала црква Успења Пресвете Богородице у Савини, из 1030. године или Св. Стефана у селу Сушћепану, изнад Херцег Новог и многе друге.

Чему оволико набрајање чињеница које многи, можда и знају, на тему о европским интеграцијама? Напросто зато што ми се чини да је значај наше земље у европској култури, у вријеме чак много уважаване СФРЈ, маргинализован. Занимајући се за неке свјетски познате књиге о цивилизацијама и културама мјесто културе нашег народа или свих народа јесте заборављено. Тешко је поправљати ствари накнадно, кад су се већ, у међувремену дешавале многе ствари, али се намеће закључак да је бивша СФРЈ, фаворизована површно, тако рећи, од данас до сутра, као играчка за поткусуривање, али без битног придавања значаја нашој материјалној и духовној култури. Да је то тако потврђују уништавања, разарања, која на појединим дјеловима земље трају и даље.

 

ПЕРИОД ЕКОНОМСКОГ  ПРЕПОРОДА

 

У вријеме аустроугарске монархије, коју карактеришу вјерске и националне толерантности и попуштање у бирократским и централистичким стегама, скраја 19 вијека, Бока Которска, којој је већ поморство било у великој мјери деградирано, почела је да добија сигнале за неке економске кораке, који су у домену различитих струковних, еснафских, удружења значили већу слободу. Законска регулатива је тада дозвољавала, по »општинском правилнику« и »изборном правилнику за опћине«, који су ступили на снагу 1865 године, већу аутономију власти. Већа аутономија власти није имала задатак стремљења ка некаквим отцјепљењима од Беча, већ се осјећала потреба за слободном мишљу грађана, националним обједињавањем у духу националних покрета широм Европе, па потом и давање разних економских олакшица. Без сумње да је тада већ уморна аустроугарска империја осјећала потребу растерећења од свих проблема који су је додатно оптерећивали. С друге стране, било је то вријеме раног капитализма у Боки, али и капиталистичких слобода за домицилно становништво. Почетком 20 вијека оснивају се кредитне задруге и то је био почетни, базни замајац, привредним токовима. Приватни капитал оснажава и поред поморства и маслинарства, привреда добија и нове прикључке у бродарској компанији, бродограђевној, рибарској задрузи са прерадом рибе, фабриком глинице, дрвној индустрији, туризму и хотелијерству и тд. Из тог времена датирају и хотели. Између два свјетска рата у Херцег Новом је већ било десетак хотела. Након Првог свјетског рата оснивају се Херцегновска и Бокешка банка, потпуно сачуваним капиталом из кредитних задруга и такве пролазе и кроз Други свјетски рат,  током ког успјевају да очувају здрав капитал улога на штедњу, јер оно било светиња за тадашњи банкарски систем.

Након Другог свјетског рата Бока је један од најбогатијих региона бивше СФРЈ. Херцег Нови је једна од десет најбогатијих општина Југославије.

У привредном смислу, Бока доживљава експанзију, не само у туристичкој привреди, већ у бродограђевној индустрији, бродарској компанији, нафтној компанији, фабрикама машинске и хемијске индустрије, прерада љековитог биља, здравственом и конгресном туризму. У брдском дјелу је фаворизована пољопривредна производња кромпира и мркве, али је занемарено маслинарство, вјековни извор живота становништва Боке. Чак су и поједине туристичке манифестације, као празник Мимозе,  постале значајна економска компонента развоја.

 

 

САДАШЊИ ТРЕНУТАК

    

Привреда Боке Которске,  јединствени економски чврсти регион, не постоји. Намеће се закључак свјесног и систематског разарања економије, а без ње и потирања других одредница које значе развијеност једне средине: култура, образовање, расположивост кадрова. Готово ни један неведени привредни сектор, економски активан до прије распада бивше СФРЈ, сада није ликвидан. Могу се пратити свакодневни новински чланци, записи и репортаже о лошем пословању, незадовољству радника неисплаћеним платама, продајама, судским споровима. Протеклих десетак година, под санкцијама и унутрашњим тзв. власничким транзицијама, сасвим је уништило, ионако раздробљено економско тијело региона, везујући, оно што је преостало, све више, за републичко средиште - Подгорицу, истина формално, по матрици централизације средстава и управљања. Таква веза се, у начелу, може схватити, позитивно у вријеме јачања централистичког начина управљања и снажења државног апарата. Међутим, ствар је у основи другачија, и указује на систематску политику стварања јединственог црногорског простора, са јединственим курсом без дозвољених разлика, са притиском у политичком смислу, код доношења битних одлука, у образовању, информисању, развојним програмима. Осиромашењем и расијавањем способних кадрова и стручних лица и уношењем особа без локалних побуда и осјећаја, регион постаје нивелисан са осталим предјелима Црне Горе, равномјерно сиромашан, без слободе медија, информисања, без права на разлике. Црна Гора, под слоганом јединственог медијског и културног простора, заокружује веома успјешно, наизглед, сопствену државност, но гушећи демократске слободе и свјесно потискујући историју, традицију и културно насљеђе једног ентитета. Наравно, тај један, оспоравани ентитет је српски, према коме се, организационо и структурално врши пресија. Убацивањем савремених мултиетничких концепата у култури, под директним вођством републичке владе, свјесно се иде на затирање вјековно најбројније популације становништва у Боки Которској, њеног цивилизацијског и културног значаја. Са таквим премисама се очекује слободан улазак у Европску Унију, у унију која мора да гарантује слободе и права грађана, свих већина и мањина, да поштује разлике као квалитет више.

  

ПРЕОСТАЛИ РЕСУРСИ

 

Туризам, као примарна привредна грана Боке Которске, сада је прилично у незавидном положају, не толико у самом сектору услуга и туристичких понуда и могућности, већ са аспекта квалитета животне средине у којој се туризам странаца потенцира. Показатељи говоре сљедеће за Херцег Нови:

-         у 1989 години боравило је 250.420 туриста и остварило 2.625.774 ноћења, од чега су странци (дакле изван данашњих бивших југословенских република) чинили 45.466 са остварених 524.260 ноћења,

-         у 2001 години било је укупно 118.254 посјетиоца или 1.053.669 ноћења, од чега су странци (са највише гостију међу њима из Босне и херцеговине, Македоније и Словеније), 22.433 са 168.625 ноћења.

Бока Которска, али и читаво приморје Црне Горе, има веома озбиљне проблеме који се неће и не могу брзо рјешити. Бока Которска нема рјешену канализацију отпадних вода, са системом прикупљања, примарног и секундарног третирања тих вода прије испуштања у море, у функцији је 78 подморских испуста, веома значајних загађивача приобаља, лоше снабдјевање водом, док Херцегновљани имају тешки проблем због транспорта воде из Републике Хрватске, преко пограничне општине Конавле, одношење смећа и рјешавање санитарних депонија, непостојање превенције у заштити од пожара, Бока Которска има два бродоградилишта, односно, бродску ремонтну индустрију са прљавим технологијама, четири луке, од који је јадна за грађевински материјал, а једна за претовар минералних уља, горива. Оно што примјетно девастира простор јесте квази урбанизација или првобитна акумулација капитала која пласира, релативно, ситан капитал у мале инвестиције које уситњавају слободне површине за станове за тржиште, чиме се трајно губи природно квалитетан ресурс простора за уређење по нормама и стандардима ЕУ. Ако се зна да је ЕУ, односно Директива за Медитеранске земље прописала 2000-ту годину за све агломерације веће од 1000 становника да морају имати канализацију без испуштања у море и са уређајем за третман отпадних вода са гарантованим високим степеном прочишћавања, што ми немамо, да су стандарди у европском хотелијерству такви да наши хотели не задовољавају ни из далека стандарде које су имали чак ни 1989. године, те да се опште сиромаштво битно одражава на ванпансионску потрошњу, која је минимизирана, тада је јасно да овакав туризам квантитета, у економском смислу, значи дуги временски период заостатка, не само за ЕУ, већ и за земљама које су, колико до јуче, биле иза нас, као балканске земље. Готово да нема хотела који би био исплативији да се потпуно сруши него да се поправља до европски задовољавајућих стандарда, а то су инвестиције о којима треба размишљати па разговарати другачије него што је то сада пракса.

Сада Бока, као регион, мора да тражи нове позиције, валоризује преостале ресурсе. А ти преостали ресурси су споменичко благо и простор, онај његов преостали дио који још увијек није претворен у грађевинско земљиште. Индивидуална градња је примарни уништавач простора и нешто што неповратно девастира простор задовољавајући минорне интересе појединаца. Ако и није вријеме великих хотелских комплекса, оно је ипак потребно планирање развоја у духу »одрживог« по коме ћемо нашим потомцима оставити макар онолико природних ресурса колико их ми данас, и у каквом стању, имамо на располагању. Обзиром да се тржиште, данас, појављује као основни регулатор и незамјенљиви реализатор основног циља функционисања економског система, суштина те комплексности и проблематичности се своди на проблем избора механизама заштите и очувања природне средине. При томе се, као основни критеријум тог избора, поставља захтјев за максимизацијом успјешности рјешавања супротстављености циљева економије и екологије. Сиромашно друштво, какво јесмо, на општинском нивоу, регионалном и државном нивоу, ставља простор на тржиште и веома често га обезвријеђује, по оној енглеској »нисам богат да купујем јефтине ствари«. Код нас недостаје механизам државно-правног регулисања човјековог кориштења природне средине, јер је квантитет доминантан над квалитетом. Супротстављеност економије и екологије се, практично, своди на проблем проналажења и примјене таквог механизма друштвених ресурса (наравно и природних) који ће, уз реализацију своје примарне функције у виду максимизирања економске ефикасности те алокације обезбедити и максимално очување еколошке равнотеже. Тржиште није у могућности да оствари било који, друштвени,  развојни циљ, па тако ни комплекно уређење природне средине. Остају само парцијална рјешења и велики проблеми у системима. На тај начин, уз сву декларативност, еколошко поимање бити ствари и развоја, потпуно је подређено економском тренду у размишљању и јесте питање стања свијести и будућности. /Уколико јој ишта остане/. Простор, било уз море, под шумом, парковско или било каква друга површина, јесте незамјенљиви ресурс природног капитала. С друге стране, у Црној Гори не функционишу механизми заштите животне средине, од инспекцијских служби, општинских и републичких органа, до правосуђа, еколошких казни, такса и сл. Остаје дилема: колико је тржиште и у којим ситуацијама истински инструмент заштите животне средине, па тако и простора. Веома, веома, веома мало.

 Орјентација становања у Боки је на море и приобаље, те око 80% становништва живи у тој зони. Простор подразумјева и обалу и приобални појас, са којим је сада управљање у знаку економске оправданости, а не и заштитарске, а природна линија обале и стварање вјештачких плажа, додатно девастирају простор.

Бока је примљена у заједницу најљепших залива свијета. Ласкаво свјетско признање отвара широко врата ка валоризовању амбијенталних вриједности и прихватању естетских и заштитарских кодекса понашања у простору. Након 12 година затворености, свијет и Европа поново откривају наше просторе. Тај претходни  период за њих  је значио оријентацију ка новим срединама, које су захваљујући развојним програмима и самом туризму, као феномену данашњице, веома напредовале: као Грчка, Турска, Бугарска. Бока Которска, у оквиру Србије и Црне Горе, својим природним, али и створеним вриједностима, споменичког блага и цјелокупним културним насљеђем, вјековним европским везама, има шансу да буде равноправно прихваћена. Материјална култура, споменичко, сакрално благо, покретна и непокретна богатства, јесу нови моменат у презентацији и валоризацији овог простора, нешто што до сада није експлоатисано у довољној мјери, а може бити конкурентно на европском тржишту засићеном познатим дестинацијама. Истина, и ту има доста нетачности, техничких проблема у обнављању споменичког фонда, погрешних регистрација, отуђивања археолошких налазишта, нарочито оних под морем, и губљења археолошких локација усљед неконтролисане градње.

Општина Херцег Нови има 66 збирки и појединачних вриједних предмета уписаних у Централни регистар покретних споменика културе, а њихови носиоци су: Завичајни музеј, Архив, научна библиотека, црквене и манастирске ризнице. Нажалост, очуваност многих од ових предмета из збирки је у веома лошем стању. Археолошких локалитета, на подручју општине Херцег Нови има 72, поморских археолошких локалитета 8, цркава и манастира 89; у категорисању:

-         споменика прве категорије (од изузетног значаја) –1,

-         друге категорије – 17.

-         значајних споменика, треће категорије – 29.

Споменика, спомен обиљежља, спомен комплекса – 43.

 

 

Херцег Нови: 12.09.2003.

 

§

 

Рашо Небојша

 

Карађорђевићи у Херцег-Новом

 

            Поводом апела патријарха Павла за обнову монархије и повратак династије Карађорђевића на њихов законити престо, наше друштво почиње са објављивањем фотографија Краљевске породице у нашем граду. Ово је такође позив свим нашим грађанима који посједују такве фотографије да се јаве редакцији.

 

Дочек краљевске породице

 

Постављање спомен плоче на кући породице Катурић

 

 

 

Спомен плоча Краљу Александру која је била постављена на кући породице Катурић у Каменарима

гдје се и данас чува

 

Испред Манастира Савина

 

 

§

НОВОСТИ ИЗ ЖИВОТА И РАДА ДРУШТВА