ДРАЧЕВИЦА

 

 

ЧАСОПИС ДРУШТВА ЗА АРХИВЕ И ПОВЈЕСНИЦУ ХЕРЦЕГНОВСКУ

Година I, Број I

 

 

 

БРОЈ ЈЕ ПОСВЕЋЕН УСПОМЕНИ ЕПИСКОПА ГЕРАСИМА ПЕТРАНОВИЋА

 

 

ОВАЈ БРОЈ ИЗЛАЗИ БЛАГОДАРЕЋИ СРЕДСТВИМА КОЈА СУ ПРИЛОЖИЛИ ЕПИСКОП АТАНАСИЈЕ (ЈЕВТИЋ) И МАНАСТИР ТВРДОШ

 

ИЗДАВАЧ:

ДРУШТВО ЗА АРХИВЕ И ПОВЈЕСНИЦУ ХЕРЦЕГНОВСКУ

SOCIETY FOR ARCHIVES AND HISTORY OF HERCEG - NOVI

 

АДРЕСА РЕДАКЦИЈЕ:

 

ХЕРЦЕГ – НОВИ, ПРВЕ БОКЕШКЕ БРИГАДЕ 13

ТЕЛЕФОН: 067 514 583

E – MAIL: rnebojsa@cg.yu

 

ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК:

 

ГОРАН КОМАР

 

РЕДАКЦИЈА ЧАСОПИСА:

 

ГОРАН КОМАР

ЈЕРОМОНАХ САВА ТВРДОШКИ

НЕБОЈША РАШО

 

ЛЕКТОР:

ТАМАРА КОМАР

 

РАЧУНАРСКА ОБРАДА:

НЕБОЈША РАШО

 

ШТАМПА:

ЈУНИОР, Н. БЕОГРАД

 

ТИРАЖ:

150

 

ЧАСОПИС ИЗЛАЗИ ДВА ПУТА ГОДИШЊЕ

 

КОРИЦЕ:

ЕПИСКОП ГЕРАСИМ ПЕТРАНОВИЋ

ПЕЧАТ ВЛАДИКЕ САВАТИЈА (ЉУБИБРАТИЋА)

 

 

 

 

РИЈЕЧ РЕДАКЦИЈЕ У ПОВОДУ ПРВОГ БРОЈА

 

 

            Одавна се указује потреба за заснивањем једнога друштва које би, у граду Новом, ван домашаја и утицаја извршне власти, зачело акцију проналажења, сабирања и објављивања културно – историјског блага које је овај град сачувао у наслијеђе приморским Србима и васцијелом народном и црквеном корпусу, као угловњак и гранични мргин српске земље. То је наслијеђе распарчавано, разношено и уништавано, а у временима туђинских и домаћих окупација и забацивано на окрајке стручних и научних, ријечју, официјелних историографских публикација. Створена је опасна слика научне зграде у историографији Новога и околине му, која није подизана на темељима које је, извјесно, могло подупријети архивско благо града. У одређеним, веома значајним сегментима, та је слика и кривотворена.

            Часопис Друштва за архиве и повјесницу херцегновску оснива се са циљем да допринесе попуњавању пукотина у домаћој историографији о Новоме, које зјапе, и које су попуњаване окупационим талогом, али и да се наслони на значајни низ вриједних дијела о прошлости Новог.

            Новски архиви леже у неколике тачке: Архивском одјељењу Државног архива Црне Горе у Херцег – Новом, архивама манастира Савина и парохијским црквеним архивама, али, један значајан и углавном недоступан дио лежи у породичним заоставштинама Новљана. Значајна документација чува се и у Архивском одјељењу Државног архива Црне Горе у Котору, као и у Хисторијском архиву Дубровника, Архиву Српске академије наука и умјетности, и негдашњем Архиву Југословенске академије знаности и умјетности. Ми смо до данас загазили у све регионалне архиве, и у свим архивима учинили напор преписивања или снимања грађе која нам се чинила важном за историју града и свих његових насеља. Намјера нам је, да кроз овај часопис, пружимо одабрани дио тога новскога наслијеђа.

            Увјерени смо, такође, да наше укупне прилике, у вријеме тегобног распарчавања јужнословенске државне заједнице, којом се, суштински, разријешава само једно основно балканско питање: српско питање, у слици нужног дисконтинуитета завичајне науке о Новоме, које су силом прилика, отвориле државне установе, може бити простора за покушај да једна невладина асоцијација, пружи континуитет. Вјерујемо да ће се у будућности покретати такви пројекти. Коначно, наше искуство које је изњедрила друга половица 20. вијека, говори да је пуно националног блага сачувано, и сигурније чувано, управо у окриљу приватних збирки и архива. Друштво за архиве и повјесницу херцегновску настојаће да знатан дио своје активности управи према тим приватним архивима, у којима, то је сасвим сигурно, леже крупни документи за историју града.

            Друштво је остварило значајну сарадњу са Епископијом Захумско – херцеговачком, као и Митрополијом Црногорском, али ће настојати и на покретању сарадње са Которском бискупијом и њеним парохијама у Новоме.   

Име часописа одабрано је управо из разлога потискивања најдревнијег дохватљивог имена новскога краја које је живјело све до почетка 19. вијека.

Часопис је отворен за младе истраживаче и неће бјежати од објављивања прилога који отварају осјетљива и неразријешена питања из старије и нове историје града.   

 

***

 

Горан Комар

 

ОСНИВАЊЕ ТОПАЉСКЕ ОПШТИНЕ 1718. ГОДИНЕ

 

(Документа)

 

            Сачувана су два основна документа која освјетљавају догађај који је носио велике и необично повољне посљедице на развој и раст српског народног тијела и његове Цркве у Боки Которској у љето 1718 године, када четворочлана делегација “имбашадура” драчевићких, одлази у Млетке и подастире молбу за заснивање аутономије у Топлој. Наравно, о самоме догађају је писано увијек када су се пружали прегледи новске историје који су тицали 18. вијек и Морејске ратове. Одређен број истраживача задржавао се на Наредби Дужда за оснивање и устрој Комунитади у Топлој.[1] Наредба се чува у Архиву Херцег – Новог[2].

             Први документ, који ћемо овдје пружити у преводу на српски, Молба Драчевићана Дужду, писан је на италијанском језику, и по свему судећи, носи датум подастирања у Млецима (14. јуна). Ми га овдје пружамо благодарећи труду покојног Јова Шпирова Секуловића, власника Издавачке књижнице, који је, по упутствима двојице познатих српских историчара, својевремено сабирао грађу за пројекат историје Боке Которске[3].

            Други документ[4] се чува у архиви Светоуспенског манастира Савина, и представља препис ћирилицом наредбе Дужда за оснивање и устрој комунитади у Топлој од 14. јула. Захвата једну страницу. Препис је учинио конте Мелкиор Казимир Раковић из Сасовића који је о своме дјелу оставио биљешку на лијевој маргини.

            Молба Драчевићана Дужду исписана је на четири листа. Захтијеви су сажети у девет (IX) капитула који тичу у основна питања генералног положаја српског народа Горње Боке у свјетлу заслуга за Венецију, затим, у веома прецизним и сажетим захтјевима статуса Српске Православне Цркве, економских и трговинских олакшица, државне помоћи у земљи и житу и опремању оружјем. Уводни дио молбе истиче ратне заслуге за Венецију у два рата. Из преписа дуждеве наредбе за оснивање комунитади, видљиво је да Венеција удовољава по захтјевима трговинских олакшица, концесије на земљу, шеме устроја општине, оружања, ослобађања од јавних радова, чак и у реду како су постављени у молби. Но, заобилази захтијеве другога капитула о избору епископа. Овај документ је садржински веома слојевит, и носи крупне и многоструке импликације за научно пројектовање слике положаја и наслијеђа српскога народа Старе Херцеговине у њеном високом домену: херцегновском крају.

 Дужни смо скренути пажњу на велику разлику између нашег савинског превода дуждеве наредбе и онога документа на талијанском који даје Томо К. Поповић, а који се чува у градском архиву. Крупна разлика и лежи у удовољавању захтијеву из прва два капитула Молбе Драчевићана који се односе на слободу вјере: правилни устрој Цркве и могућност градње и проширивања црквених зграда. Документ из старе општинске архиве, у којој га је и видио Т. Поповић, носи, на високом мјесту ријечи: “Che assentimo che possan vivere nel loro Rito Greco Serviano, come sono sin ad hora visuti, senza esser da chi si sia molestati, potendo anche restaurare le loro Chiese e Monasterij, che ne tenessero bisogno.''

            Савински ћирилични препис започиње од наредног дијела ове наредбе, која удовољава осталим капитулима Молбе[5]. Свакако, могуће је да је први лист загубљен или однешен из манастирске архиве, јер текст започиње у крајњем горњем углу листа. У томе случају, био би изостављен уводни дио наредбе Дужда. Али, мора се узети у обзир и могућност да уводни дио овом приликом није ни превођен. Превод М. К. Раковића је исписан ситним словима, а уводни дио наредбе никако не би тражио читаву страну листа. Осим тога, никако није уобичајено, у то вријеме, да се један документ раздвоји на два засебна листа, већ се користи један лист, а овај је текст, исписан ситним рукописом М. К. Раковића, сигурно могао стати на један лист. Постојала би и жеља да се тако важан документ нађе компактно сачуван на једноме листу. Но, предпоставка о намјерном изостављању дијела наредбе о слободи грчко – српског обреда, није, у коначном, доказива. To и из разлога што се превод наредбе Дужда могао наћи у саставу некога кодекса или обимније документације у којој је овај, други, засебни лист који носи превод, уметнут поред пресавијених листова већег формата који би носили први дио наредбе.

            Но, да видимо шта недостаје ћириличном препису конта М. К. Раковића а што стоји у документу који је пружио Томо К. Поповић: “...Дошавши у Нашем Одобрењу Посланици Подручја Херцег – Новог да им буде прочитано и предато у дупликату како слиједи: Положивши за дужи временски период са Подручја Херцег – Новог искрене и постојане доказе оданости и вјере у Наше Господство, не само добровољном посвећеношћу Јавној Власти, него најјачим залогом вриједности, очевидно како у прошлом тако и у текућем Рату, у обома у којима нису пропустили да пролију крв и жртвују животе Јавним Славама, праведно су себи посредовали потпуну јавну омиљеност и наклоност. Са осјећањима у подударности са овим долазе од Нас присутних примљена успостављења, које у име речених Подручја имате ви Посланици однијети у вашој Споменици, те склоност душа наших да се задовоље у могућем они Најдражи Поданици, дошли смо до одлуке да вам објавимо.

            Да привољавамо да им се омогући живјети у њиховом обреду Грчко – Српском, као што су до сада живјели, без да буду од икога узнемиравани, могавши још и обнављати своје Цркве и Манастире када то сматрају за потребно.”

            Дакле, сасвим сигурно, интегрални текст дукала изоставља одговор на захтијев другог капитула Молбе о правилном избору епископа.   

            Молба Дужду, носи 118 подједнаких редова, исписаних с краја на крај страница, уз биљешку ћирилицом у 5 редова. Документ је добро очуван, није оштећен влагом и мољцима и не носи знатнија механичка оштећења. У цјелости га је писала иста рука млетачког писара, изузев, могуће, ћирилске биљешке којом се потврђује предаја документа Сенату.

            Други документ, препис наредбе Дужда за оснивање комунитади у Топлој, садржи 37 редова исписаних ћирилицом, уз биљешку од 5 редова на лијевој маргини о имену писара и обавјештење да је наредба “преписана ис латинскога у словински перивој од језика.” Документ је добро очуван.

 

МОЛБА ДУЖДУ ЗА ОСНИВАЊЕ КОМУНИТАДИ У ТОПЛОЈ

 

            Преведри Принципе,

 

            Ово је први пут да Вам се до земље клањају становници херцегновског краја; иако их краси иста вјера и једнако поштују Вашу Свијетлост, ипак су се сврстали у три групе: први су се препустили уживању у држави и прије него што је Херцег – Нови задесила оволика срећа чијем остварењу су, опет, и они сами веома допринијели; други су нашли уточиште под влашћу међу онима који благосиљају мир и најзад, трећи који су се зачас приклонили садашњем рату.

            Колико је бројно ово троврсно становништво, које само споља гледано, чини јединствену заједницу, толико је сиромашно тло подручја на којему живе. Због сурових разграничења у прошлости, његов најбољи дио још стење под варварским јармом турске владавине.

            Окончаће се, ипак, њихово жалосно стање, јер ће, Божијом помоћи, ова славна народна војска, у предстојећем ратном походу, повратити поменуту територију у некадашње границе, као што ће повратити своје изгубљено самопоуздање и своју пријашњу снагу.

            Међутим, у јадном је стању становништво и на овој садашњој земљи, скроз брдовитој и кршевитој и не долази у обзир да се обрађује, и поред труда око побољшица, па на њој ништа не расте осим шикаре и трња.

            И поред ових несрећних околности, они никада нису напустили своју родну земљу, већ су све јаче, за љубав свог народног имена, чували своју чисту вјеру којој су се заклели и у свим указаним приликама – у прошлом и садашњем рату – потврдили су је, проливајући крв и жртвујући своје животе.

            Веома дуго у будућности препричаваће се у колико битака се истакло ово заслужно становништво а то још успјешније и јаче потврдити бројна часна свједочанства која подастиру на увид и знање владаоца и која чине највећу вриједност њиховом подаништву.

            Па ипак, уза све то ситно претварање, занемарујући и то што су они учинили приликом освајања Заљута, приликом његове одбране, при опсади Улциња и у бројним другим тешким приликама када су донијели велики број непријатељских барјака и многе одрубљене главе, Ви морате признати да је ово становништво највише себе изложило највећим опасностима садашњега рата.

            У ствари, цијена његовог залагања и његове храбрости била је добровољан пад Зубаца и тамошњих људи који су чували то мјесто као важан одбрамбени положај за читаву ту територију: стога рачуна на неку почасну титулу за ослобођење Сиња и за правовремено изведене акције у горњим крајевима Албаније.

            Настављајући свој пут започет побједама, народ је навалио од Херцег – Новога до Требиња с једне и до Корјенића с друге стране, сијући пустош и паљевину утиснуо је призоре ужаса, као сведочанства своје храбрости.

            А какве су тек доказе изнијели пред очима владара који им додјелио свету дужност – приликом освајања Царина и Попова, приликом заузећа куле у Лугу оружаном силом, и најзад, приликом опсаде Бара, када се не би укротила њихова варварска охолост, да није било њихове смјелости; можда би се, игром судбине та опсада била свела на какво злосрећно погубљење, с обзиром да су својом храброшћу онемогућили сваку помоћ од стране Турака, о чему свједоче живи докази генералног провидура у Далмацији. Колико год их коштале све жртве и толико проливене крви у свим тим приликама, ипак су дивним знамењем овјенчали своју неуништиву вјеру.

            Како је народ Херцег – Новога досад много учинио у корист свог поштованог Принципа, више од тога дугује истом принципу; стога обећавају да ће у будућности још више чинити.

            С обзиром на толике жртве које су у међувремену принијели на олтар рата и мира, имају разлога да се ти браниоци радују, јер се сматрају исто тако вриједни у погледу оданости и вјере као и остали њихови сународници, а сами су сиромаси и гоље, и без и најмањег добитка од стране јавне добротворности.

            Потреба, дакле, за обезбјеђењем свог опстанка и честита жеља да се покажу као и остали, много су допринијеле да отправе своје изасланике и то оне који се понизно клањају великом пријестољу, и који се по први пут сматрају срећним што ће видјети Принципа и смјерно му предати ову молбу:

 

1. Да становници Херцег – Новога, који су сви православне вјере, смију и даље да живе са истом вјером и да им осим тога, буде допуштено да проширују и поправљају православне цркве и манастире који се налазе на поменутој територији, и то без ичије забране.  

2. Да њиховом свијешћу увијек управља владика из Херцеговине, који је њихове вјере и њиховог језика, језика славенског, као што се у прошлости увијек чинило; владику, пак, мора да посвети патријарх такође њихове вјере, а у његовом одсуству три владике исто тако њихове вјере, и да се нико, ни под каквим изговором, не умијеша.                              

3. Да јалово земљиште херцегновског подручја, које је скроз брдовито и кршевито, а уз то подложно обурвавању у море воденом бујицом, буде милошћу државе опроштено од тешких даћа које плаћа, тј. од 3,10 лира на замљише под виновом лозом, а 2,10 терасасто земљиште по Далмацији и обрадиво земљиште, јер много пута шкрт принос није могао да покрије порез.

4. Да буду изузети од пореза њихови домаћи производи, као и приходи од трговине њима у свим мјестима честите државе.

5. Да се и покојним поданицима, њима и њиховим насљедницима, као што је то случај са живућим поданицима који су се предали у руке државној власти, осигура властита земља, земља коју су сами, оружјем у руци на овом подручју освојили, и нека то имовинско право добије примјерену одредбу у парохијалној цркви у Топлој, предграђу Херцег – Новога.

6. Пошто непријатељи пријете оружјем на границама овога краја, а стално се повећава број поданика за одбрану, они моле да им се додјели 500 пушака албанске израде, 6 застава и 1 барјак.

7. Како су прошле године имали слабу жетву и оставили необрађено оно мало њихове земље, а због тога што су у вријеме сјетве кренули у опсаду Бара, нека само ове године добију 600 стара жита као државну помоћ.

8. Да браниоцима Херцег – Новога буде допуштено да формално и физички оформе комунитад како је то учинило остало становништво Албаније, којом ће управљати капетан, четворица суђа и један писар да их бира општина, да их сваке године смијени; да буду овлаштени да смију пресуђивати у грађанским споровима који би у општини настали; да кривичне спорове воде државни представници који би, једнако као и капетан били плаћени по 20 фјорина мјесечно из државне благајне.

9. Да се ослободе сваког мануелног рада осим служења владару под оружјем, у хитном случају изненадног избијања рата.

 

            И док је Ваша Преведра и Премилостива Власт толико дуго отезала с молбама становника Херцег – Новога, дотле привилегије које су они тешким сузама и понизно молили, уживају већ више вјекова неки околни народи и поданици Ваше Свијетлости, а то су становници Макарске, Пољица у Далмацији, као и народ Грбља и Паштровића у Албанији.

 

Херцег – Нови, 14. јуна 1718.

 

(нечитка ријеч латиницом, прецртана)    Нека се достави...

 

Чиновници:

/исписано шест имена латиницом, нечитко, осим имена: Никола, Марко)

 

Нека исто буде достављено осталима:

 

/Биљешка у дну, ћирилицом:/

Копија от шупљике предали имбашадури у Млеције, у Сенат: Илија Цвијетовић, Нико Злоков. Михат Комљенов, Драгутин Петров

 

/Потпис латиницом, нечитак/

 

 

ПРЕПИС НАРЕДБЕ ДУЖДА ЗА ОСНИВАЊЕ КОМУНИТАДИ[6]

 

Ko за старе подложнике од даржаве, колико за оне што су се наjзадње предали под нашијем господовањем, остаје наређено зереналу нашему у Далмаци/ј/у, како јоште за одлучење од кога дијела на корист од царкве главне од Топле вароша од Новога, које имајући биће приказана госпоцка воља. У толико остаје им дата слобода питана од даци/ј/а, ма само са робе, и рода што дати буде ова даржава и кад би биле пренесене и друга мјеста мјеста (!) од наше даржаве алити владања нашега, како је дато Пераштанима, Паштровићима и Гарбљанима, пошиљући од тога        мађистрату нашему од дацијах. Скупљамо се јоште дати им да могу скупити се у варошу од Топле у прилици и тјелесу од комунитади која има бити владана од једнога капетана и четири и суђе и једнога канжалијера, да стављу се од исте комунитади, и да се промјењиву свако годише с области са судити правде цивиле што међу њима буду, сдрава апелацион госпоцкијем нашијем прикајницима, с платом самому капетану десет дуката на мјесец, од госпоцке скриније, биће слободни од сваке работе руковније здраве све природе од нашега посла. С скупљеном памети фаљеноме даржати му обрагњене госпоцке кунфине с њиовијем јунаштвом од оружја непри/ј/атељскога, биће чињени пасати госпоцке мунициони од Новога пет стотин пушака на арбанашку питанијех сашто од онијех провидура на мјеру од потребе, од зеренала али од естраординари/ј/а од Котора буде им у потреби расдјељено, и иму бити опет враћени кад пристане потреба, са опет ваљати им, и иму им опет од овуда бити дате шест бандијерах, и један стендарад утварђени ви од такијех нашијех госпоцкијех љубљенијех скупљењах сарчанијех с коијема сте били примљени, ставни смо да поспјешуј/у/ћи ваше савраћеније к вашијем кућама, чинићете примити онијема прељубљенијема подложницима, и видјети нашу пољубљену одлуку са васљедовати им свједочанства од наше љубави с ставносћу да имате јошт да имате ви принијети у свакој потреби твардину од ваше вјере; васда веће части од исте сарчане љубави пут нашега госпоцкога имена.

 

С којом области од овога нашега сбора шаљемо вами тако да исваршите

 

Дата у нашему дуждеву палацу на четернест лулиа 1718

 

/на маргини, лијево:/

Преписана ис латинскога у словински перивој од језика по конту Мелкиору Касимиру Раковићу ко/ј/и би мољен са приписати     

 

 

            Пружена су овдје два документа која су темељна за политичку историју Драчевице у 18. вијеку. Извјесно је да млетачка влада одговара посве сукладно молби Драчевићана, по свим темељним тачкама. Али, у наредби Дужда за оснивање и устрој комунитади, изостао је конкретан одговор на захтијев који се тиче главнога услова слободе Српске Православне Цркве у канонском избору епископа, а излази се у сусрет захтијеву за поправке и проширивања затечених српских цркава. То одмах привлачи пажњу. Свакако, могуће је да је други, односно први лист савинског превода дукала, са уводним дијелом и одредбом о слободи грчко – српског обреда, загубљен, или, једноставно, није преведен. Веома је занимљиво да је истога дана створена у Млецима одлука о слободи православне вјероисповјести за сву Далмацију и упућена провидуру Алвизе Моченигу за спровођење. Влада се позива на одлуку Савјета Десеторице од 20. августа 1578. Овај документ одговара захтјевима Драчевићана: “...да се грчким поданицима нашим свију оних мјеста, гдје се они налазе, дозволи јавна слобода вјере, и да они могу вршити своје вјерске обреде без сваке противности и новштине, онако, као што им је то у прошла времена дозвољено било.[7] 

            Зато се одмах мора подсјетити на чињенице из историје бококоторско – далматинске епископије у доба владика Саватија и Стефана. Владика Саватије се упокојио у љето 1716. године. Пуне три године траје интеррегнум епископске власти у провинцији, јер је архимандрит Стефан, устоличен тек 1719. у Подластви у Грбљу. Кључни фактор одлучивања је млетачки сенат, али су овдје улогу могли играти и римокатоличке бискупије, млетачки патријарх и црногорски фактор. Овај последњи је у нашој историографији најмање освјетљен, а тежње Драчевићана и цетињског митрополита Данила су сасвим супротстављене. Млечани су и раније, у доба Морејског рата, гледали да на Цетињу инсталирају епископа по своме избору[8]. Владика Данило је покушавао да прошири подручје јуриздикције цетињске митрополије на Горњу Боку, а састанци са носиоцима млетачких власти у провинцији одиграли су се у Новоме. Драчевићани су непрестано, од 1718., тражили сопственога владику и тај захтијев понављан је кроз неколике акције, у веома наглашеном и значајном учешћу Новљана на Бенковачкој скупштини (1731, архимандрит Леонтије Аврамовић) путем истицања свога савинског кандидата за архијереја (1735, архимандрит Леонтије)[9], путем акције новскога посланика Марка Мирковића (1745/47)[10], путем одбијања канонских визитација цетињских митрополита средином 18. вијека[11]. Но, расчлањивање мреже утицајних фактора и околности у којима се одигравају промишљања средишње власти у Млецима за подупирање и признавање рјешења питања епископије, није предмет овога рада.

               Уводним дјелом Молбе описује се стање народа херцегновског краја, његове заслуге у Морејским ратовима, а у првим редовима молбе њени састављачи су учинили једну подјелу становништва у три групе која је необично занимљива. Ове уводне ријечи не остављају могућности двојаког тумачења. Првој групи припадају они који “су се препустили уживању у држави и прије него што је Херцег – Нови задесила оволика срећа чијем остварењу су, опет, и они сами веома допринијели;”. Ово је, свакако, група стариника који овдје, у Драчевици, стоје прије млетачко – савезничког заузећа Новог. Прије “оволике среће” која га је задесила. “Други, који су нашли уточиште под влашћу међу онима који благосиљају мир”, и трећи, “који су се зачас приклонили садашњем рату”, припадају, углавном, категорији херцеговачких миграната, али се диференцијација оснива на врсти учешћа у рату 1715 – 1718. Одређење треће групе носи негативну конотацију у ријечима “зачас приклонили”. Оваквим документом, наравно, не може се изразити негативан став према рату, јер се молба оснива на учешћу и заслугама Новљана у рату. Друга је група приврженика миру, а трећа, у познавању прилика у вријеме одвијања Морејских ратова, свакако издваја нерегуларну и Млечанима непотакнуту активност херцеговачких и новских Срба који рат користе за пљачку.

               Moлба истиче заслуге у освајању Заљута у јужној Херцеговини, као и опсади Улциња, али, нарочито, у препуштању и одбрани Зубаца, као врата од Новога. У часу првих амбициознијих продора Млечана ка требињском подручју, током 1715., зубачки кнез бијаше Кузман Даниловић (Поповић), који се имао браћу Јована, попа Васиља и Гргура који је фигурирао као особа од повјерења у Дубровнику. Ова је фамилија у Драчевицу сишла 1715., задобивши одређене привилегије и земље у Суторини, Ратишевини, Мокринама и Ђеновићима. У Архиву Херцег – Новога чува се документ који казује о преласку Даниловића са претјераним бројем житеља Зубаца[12]. Но, догађаји у Зупцима су слика ратног метежа који захвата Херцеговину. Зупци су се нашли стијешњени између три државе, а носили су терет одговорности за црногорска пустошења дубровачког предјела.

            Новљани, даље, подвлаче улогу у освајању Царина и Попова и заузеће куле у `Лугу код Требиња. Такође, опсаду Бара.

            Заиста, 1715., Новљани су заузели Зупце, под Јованом Буровићем продирали до Корјенића, допирући до Кључа. Ове активности биле су од значаја за разрјешење кампање под Сињом. Такође, када је 1716. провидур Анђело Емо водио велику кампању, сабравши одреде из Макарске, Опузена, Вргорца, Приморја, као и Грбља, Црне Горе и Новога, узевши Хутово, истакоше се Новљани у заузимању Царина. Тиме је био отворен пут ка заокруживању посједа у Попову. И држање тога положаја повјерено је Новљанима. Те године, пала је и кула Луг, која се помиње у молби. Када је Алвизе Мочениго наваљивао на Бар, Новљани су учествовали под заповједништвом пуковника Бечића и задобили посебно свједочанство издато од генералног провидура. Aкција под Баром се догодила средином октобра 1717., а пропала је због вијести да у помоћ граду стиже скадарски паша са јаким снагама[13]. Могуће је, уколико би се ове ријечи односиле на ову опсаду Бара, да је новски контингент учествовао у заштити опсадних снага, као, веома је вјероватно, 1687., када је заузиман Нови. Новљани су значајно помогли у одржању једне куле ван града. Турци су успјели и у враћању Габеле, али су током 1717., заслугом новских територијалних снага, изнова изгубили Зупце. У овој молби говори се о кампањи Алвизе Моченига за задржавање Хутова, Попова и Царине на дубровачкој граници током 1717[14]. Домаће снаге учествовале су под заповједништвом Франа Дона, који је постао нови ванредни провидур. Успјело се у освајању Имоцког. Али, Сенат је одредио нови смјер акције, и генерални провидур се орјентисао према догађајима у Албанији и Јонским отоцима.[15]

            Драчевићки посланици у Млецима су Илија Цвијетовић, Нико Злоков, Михат Комљенов и Драгутин Петров. Илија је припадао топаљској - савинској фамилији Цвијетовића која је овдје стајала и прије Првог Морејског рата. У манастиру Савина се чува читуља овог драчевићког посланика.[16] Започиње именима тројице јеромонаха: Исаије, /Е/пифанија и Јована, монаха Никодима, као и презвитера Драшка и Саве. Лик женски обухвата имена пет монахиња: Марту, Марију, Јелисавету, Евлогију и Марту’. Топаљски “имбашадур” Илија помиње се у писму од дуга Јова Лазаревића од 12. новембра 1719. као кнез Илија Цвијетовић с Топле.[17] До 1726., Илија се упокојио. Видљиво је то из уговора о позајмици новца Јевросиме жене покојнога Илије Цвијетовића: ...Исповједамо ја Јебросима жена покојнога конта Илије Цвијетовића и синови, Јово и Нико, како примисмо у своје исте руке од господина капетана Сима Милутиновића с Топле...[18] Илија Цвијетовић је уписан у топаљске Ноте од соли, по први пут, именом и презименом, у ноти за 1771. годину, са четири укућана (ред. бр. 178). Може то бити и унук посланика Илије, јер је читуља настала 1781., и у њој је Илија уписан при дну Лика мушког, а стари Илија, на самоме почетку, уз свештенике.

            У опису Савине, отац Саво Накићеновић, помиње старе Цвијетовиће: “Цвијетовићи, старосједиоци, који су изумрли. Читуља Илије Цвијетовића налази се у Савини од 1781. Овај Илија, са своја два друга, графом Николом Злоковићем и графом Драгутином Магазиновићем ходио је у Млетке, те се старао за права и привилегије свог народа. Нико Цвијетовић 1786. био је начелник опћине топаљске. Славили Ђурђев – дан.”[19] 

            Заиста, Цвијетовићи су житељи Савине[20] која се у 18. вијеку састојала од одломака Ново село, Мељине и Савина, који су били окупљени у једну парохију око манастирске цркве Св. Саве Српског. У нотама од топаљске парохије ова је фамилија укључена, уз све савинске фамилије, јер се парохија топаљска простирала од Дреновика до Мељина.   

            Нико Злоков/ић/ припадаше бијелскоме роду који је пружио и бијелских и топаљских главара и свештеника. По старини стајаху на двије тачке: Вељему брду, крај древне Светогоспођинске цркве, и Ковачини. Никола је учествовао у депутацији 1718., и, према Саву Накићеновићу, бијаше начелником општине 1729. Из овога рода био је и начелник Божо, 1780. С. Накићеновић, тврди да су Злоковићи потекли од старих кућанских Зизера који пређоше у Бијелу око 1695.[21]

            Ноте од соли парохије бијелске, откривају могуће Никове насљеднике у именима домаћина: 1763.: Томо Ников, са 9 укућана; 1772.: Томо Ников Злоковић (12) и кнез Марко Ников Злоковић (20). У 1789.: Јово Марков и Лазо Марков Злоковићи[22]. Према попису капетана, суђа и канжалијера Топаљске општине, Нико Марков Злоков је постао капетаном 3. октобра 1728., баш како казује поп Саво, али је биран и по други пут, 18. априла 1740. Стијепо Злоков је био топаљски судија од 28. августа 1732., а Јово Ника Злокова, судија, од 18. маја 1751.   

            Михат Комљенов/ић/ бијаше Топљанин који је потекао из Опутне Рудине, а Драгутин Петров, може бити и Петровић из Попова, од Дуке, познатога тутора саборне топаљске цркве Светога Вазнесенија, од којих бијаше и Драшко, начелник општине 1722/23,[23] aли и чувени Драгутин Магазиновић, топаљски капетан. Опредјељујемо се за другу могућност, из разлога што се Драгутин Магазиновић потписивао као Драгутин Петров(ић). Види се то из уговора Драгутина и Ника Магазиновића и манастира Савине из 1725., гдје стоји: ...Очитујемо с овијем писмом ми ко/ј/и ћемо бити одиздол подписани с нашијем руками ја Драгутин покојнога Петра и ја Нико покојнога кнеза Продана Магазиновића стојбином с Топле...[24] Из уговора Драгутина Петровића и браће Милашиновић из 1735., ово је још видљивије: ...Очитујемо овијем истинитијем писмом алити шкритом како ја Драгутин Петровић алити Магазиновић узимајем у моје руке од господина Николе и Луке Илијее браће Милашиновића...[25] Драгутин Магазиновић био је капетан од комунитади 1745. у вријеме када манастир Савина, скупа са Топаљском и Рисанском општином чини знатну позајмицу Свето-успенском манастиру Крупа и игуману Василију са братијом, Светоархангелском манастиру Крки и јеромонаху Никанору са братијом и манастиру Рождества Пресвете Богородице.[26]

            Иначе, и други високи експонент, Драшко Дукин Вујата Петровић, истакао се у Другом Морејском рату у који је загазио у чину заставника, јер је 18. августа 1717., у овоме чину, тражио да оснује чету. У документу, сачуваном у которском архиву, истиче се његово дјело “током трновитог прошлог рата”. Овдје се, заиста, може мислити и на Први Морејски рат[27]. Све вријеме, Драшко је бринуо о пословима и статусу комунитади, јер је управо он, скупа са Јованом Ожеговићем из Кута, 1723. одлазио провидуру Марку Антонију Диједу у Котор да изрази оштри протест због повреда привилегија општине[28].

 

 

Закључак

 

            У љето 1718. подастрта је млетачком Сенату молба житеља Драчевице за оснивање општине у Топлој. Новљани се позивају на заслуге у Другом Морејском рату и привилегије додјељене Паштровићима и Грбљанима, али и друге приморске аутономије. Овдје се пружа превод документа сачуваног у архиви Јова Шпировог Секуловића, новског књижара и издавача.

            Такође, наредба Дужда од 14. јула 1718. за оснивање и устрој општине у ћириличном препису конте Мелкиора Казимира Раковића из Сасовића.

 

***

 

Мр Ђорђе Бубалo

 

ИЗ ПРЕПИСКЕ ЕПИСКОПА БОКОКОТОРСКОГ
ГЕРАСИМА ПЕТРАНОВИЋА


(о рукописима и документима манастира Савине)

 

Епископ Герасим Петрановић[29] остао је запамћен по многим врлинама, међу којима је љубав према књизи и науци на особен начин истицала ширину његовог духа. Пошто је владичином вољом постала летња епископска резиденција, манастир Савина стекао је у његовој личности и штедрог препородитеља и брижног чуваоца пребогате манастирске ризнице. Епископ Герасим био је дубоко свестан значаја драгоцености којима је по сили положаја постао старатељ, али и обавезе, која се тиме наметала, да их учини приступачним за научну обраду. У томе је, уосталом, и сам са успехом узимао учешћа.

Пет од шест писама или њихових извода које објављујем овом приликом представљају речито сведочанство о предусретљивој сарадњи владике Герасима са једним од највећих научника које је српски народ дао – Стојаном Новаковићем[30]. Овај малени одсечак преписке Герасима Петрановића није одабран, морам признати, по репрезентативности за речено питање, већ представља избор, према предмету наведеном у поднаслову, из његових сачуваних писама у оставштини Стојана Новаковића и Тома Крстова Поповића у Архиву Српске академије наука и уметности у Београду. Ова писма сведоче о позадини настанка једне омање збирке савинских докумената објављене од стране Новаковића у Старинама ЈАЗУ за 1884. годину[31]. Петрановић је још 1878. послао Новаковићу “чини ми се” девет докумената ради атрибуције и научног мишљења (писмо бр. 1), а овај широкогруди потез довео је на крају до објављивања малочас поменуте збирке. Неправедно је, то истичем са извесним једом, да Новаковић у своме чланку ни једном речју није поменуо заслугу Петрановића за обелодањивање докумената. Након што је исправе проучио и преписао, Новаковић их је вратио заједно са кратким објашњењем и подацима о атрибуцији (по владичиној жељи), а овај је добијене податке саопштио у Шематизму за 1881. годину[32].

Из пописа у Шематизму и Новаковићевог издања може се прецизно утврдити који су све документи послати Новаковићу. У Новаковићевом раду издати су (или дата само регеста) следећи документи: повеље влашких војвода Матије Басарабе (1646) и Константина Басарабе (1702) манастиру Требињу (регеста), уз податак да постоји и млађи препис исправе Матије Басарабе, што значи да је и њега добио[33]; окружница манастира Савине о обнови (1695); писмо пакрачког епископа Стефана митрополиту херцеговачком Нектарију Зотовићу (1701); писмо пуковника Михаила Милорадовића, у име руског цара Петра, митрополиту Саватију с позивом на борбу против Турака (1711); окружница светогорског манастира Светог Павла којом братство моли милостињу ради исплате дугова (прва четвртина XVIII века). У Шематизму Петрановић набраја исте документе изостављајући притом писмо владике пакрачког Стефана, а дајући податке о печату манастира Жањице са текстом натписа. Из писма упућеног Новаковићу 2. октобра 1880. (овде бр. 3), у време када су акта већ била повраћена, види се да се Петрановић није слагао, с правом, са поистовећивањем, доследно заступаним од стране Новаковића и у самом издању, епископа пакрачког Стефана са синовцем владике Саватија Љубибратића, Стефаном, потоњим херцеговачким (1716–1722/1727), а потом костајничко-зринопољским епископом (1728–1740)[34]. По свој прилици због сумње у атрибуцију аутора реченог писма из 1701. године, Петрановић га је изоставио из пописа савинских старина у Шематизму за 1881. годину показавши тиме меру опреза достојну најсавеснијег научника. У сваком случају, наведени подаци указују да је Петрановићева пошиљка садржавала седам докумената и печат манастира Жањице, што опет оправдава несигурност коју је владика изразио у пропратном писму Новаковићу поводом броја послатих аката.

Године 1879. Петрановић је послао Новаковићу и знамениту Савинску крмчију (видети писма бр. 2 и 4)[35], свакако на распитивање овог потоњег, излажући се отпору и гунђању калуђера, који су нерадо гледали на изношење манастирских драгоцености. У архиву манастира Савине сачувано је писмо Новаковића Петрановићу (26. април 1881) у којем га преклиње, позивајући са на научне и патриотске побуде, да се рукопис Савинске крмчије преда Народној библиотеци у Београду на чување[36]. На срећу, владика је био подједнако широкогруд у уступању савинских драгоцености за научни рад и непоколебљив у одлучности да не допусти било какво отуђивање манастирског блага. На срећу, наглашавам још једном, јер да је било по Новаковићевом Савинска крмчија поделила би злу судбину рукописног фонда Народне библиотеке у Првом и Другом светском рату. Није познато када је рукопис враћен, али свакако најкасније 1884, када га је добио Никодим Милаш и детаљно проучио дајући свој исцрпан опис у Извештају Задарске богословије[37].

И пре номоканона владика Герасим слао је Новаковићу поједине рукописе из савинске библиотеке, али се из података у преписци и литератури која се на њу ослања не види шта је било у питању. Пре 17. маја 1878. послате су две србуље[38], а 12. септембра исте године једна стара рукописна књига (писмо бр. 1). Примери владичине предусретљивости у омогућавању научне обраде савинских рукописа нису везани само за наведене случајеве Новаковића и Милаша. Иларион Руварац имао је срећу да добије 1880. године знаменити октоих писан у  манастиру Требињу 1509. године руком Марка Требињца и Mарка Пивца[39], чији су му записи зацело били драгоцени за студију о хумским епископима и херцеговачким митрополитима[40]. Његовом брату Димитрију владика је послао 29. јула 1899. “неке повеље исписане руком благопочившег митрополита” [дабробосанског Георгија Николајевића][41].

Шесто писмо укључено у ову збирку сведочи о судбини најстаријих исправа манастирског архива – повељама краља Уроша I о оснивању цркве Светог Николе у Хвосну (1276/77) и деспота Стефана Лазаревића манастиру Милешеви (око 1414/15). Оне су доспеле у руке Луке Радонића из Котора пре 1857. (не зна се када и с којом намером), а њихов повраћај у матичну установу зацело се мора приписати настојањима владике Герасима[42].

 

 

1. Епископ Герасим Петрановић Стојану Новаковићу (Котор, 21. новембар 1878)

 

Велештовани Господине и Пријатељу!

Дана 6. Септем. по нов. календару предао сам на пошту Ерцегновску (будући тада бавио сам се у оближњем М. Савини) једну кутију на вас управљену. Унутра приложио сам моје писмо и чини ми се 9. историчких разноврстних докумената, да их прегледате; уз то на једноме листу неке моје ситније историчке белешке, с молбом да исте такођер прегледате и са својим мнењем повратите. На посљедку ставио сам унутра и писмо за Г. Архим. Дучића[43] и замолио вас да му га доставите.

Поводом тим што ми прекјуче писмо стиже од Г. Дучића и чуди се да није мога писма одавна примио дођох у сумњу, једа ли сте ви примили ону кутију са документима. Да би ме те сумње избавили, молим вас, да ме првом поштом рекомендираним писмом о свему извјестити изволите за моје владање према пошти.

У исто време јављам вам да сам вам мало дана кашње и то 12. Септ. опет по нов. календару послао поштом у рекомендираноме завитку једну стару рукописну књигу. И за ову молим, да ме извјестите.

Толико за сада у хитњи. Примите мој учтиви поздрав.

 

У Котору                                С поштовањем

21/11. 878.                              Герасим Еп[ископ]

(Архив САНУ, Историјска збирка бр. 8777/3)

 

 

2. Епископ Герасим Петрановић Стојану Новаковићу (Котор, 19. март 1879)

 

прилож. књижица                 У Котору 19/3. 879.

Starine X (белешка Новаковићева)

 

Велечастни господине!

У знак љубави и штовања мојега, изволите примити овогодишњи Шематизам моје Епархије[44]. Много би вас молио, да проучите и јавите ми за оне послане вам документе из М. Савине, које би назначио у идућем Шематизму.

У Ман. находећи се “Номоканон” јест рукописни Србљак. Калуђерима мучно се види да се исти ван манастира шаље. Ипак ја ћу их под моју одговорност склонити; само молим да међутим повратите поменуте документе; за које често запиткивају!! Када то учините, упутите ми овамо управо у Котор.

Десница Божија дала вам снагу, да одољети можете толиким трудима, а све на корист просвјете и србске књиге.

Са истиним (!) штовањем

                                                                                                                                                            понизни                                                                                 Герасим Епис[коп]

(Архив САНУ, Историјска збирка бр. 8777/1)

 

 

 

 

3. Епископ Герасим Петрановић Тому Крстову Поповићу (Котор, 2. октобар 1880)

 

На коверти:

Велечастноме Господину

Тому Крстову Поповићу

Ерцегнови

Castelnuovo

 

Частни Господине!

Одговарајући на ваше писмо од 12/10[45]. јављам вам, да би ми веома драго било видити и читати Опис Ман. Савине[46], и то не у цртама, него када би вам могуће било обширније и са историчке стране и пр. а за то није доста, чини ми се, градиво у Маг. г. 1853[47]. Мени је доиста писао г. Стојан Новаковић да ће штампати или посебно или у повременом коме листу “Старине М. Савине”[48]. Ове ће мислим много објаснити историју реченом (!) манастира, да подпунија и интересантнија буде. Ове старине саобштиће ваљда критички попраћене, по рукописима, србуљама и листинама, које сам му био послао и које ми је повратио. Још се код њега находи Србуља “Номоканон”. Сада ви расудите је ли боље још причекати са вашим описом или не.

У наставку писма епископ Герасим саопштава Т. К. Поповићу своје мишљење о изради фотографије манастира Савине (вероватно као илустрација за Поповићево дело) и јавља му да је попуњено место писара у Конзисторији Далматинској.

(Архив САНУ, Историјска збирка бр. 7941/78; објављено са омашкама и погрешном атрибуцијом у Аноним, Из писама Герасима Зелића (!) Тому Поповићу, Венац књ. 20, св. 4–5, Београд 1935, 355–356)

 

 

4. Епископ Герасим Петрановић Стојану Новаковићу (Котор, 26. октобар 1880)

 

Високоштовани Господине!

Када сте ми повратили старинска она писма из Књижнице м. Савине, у спроводном писму обрадовасте ме гласом, да ћете иста штампати под обиљеженим им насловом; а међутим имали сте доброту на кратко назначити ми садржај истих. По овоме мислим у Шематизму за идућу годину[49] споменути и речена писма. Пошто пак наиђох на оно писмо, за које ми рекосте да је од владике Ст. Љубибратића[50] и да је писано у октобру 1701: то ме исто мало у сумњу ставило. Ја сам у Магазину за г. 1861[51]. стр. 214. написао биографију реченога владике и по поузданим датима, назначио да је тек г. 1719. завладичио се и да је као Еп. Костајнички умро г. 1728. Нигди пак, пак ни у под Патр. Рајачићем[52] изданом Списку прав. Епископа, не нађох да је С. Љубибратић био пакрачки владика. Ово вам јављам прво, да ми изволите ствар објаснити; а друго да се умијете владати, ако бисте и о поменутоме писму што писали и штампали.

Као што сте ме и досад почастили пославши ми ваша изврстна дјела књижевна, надам се да ћу добити и оно што будете написали о “Старинама из М. Савине”.

За послану вам књигу Номоканон, лијепо вас молим да ми је повратите, ако сте досад исту могли проучити. Ово молим једино с тога, што ме за ову књигу питају калуђери Савински.

Молим предајте ово писамце пријатељу Дучићу.

Са искреним штовањем остајем ваш понизни

 

У Котору 26/10. 80.               Герасим Еп[ископ]

(Архив САНУ, Историјска збирка бр. 8777/2)

 

 

5. Епископ Герасим Петрановић Тому Крстову Поповићу (Котор, 21. јануар 1883)

 

Шаље му примедбе на “саставак ваш о М. Савини”. Истиче значај  драгоцености које се чувају у манастиру Савини.

…[Манастир Савина је] једини манастир у Боци у коме су сачуване лијепе ријетке српске старине, било у стварима и посуђама, било у Србуљама, као што се видити може у Маг.[азинима] Далм.[атинским], а навластито у Шематизмима Епархије, гдје су пописате…(нечитко).

Ако и Г. С. Новаковић изнесе с временом списак речених старина и протумачи исте, то ће више вриједити за књижевност нашу, него за историју манастира; дакле мислим да је сувишно што при крају рекосте да ће из те рађе Г. Новаковића боље знати се повијест манастира……

(Архив САНУ, Историјска збирка бр. 7941/79)

 

 

6. Епископ Герасим Петрановић Тому Крстову Поповићу (Котор, 29. децембар 1890)

 

Штовани Господине!

Примио сам (поред фотографије м. Савине) два старинска писма. Хвала Богу, те су повраћена у властитост Манастиру, код којега чуваће се. Сјећам се да су објављена била у Monumenta Serbica од Миклошића[53]. Да би ми у Боки могли барем у Шематизму поближе јавити о тијем старинама, не пропустите замолити вашега Гд брата Луку, да нам свакојако набави …ошње онај хисторички лист (односно број истога) гдје, каже да су објелодањена била[54]. Знајући колико се заузимате за овакве корисне ствари, тврдо сам увјерен, да ћете то радо учинити. Ако не могне се другчие, а оно нека Вам назначи наслов и број листа, пак ћу га ја у Сарајеву наручити.

Односно наведене ми идеје за скупљање и биљежење података о гробовима знаменитих Срба – држим да је лијепа, али усмено прије мораћу се с Вама о томе договарати.

Примите и Ви са најбољим жељама честитања за Ново Љето, остајући

Ваш                                                     одани

                                                            Герасим Еп[ископ]

(Архив САНУ, Историјска збирка бр. 7941/93)

 

 

Закључак

 

            Епископ бококоторски Герасим Петрановић исказивао је наклоност ка научном раду, поред осталог, сарадњом са најпознатијим представницима науке и научним друштвима свога времена и широкогрудим уступањем рукописног и документационог фонда манастира Савине за потребе проучавања. На овоме месту објављених шест писама или њихових извода, који се чувају у Архиву Српске академије наука и уметности у Београду представљају одсечак преписке владике Герасима са Стојаном Новановићем и Томом Крстовим Поповићем. Из њих сазнајемо о позадини издавања једне омање збирке савинских докумената у Старинама ЈАЗУ за 1884. годину и уступању Савинске крмчије Новаковићу ради проучавања. Последње писмо сведочи о враћању средњовековних исправа манастирског архива након вишедеценијског боравка у Котору, у рукама Луке Радоњића.

 

***

 

 

 

Горан Комар

 

ПИСМА ЕПИСКОПА ГЕРАСИМА (ПЕТРАНОВИЋА)

 

(из архиве манастира Савина)

 

 

            Током исчитавања ћириличне документације у Архиви Светоуспенског манастира Савина код Херцег – Новог, пронашли смо  један мали коверат у којему је лежао одређен број писама епископа бококоторског и дубровачког Преосвећеног Герасима Петрановића које је епископ упућивао инжењеру, историчару, Ђорђу Стратимировићу. Писма се углавном односе на сарадњу у Шематизму Епархије Бококоторске, дубровачке и спичанске, у којем је Ђ. Стратимировић штедро  сарађивао.

            Из епископових писама видљиво је високо поштивање овога сарадника његовог часописа.

            Поред писама епископа Герасима у коверти су се налазила и два писма Вида Вулетића – Вукасовића Ђорђу Стратимировићу, као и Ђ. Стратимировића епископу Герасиму. За нас је посебно занимљиво писмо похвале Ђ. Стратимировићу које је упутио дубровачки Србин Вид Вулетић у којему даје високу оцјену доприноса познатога дјела “О прошлости и неимарству Боке Которске” али и износи негативан став према раду др Ћира Трухелке.

            Једно писмо Преосвећеног Герасима Ђ. Стратимировићу није датирано, па смо га издвојили на последње мјесто у низу.

            Посебно је занимљиво писмо Еп. Герасима из љета 1894. у којем хвали монографију учитеља Младена Црногорчевића “Михољски збор” и посвједочује како га је овдје, у манастиру, задржао пет дана да среди библиотеку, и изучава старине за потребе једне монографије манастира. Такође, помиње бoравак, из истих побуда, петроградског професора Полихронија Сирку у Савини (док. 2).

            Владика је настојао да путем Ђ. Стратимировића упућује примјерке “Шематизма” проф. Константину Јирeчеку.

Ђорђе Стратимировић је писао Епископу о Превлаци изразивши бригу за натпис витеза Ђураша, предложивши начин његова чувања у цркви Свете Тројице, али је овим писмом учинио и једну необичну сугестију да се гледа да савински Светоуспенски манастир од Кртољске општине откупи парче земље на Превлаци. Он је вјеровао да је то добар пут за сачување великог угаовњака бокешке средњевјековне историје (док. 13). 

Владика Герасим је, то је из писама видљиво, доживио неко озбиљније погоршање здравственог стања у последњим годинама 19. вијека. Рукопис одаје особу која са тешкоћом пише кратка писма, али, касније, у првим сачуваним писмима из ове збирке, опет се сусрећемо са сигурним, мада доста немарним рукописом Преосвећеног Герасима.

            О блискости двојице српских прегалаца говори и  једна мала необичност у трима писмима владике Герасима у којима он савјетује Ђорђа Стратимировића (у једном и његовог брата), да се ожени, да нађе добру Српкињу за животну сапутницу.

            У писму из јесени 1900., Еп. Герасим изражава задовољство што су браћа Стратимировићи постали члановима новске општине, та да се нада да то неће бити само почасно чланство у (како он подвлачи) мјесту поријекла њихове фамилије (док. 14).

            Нека нам буде допуштено, на крају, изрећи и двије предпоставке. Овдје, у Савини, лежи концентрација писама упућиваних г. Ђорђу Стратимировићу[55]. Од неколицине истраживача живо заинтересованих за угаоне сегменте српске историје приморја. Многи су му писали. Само је владика Герасим упутио велики број писама. Сви су му исказивали дубоко поштовање. Његов опус јесте значајан, али вјерујемо да је ова личност то високо поштовање и ранг међу српским истраживачима и угледницима носила најприје због својега угледа и утицаја. Могуће је, такође, да је сам Ђ. Стратимировић одлучио да се ова писма похране у манастиру Савина.       

              

 

Док. 1

 

У Котору 14/ 3 (18)93

 

            Велештовани Господине!

 

            Као што сам Вам дописницом јавио, ради одуговлачења са штампом Шематизма, морао сам и ја закаснити да Вам  одговорим на цијењена ваша два писма.

            Ево сада то чиним шаљући Вам 8. комада Шематизама. Како сам нешто нахлађен, нијесам могао помњом прочитати га и видити има ли штампарскијех погрешака. Особито би ми мило било, да важни Ваши саставци тачни буду. – Пошто се сада у Бечу налази г. Професор Јирeчек, имајте доброту предати му приложени за њега истисак и љубезно га од моје стране поздравити. Мислио сам, као што сам овдје с Вама говорио, послати непосредно г. Ч. Мијатовић(у)[56] Шематизам, и тијем боље упознати се са овако изврсним пак вјери – и родољубивим књижевником. Пошто пак тешко ми бива много писање и ради ослабљених очију, то, ако желите, можете му Ви од своје стране послати, и онда Вас молим да му изручите мој поздрав и штовање.

            У исто вријеме, по жељи Вашој, достављам Вам саставак о натпису са двери у Савини, у тврдом увјерењу да ћете га опет посветити за Шематизам моје Епархије[57].

                Мило ми је чути да се спомињете оне срдачне моје предусретљивости, коју сте иначе у пуној мјери и заслуживали.

Поздравите ми часну  породицу и са архипастирским благословом  остајем

Ваш штоватељ                                   Герасим

Епископ   

 

Док. 2

 

M. Савина (Ерцегнови) 30/8 (18)94

 

                Велештовани Господине!

 

            Примио сам са цијењеним Вашим писмом од 1. тек(ућег). саставак што ћу га радо уврстити у идући Шематизам. Мило ми што се овако радо сјећате Шематизма, те га красите својим прилозима.

             Наш млади Црногорчевић доисто заслужује сваку похвалу како ради брошуре “Михољски збор”[58], тако уопште што се баш марљиво одаде трудној струци старинарства. Када би у бољим материјалним околностима био, а у мјесту и прилици да има на руци библиотеке и стручних научних људи ради договора и савјетовања, много бисмо се од њега могли надати. Ја сам га 5 дана овдје у манастиру задржао, те ми је ман(астриску). библиотеку и старинске књиге још боље уредио; а уз то прибиљежио многе историчке податке, како би издао монографију манастира[59]. За оваку монографију много ми је препоручио и професор на универзи у Петрограду г. Сирку[60], који је више дана прегледао, преписивао и прибиљежио ову ман(астирску). библиотеку, у намјери да то у Русији објелодани. Ето ја радим и бринем се за то, пак што Бог да!

            Односно писама која спомињете, да је пок(ојни). Митр(ополит). Стратимировић писао пок. Ир(инеју). Поповићу, могу Вам јавити, да ми је г. Томо Поповић[61] из Ерцегновога некидан казивао, како му је назад 10 година пок Срдић доставио био речена писма (5 – 6.) у намјери да му Томо састави животопис пок. Иринеја.. пак ме речени г. Томо увјерава да речена писма не садржавају баш ништа друго, него изјаве захвалности Иринеју када би му честитао Нову годину и т. д., и с тога да је вратио ово одма пок Срдићу поменута писма. По овоме сада знате се владати и до потребе писати непосредно г. Тому Поповићу.

            Код нас је дуготрајна необична жега. Зло за поља, а боримо се и за здравље. Нека нас милостиви Бог сачува!

            Са изразом искрене љубави остајем Ваш одани

 

Герасим

Епископ

 

Док. 3

 

У Котору 27/3 (18)95

 

            Велештовани Господине!

 

            Поред свега што сам скоро цијелу зиму баш слаб био, ето некако уредих Шематизам, од којега шаљем Вам 4. ексемплара с молбом да 1. доставите са мојим поздравом г. Јиречеку.

            Примјетићете да сам и по савјету других, изоставио у саставку Вашем оно о “заставама” јер ето се по новинама о томе препиру Срби и Хрвати; дакле до потребе могли бисте то саопштити кроз други који лист.

            Остајем с поштовањем одани

 

Герасим Еп(ископ).

 

 

Док. 4

 

У Котору на Духове (18)95

 

            Велештовани Господине!

 

            Посланим ми примјерцима лијепог и  корисног рада Вашег “О прошлости и  неимарству Боке Которске”[62] право ме обрадовасте. Задржавам 1. за моју библиотеку, раздаћу остале ондје гдје ће се радо читати и добро хранити. Срдачна Вам хвала!

            Могу ли се надати да ћете као и досад приправити и у своје време послати који Ваш приложак књижевни за Шематизам идуће године; ако милостиви Бог даде ми толико крјепкога здравља, да га још  узмогу под мојим Владичанством издати? Јер терет година и слабо физичко стање своје, све то јаче осјећам. Када би реценсију Вашег саставка ма и кратку донијели, ја би ју под својим или туђим именом у Шематизам донио. Осим стручњака који су ријетки посве мучно би то који други саставио.

            Са архипастирским благословом и изјавом срдачног мога штовања и љубави остајем Ваш одани

 

Герасим

Еп(ископ)

 

 

Док. 5

 

ВИД ВУЛЕТИЋ - ВУКАСОВИЋ[63] ЂОРЂУ СТРАТИМИРОВИЋУ

 

                Veleučeni Gospodine!

 

            U velike me je obradovalo vaše dično pismo od 10. o. m. pa vam na svemu hvala i pohvala, a navlastito na Vašoj krasnoj i nama prekorisnoj knjizi “O prošlosti i neimarstvu Boke Kotorske”. Dakako, južni Sloveni, a osobito mi Srbi imamo malo ili nimalo u tomu pogledu, pa ste eto Vi dijelom izvršili naš zavjet pa će Vam svak ostati haran, a osobito ja kao skromni ljubimac srpske prošlosti i srpskoga amaneta... Mi smo to očekivali odavna od vrloga Valtrovića[64] i Milutinovića, pa eto onamo stvar zastala, a zeman je da radnici ne daju oduška, a da tuđinac ne kaže, da nas je pretekao i prosvjetlio u našoj kući... Da, potreba nam je od knjige gdje se slavi srpsko naimarstvo, jer i mi znamo u srednjijem vjekovima za onoga Rada naimara, pa eto Vi ste na redu, da probudite mrtve ukraj stupova i ispod svodova našijeh bogomolja, pa eto ste srećno i započeli. Oprostite, da vam se namećem voždom, al’ ovo nije uputa no sam nadahnut po onoj rimskoj: - Ecce Deus... Gledao sam i ja našu prošlost preko stećaka, pa ću je još gledati, ako Bog da, dugo za života, te eto i Vas viđam u kolu obožavatelja praha naših pređa – i molim Vas, da i u tomu još ustrajete, te da mi dadete ruku.

            Dr Ćira Truhelka neće da drugi rade no zatajuje tuđu muku, al’ tako neće neumitna kritika, jer vidi ko je prvi počeo i pod kakvijem prilikama slijedio. Da, bolje je bilo, da je složno radio, jer ni grada na Skadru nije zgradila jedna ruka... Bog Vas poživio! Vaš osobiti štov(atelj).

            U Korčuli, dne 23 julija 1895.

            Dalmacija

           

Vid Vuletić - Vukasović

 

           

 

 

Док. 6

 

У Котору 27/12 (18)95

 

            Велештовани Господине и Пријатељу!

 

            Примам са искреном захва(л)ношћу честитања Божићних празника и Новог љета како од стране дичног Вам  Господина оца, тако од Ваше. Дочекивали и Ви здрави и дугољетни у сваком  задовољству!

            Пошто не примам “Љетописе Матице Српске” много ћете ме обвезати ако ми пошаљете дотичну свеску у којој се Ваш похвални рад налази ,,о Бошку Стратимировићу”.  Мој пријатељу ! Ви се похвално трудите ето и у истраживању знатних старих особа из племените Ваше српске породице. Не замјерите што изјављујем у исто вријеме добру жељу да и Ви сретно нађете добру дичну Српкињу за сапутницу живота и вјерног друга, пак благословом Божијим, оставите у породици још дични пород!

            Надам се да најдаље концем фебруара и(дућег) л(ета). биће готов и мој епарх(ијални). Шематизам те ће ми пријатно бити послати Вам неколико ексемплара.

            Овамо су престудна времена а какова ће још тамо код Вас бити.

            Са искреним поздравом Ваш штоватељ

 

Герасим

Еп(ископ)

 

 

 

 

Док. 7

 

У М. Савини 28/5 (18)96

 

            Велештовани Господине и Пријатељу!

 

            Некидан примио сам овдје Ваше цијењено писмо; и ево одма на њега одговарам.

            Шаљем у Крстоплету Шематизме за г. 1877 и 1878. Жао ми те не могох наћи ни код моје Консисторије, ни код околних свештеника онај за г. 1874. Ако би га кашње нашао и добио, нећу пропустити накнадно доставити.

            Сад на стављена ми питања:

1.      Сви 8. манастира моје Епархије опстојали су давно прије пада млет(ачке). републике, као што је побиљежено у Шем(атизму). за г. (1)877.

2.      Стањевићки бивши манастир (јер чини ми да као такови данас не постоји) налази се као што ми рекоше у црногор(ском) опсегу. У Поборима није нити има који манастир.

3.      У приложеном листу Шематизма Далм(атинског). и Боке од г. 1858, наћи ћете редом побиљежене владике, дакле и оне посље Краљевића.

4.      Посље установљења Епархије г. 1810 од Наполеона, наша Аустрија продужила је, именовала г. 1829 Еп.(ископа). Рајачића за Владику.

 

Ако Вам потреба буде још каквих изјашњења и питања изволите ми писати, радо ћу  учинити.

Несрећна моја нервозна а и старачка немоћ још ми  траје. Ето све у Божије руке!

Хоћете ли који прилог ма и мали био послати за Шемат(изам). идуће године, и сотим га као и досад украсити.?

Примите моје искрене поздраве и с поштовањем остајем Ваш  пријатељ

 

Герасим

Еп(ископ)

 

Молим дописницом

јавите ми кад при

мите ово писмо и Шематизме.

 

 

Док. 8

 

У М. Савину (Ерцегнови)

14/26 Јуна (1)896

 

Велештовани Господине!

 

Из цијењенога писма од 7/19. видим да Вам је за рађу Вашу одвећ потребито имати Шематизам за г. 1876.

Као што сам Вам био јавио нијесам га могао код никога наћи. С тога наредио сам те ми је од моје Консисторије послана свеска (јер држим повезане у више година Шематизме) у којој ћете наћи онај за 1876, а скупа у историчком прегледу наћи ћете и сљед викара и провикара у Боки.

Молим да ми ову свезку повратите, јер би иначе остала Консисторија без подпуне збирке.

Не могу још ништа Вам јавити, хоћу ли моћи поћи на воде. Отежао сам и у ходању. –

Са учтивим  поздравом остајем Ваш одани

 

Герасим

Еп(ископ)

 

Мило ми је што ћете за мој Шематизам приложити једно поглавље из Вашега рада. Имате времена за то до октобра м(јесеца). – Изволићете у опазки испод написати како ћу попратити сходно тај одломак.

И опет здраво!   

 

 

Док. 9

 

 

У Котору на В(елики). четвртак (1)897

 

            Велецијењени Господине и Пријатељу!

 

            Ево једва доготових Шематизам за тек(ућу). год(ину). Као пријатељу а и као врломе помагачу шаљем приложених 5. ком(ада). Када будете од истих дали познатим Вам личностима, не заборавите г. Проф. Јиречека, кога ми љубезно поздравите.

            Чули сте за  преголему несрећу о погорјелој цркви саборној св. Николе; као и то да нам је премилостиви Ћесар из своје благајне подарио ф(оринти). 10 хиљ. Надам се у обилату помоћ државну.

            Нова црква само за зграду износиће до 80.000 ф(оринти). пак ако се догради, требаће  много за унутрашњи украс. Страх ме је је (!) да ли ће се потребити трошак и за ово моћи подмирити. Да је среће наш Патријарх, са Епископима, пак и Митрополија Буковинска могли би нам много помоћи; а и наше .... није црк(вене) опћине у овој ...

            Него, као да за нас на приморју, слабо брину. ,,Куцаћемо и просити” по савјету преблагога Спаситеља. У колико знате, упутићете ме како би поступио, и би ли се међу осталима могао обратити на правосл(авну) Грчку општину Бечку? Љута невоља! –

Већ напријед препоручујем се за који саставак Ваш за идући Шематизам. Нећете нас знам заборавити.

            Са усрдним поздравом Вама и дичним члановима Ваше породице, остајем с  поштовањем одани

 

Герасим

Еп(ископ)  

 

 

Док. 10

 

У М. Савини

3/VI (18)98

 

            Велештовани Господине!

 

            Од(а)зивајући се на Ваше прекјуче овдје примљено писмо, не пропуштам јавити Вам да сам у реду примио у своје вријеме и прво оно Ваше писмо са 4. ком. Годишњице. Како сам био посве слаб, не сјећам се јесам ли Вас о томе извјестио. Књиге сам раздао како сте желили. Слабост моја нервозна усљед старости још ми траје, те сам овамо дошао да промјеним зрак, Бог зна хоће ли ми од помоћи бити.

            Таково моје неугодно стање здравља узрок је те Вам и данас не могу одговорити ни на питање (...) (...) (...) и остало, јер морам се чувати од читања и умнога рада. По томе најбоље би било да пишете о томе Младену Гд. Црногорчевићу који ће Вас боље и скорије о свему извјестити. Ако ових шк(олских). ферија овамо дође, говорићу му и ја.

            Честитам ваше наименовање на вишу службу!

            Примите мој срдачан поздрав. Остајем Ваш пријатељ.

 

Герасим

Еп(ископ)

 

 

Док. 11

 

У Котору 26/ III. (18)99

 

            Велештовани Господине!

 

            Изволите примити ова 4. примјерка Шематизма моје Епархије за тек(ућу) год(ину). што сте га, као и прошле, украсили Вашим саставком. Надам се да га нећете ни убудуће заборавити.

            Не заборавите изручити до згоде мој учтиви поздрав Гд. Родитељу и осталим члановима дичне породице.

            Желећи Вам од Бога свако добро остајем с поштовањем

            Ваш усрдно одани

 

Герасим

Еп(ископ)

 

 

Док. 12

 

У Котору 3/5. (18)99

 

            Велештовани Господине!

 

            Најприје да вам се лијепо захвалим на честитању преславног тридневног Васкресенија Христова. Са најусрднијим жељама примите и Ви моје честитање! Живјели!

            Исту захвалност изјављујем на послану ми фотографију Вашу; која ће ресити мој албум.

            Јавили су ми преподобни 0.0. Савински за вашега дичног брата Ивана, који ме је по истима поздравио. До мало дана мислим и ја у Савину те ћу се лично ш њим састати и цјеливати. – А збиља хоћу ли ту радост доживити да се оба брата у коју добру православну српкињу заљубите и сретним браком скопчате; да славно и дично племе Стратимировића умножите?

            Када ми је г. Арх(имандрит). Руварац[65] захвалио на  овогодишњи послани му Шематизам, споменуо ми Ваш саставак у истоме о Војевању г 1692 и биљешку на стр(ани), пак вели да је он у својој књизи “Montenegrini” изданој у Карловцима г. 1897. означио да онај споменути манастир није Стањевић, него неки порушени манастир на сред  поља Цетињског у Црној Гори. Толико на Ваше знање!

            Не заборавите молим изручити мој учтиви поздрав Господи родитељима, и вјерујте да сам вазда Ваш пријатељ и штоватељ.

 

Герасим

Еп(ископ)

 

 

Док. 13

 

 

ЂОРЂЕ СТРАТИМИРОВИЋ ЕПИСКОПУ ГЕРАСИМУ

 

            Преосвећени Господине!

 

            У мало дана ево се јављам по други пут.

            Не бих желио да Шематизам за год(ину). 1900 буде без мога обична прилошка, те ево шаљем саставчић о Св. Стефану Штиљановићу, који ће вјернике Епархије Бококоторске тим више занимати, е је Светитељ родом из Паштровића.

            Овом приликом хоћу да још њешто примјетим за нашу милу Превлаку.

1. Не би ли се могло испословати код Опћине Кртољске да она поклони комад земље на Превлаци на којој су озидине старе цркве и на којој је нова црквица, као народни аманет, манастиру Савини – тако да већ никад не би могла та Србину света  земља у туђинске руке доспјети.

2. Било би подесно, да се надгробна плоча витеза Ђураша која се храни у новој црквици Превлачкој, узида изнутра у црквици на сходном и видноме мјесту.

3. Познато ми је да г. Црногорчевић има два малена ступића од алабастра, који су нађени на Превлаци а припадаху негдашњој цркви митрополитској. Такве знаменитости не ваља држати у приватном посједу, е се временом изгубе. Требало би г. М. Црногорчевића замолити, да те ступиће поклони манастиру Савини, пак их ставити у скрињицу са стакленим поклопцем (ветрину), снабдјети са сходним натписом, и смјестити их у малу цркву Савинску.

            Обрадовао бих се кад би ове моје напомене плодом уродиле.

            С истинским дубоким поштовањем пребивам вавијек Вашега Преосвећенства одани

 

Ђ. Стратимировић

 

            У Бечу, 2, Јан(уара). 1900.

            IV. Klagbaumgasse 17.

 

 

Док. 14

 

Котор 9/22 XI. (1)900

 

            Велештовани Господине!

 

            Примио сам са Вашим цијењеним писмом приложак за Шематизам и(дуће). г(одине). Радо ћу га посве уврстити, а Вама још захваљујем, те се тако сјећате племенито Боке старе своје дједине, пак уз то мило ми бјаше чути да сте са драгом браћом приступили као чланови опћине Херцегновске, у пуном увјерењу да ће то бити не само по имену, него, ако Бог да, и лично и стално, како би и више користи било и по ону опћину, а и српство у Боки, јер нам је овамо све јача потреба имати  својих правих просвјећених родољуба, пак још ако сретним браком буду имали порода....

            Знам да и Вас много печали неслога међу нашим Србима, пак на жалост и грдну штету, јад се тај почео увлачити и у Далмацији и Боки. Међутим противници наши роваре и имају изгледа на добар успјех.

            Хрђаво кишно и влажно време које овамо влада, није пријатно особито за моје старачке године. Ето у Божије руке!

            Уз поздрав драгим Вашим родитељима и браћи, примите и Ви увјерење   искренога мога штовања.

            Ваш одани

 

Герасим

Еп(ископ).

           

 

Док. 15

 

ВИД ВУЛЕТИЋ ВУКАСОВИЋ ЂОРЂУ СТРАТИМИРОВИЋУ

 

            Племенити Господине!

 

            Примио сам ваше шт(овано). писмо, те сам разумио вашу жељу. – У колико ми буде могуће, гледаћу, а да би ли нашао података о Стратимировићима  у Далмацији, те и у Херцеговини, али то иде у мене лагано, каснути што сам  запослен школскијем послом по вас дан. –

            Уз то шаљем В(ашему). Г(осподству). двије фотографије с Корчуле, а бољијех немам.

            Мило ће ми бити, да Вам будем на служби.

 

Особити штоватељ

В(ашега). Г(осподства).

 

            У Дубровнику, на 9 априла 1902.

            Вид Вулетић – Вукасовић

 

 

Док. 16

 

У Котору 13/4 (1)902

 

            Велештовани Господине!

 

            Уз срдачну захвалност што сте се потрудили да и овогодишњи Шематизам моје Епархије украсите са 2. цијењена Ваша саставка, изволите примити ова 3. Шематизма. Да би Бог дао да се г. Проф. Ђелчић[66] једном освједочи да његови подаци, особито који се тичу наше српске историје а и православне цркве, нису у свему тачни.  

            Уз срдачни поздрав дичном Вашем родитељу и с Вама цијелој породици, желим здравље и сретан велики Ускршњи празник!

            Одани

 

Г ер(асим) Петрановић

Еп(ископ).

 

 

Док. 17

 

У Котору 9/22. 4 (1)903

 

            Велештовани Господине!

 

            Шаљем Вам 3. ком(ада). овогодишњег Шематизма моје Епархије, што га краси Ваш саставак о животу пок. М. Црногорчевића. Нијесам имао згоде да испитам породицу покојнога за оне ступце од алабастра, али овијех дана то ћу учинити и обзнанити Вас.

            За 1/14 Маја заказан је св. Синод који ће се држати у Бечу од Митрополита Буковинског и Далмације уз судјеловање нас двају Епископа из Далмације.

            Долазак моји условљен је ако ми старачко и тако слабо здравље не погорша, а уз то ако не устрају студна и бурна и кишовита времена. Радовао би се ако узмогнем доћи и том приликом с Вама се састати и поздравити и поразговорити.

            Захваљујући Вам на изразе Ваше љубави изволите примити мој срдачни поздрав с којим остајем Ваш одани

 

Герасим

Еп(ископ).

 

 

Док. 18

 

У М. Савини Ерцегнови

3/9 по. нов.

 

            Љубезни Господине и Пријатељу!

 

            Хвала Вам срдачно на посланом ми прилогу, који ће красити  епар(хијални). Шематизам мој за идућу годину. Хвала на за мене  утјешној изјави да желите бити сталним сарадником истога. Бог Вас поживио! И ја ћу неке историчке податке придати, те се надам да ће и идући Шематизам лијепо примљен бити.

            Посао о зид(а)њу нове Катедр(алне) цркве у Котору, много се отеже. Архитект г. Ивековић при Намјесништву једва овијех дана доставио је нацрт. Величанствена ће бити црква. Хоћу ли ја старац доживити видити је готову, то Бог зна.

            Ако је и добри Цар наш дао богати прилог, а и влада обећава, срества ће једва дотећи. Скоро ће Одбор обратити се на наше Архијереје у Монархији а и богатије црк(вене). општине, као што сте ме и Ви једном савјетовали, ипак се маломе успјеху надам. Е да Бог те се преварим. Изван Монархије неће се моћи ни смјети купити прилози! Лако је у томе римокатолицима, када имају богатог Римпапу и толике пропаганде...

            Читао је  г. Еп(ископ). Милаш да се Ваша радња “Правосл(авна). црква у Боци” неће  штампати у Љетопису, те ме молио да Вас запитам би ли сте уступили му ту радњу да је печата у “Гласнику” органу далм(атинске). епархије. Наш Томо Поповић, који Вас поздравља, рече ми да ће речена радња по свој прилици штампати се помоћу Чупићеве закладе. По сваки начин имајте доброту о том извјестити ме, да могу обзнанити Преосвештенога г. Никодима.

            Не заборавите изручити мој срдачни поздрав свима члановима дичне Ваше породице.

            Изволите и Ви примити мој архипастирски благослов са најусрднијим поздравом

            Ваш усрдно одани

 

Герасим

Еп(ископ)

 

            Добро сте ме једном упозорили на годину у некрологу прота Костића у Шематизму. Он је доиста учио се при  митр(ополиту) Станковићу, него штампарска је погрјешка 1835, јер требало је ставити г. 1838. Мило ми је што и овако мале ствари бистро и лако опажате. 

 

 

Закључак

 

            Пружено је осамнаест писама пронађених у једној малој коверти у архиви манастира Савина. Два припадају дубровачком истраживачу Виду Вулетићу – Вукасовићу упућена Ђ. Стратимировићу, и једно Ђорђу Стратимировићу упућено епископу Герасиму. Сва остала писма епископу Герасиму, на адресу Ђорђа Стратимировића.

            Налажењем ове мале збирке, посвједочује се намјера да се преписка Ђорђа Стратимировића чува у Светоуспенском манастиру Савина у којем је тако радо боравио бококоторски епископ Герасим и који је овоме истраживачу упућивао велики број писама која говоре о сарадњи у његовом епархијалном Шематизму.

 

***

 

Небојша Рашо

 

 

УСТАШКИ ПОХОДИ НА БОКУ

1941-1944. ГОДИНЕ

 

 

Ситуација у Боки Которској пред рат

 

            Црни облаци су се надвили над цијелим српским народом 1941. године. Срби у Боки нису ни слутили какво вријеме долази. Нису могли очекивати шта им се спрема. Живјели су у заблуди у којој, нажалост, и данас живе.

Хрвати су већ били бацили око на Боку. Познати непријатељ Срба Рок Мишетић у канадском листу “Хрватски глас” за 1965. годину, говори о Стјепану Радићу и његовој борби за припајање Боке Хрватској: “Ово је истакнуто, да се види како је творац Хрватског сељачког покрета дубоко са својим братом Антуном продро у срж хрватске прошлости и славе и невоља. Тим духом идентичним био је задојен и наследник Стјепана Радића на водству хрватског народа, покојни, непрежаљени др. Владко Мачек, који ће, приликом споразума Цветковић-Мачек, писмено замолити мене, да кренем у Боку Которску, к нашим вриједним Хрватима Бокељима и утјешим их ријечима Мачековим, да заборављени нијесу, нити ће заборављени бити.”

            Усташки покрет је јачао и његове вође су обилазиле земљу и спремале погодан терен за подршку Хитлеровим снагама и остварење сна о великој Хрватској. У свом дневнику Иво Ројница описује како се са неким усташким првацима, између осталог и “особно” са Милом Будаком, враћао са Цетиња у Котор, негдје пред рат, и том приликом је, тобоже, жупник Пераста изразио жељу да Загреб не заборави Хрвате Боке Которске, на што му је Будак одговорио да је Котор саставни дио Хрватске. Слобода хрватског народа не може бити дјелимична, већ за цјелокупно хрватско повјесно подручје, па према томе и за Боку Которску.”

            Усташки вођи су још 1940. године одредили границе којих се и до данашњег дана држе. Иво Ројница пише за 1940. годину: “Почетком липња добили смо тајним путем земљописну карту о опсегу будуће Хрватске. На карти је било обухваћено читаво повјесно подручје Хрватске, укључивши Котор, Земун, Међумурје, Босну до Дрине, а за дио Бачке са Суботицом да ће се извршити плебисцит.”[67]

            Ови догађаји, као и они који ће услиједити, указују на јаку усташку организацију у Боки, како међу цивилима тако и међу официрима који ће саботирати своје задатке. Усташе су се пред почетак рата надале припајању Боке новој хрватској држави, и спремале се за тај чин. Пјешадијом Боке је командовао Иван Томашевић, касније усташки генерал и помоћник Славка Кватерника.

            У Котору је било сједиште клеронационалистичке организације “Домагој”, у тијесној вези са католичком црквом, са којом је, опет, била у тијесној вези и Бокељска морнарица. Почетком фебруара 1941. године, Котор је посјетио надбискуп А. Степинац и одржао говор пред црквом Св. Трипуна. Истакао је “високи културни ниво хрватског живља”, што је по њему “најбољи доказ тко је заправо аутохтони елеменат Боке Которске.” Овим лажима изнесеним у говору, Степинац је индиректно дао подршку усташким елементима за њихову тежњу да Боку присаједине Хрватској. Није случајно што је Степинац обилазио ове крајеве баш пред сам рат.

            Тада је у Котору бискуп био Павао Буторац, познат по проусташким стремљењима, а редовни декор у таквим приликама (Трипунданске свечаности) чинила је Бокељска морнарица. Бискуп и историчар, Павао Буторац био је упорни заговорник припајања Боке Хрватској. Од јануара 1938. године, када је именован за бискупа Которске бискупије, букнуле су активности у ‘’Домагоју’’ и Бокељској морнарици. Све те активности дириговане су из Загреба, из усташких кругова и ХСС-а, такође заговорника припајања Боке Хрватској. Остало је забиљежено да је Степинац у Котору побрао френетичне аплаузе. Говор Степинца, долазак Миле Будака и Ива Ројнице, указују на припреме усташа за припајање Боке Хрватској милом или силом, као и на припреме за покољ српског становништва што ће скори догађаји и показати.

            Средиште усташке активности било је у релацијама Домагој – Бокељска морнарица. На све се мислило, а нарочито на државно злато и оружје: како га “рекуперати” и гдје склонити.[68]

            Друго средиште усташке активности било је у Тивту, у тзв. “Зеленој кући” Поморског арсенала. На њеном челу био је капетан А. Симовић и, како сам изјављује у једном извјештају, на његовој страни је била већина особља Хрвата који су радили по његовим упутствима у корист НДХ и сила осовине. Ти његови “сарадници” су за вријеме априлског рата заузели виталне дјелове Арсенала и са пушкама у рукама чували до доласка Италијана. Тако се капетан Симовић у поменутом извјештају (који је сачуван) могао похвалити Министарству хрватског домобранства колику је вриједност сачувао, у милионима лира, само у Хидрографском уреду у којем је радио.

            Поратно објашњење тих догађаја је представљено у позитивном свјетлу. Наводно, Арсенал је чуван да би Тивћани имали гдје да раде и тако преживе за вријеме рата, надајући се да неће служити туђина, већ свог поглавника. Зато су неки од оних који су са пушкама чували Арсенал имали око руке хрватску тробојницу, истицане су хрватске заставе и Павелићеве слике, како је то саопштио јавно, са трибине Скупштине СУБНОР-а Црне Горе, партизански првоборац Тонко Штуран. Његов говор је ушао у Зборник реферата са Седме скупштине СУБНОР-а Црне Горе, али то новинари нису чули и ствар се морала заташкати. Разлог је био вјероватно у томе што су неки од тих стражара са пушком, постали поратни борци, руководиоци и миљеници републичких моћника, редовно снабдијеваних најбољом рибом из Боке.

 

Ко је Иво Ројница

 

Иво Ројница је рођен 1915. године у Имотском. Био је међу првих четрнаест стожерника које је именовала НДХ у мају, јуну и јулу 1941., а дужност је обављао у Дубровнику. За вријеме подизања Мусолинијеве заставе на Страдуну један момак је узвикнуо: “Доље Италија.” Наредио је да га убију. Усташки пуковник Данијел Црљен је записао да се не може утврдити тачан број жидовских и српских живота који су зависили о Ројници те да се зна да је у Дубровнику постојало велико складиште гдје су се спремали предмети одузети затвореницима према налогу тог дужносника, који је послије њиме располагао.

Постоји сачувано његово наређење  N°. 188:44 од 25. јуна 1941. године, које је, нажалост, једини писани доказ против овог зликовца.

Послије рата успио је да побјегне у иностранство. Ушао је у Аргентину 1947. године под именом Иван Рајчиновић, а 1951. је добио аргентинска документа. Три и по године послије тога је покренуо поступак како би себи вратио своје презиме.

Иво Ројница је одликован високим орденом и именован шефом хрватског уреда у Буенос Аиресу 1991. Током 1993., именован је за амбасадора, али се побунио центар Симон Визентал, протествујући Карлосу Менему. Туђман је повукао ту одлуку. У септембру 1993. године је изјавио “Све што сам направио 1941. направио бих опет.”

Павелић га је одликовао Орденом заслуга “за фанатичну службу усташком покрету.” Туђман га је одликовао орденом кнеза Трпимира. По повратку, јавно заговара прогон из Хрватске свих Срба досељених од 1918-1990.

Центар Симон Визентал је тражио од Мате Гранића да за вријеме његове посјете Израелу испита Ројницу. Директор центра у Јерусалиму Efraim Zuroff  је рекао да је Ројница одиграо активну улогу у прогону Јевреја, Срба и Рома у подручју Дубровника. Центар Симон Визентал је изјавио да постоје свједочанства која оптужују Ројницу за депортовање Јевреја у логоре смрти, али немају писаних доказа који би поткријепили ову тужбу. “Писали смо Менему и упозорили га на негативне консеквенце које би ово могло донијети Аргентини.” рекао је Sergio Widder, представник Центра Симон Визентал за Латинску Америку. Као резултат протеста Хрватска је повукла кандидатуру, Ројница је наравно окривио Србе за ово. “Двије трећине Европе су биле под нацистима у то вријеме, и морали смо радити што они траже. Двапут сам одбијао, али су они одбили моју оставку.”

 

Усташка команда – Дубровник

Но. 188:44

Дубровник 25. јуна 1941.

 

Наређује се

 

1) Свим власницима радио апарата се наређује да предају своју опрему канцеларији Усташке команде у Догани до 12:00 26. овог мјесеца. Особље и институције домаће и савезничке војске су изузете од овога.

 

2) Свим Србима и Јеврејима се забрањује да буду на улицама или да држе своје радње отворене од 7 ујутро до 7 поподне свим данима.

 

3) Све жалбе против овог Наређења (адресиране или донесене) Усташке команде су забрањене.

 

Сви они који се не слажу са овим наређењем ће бити најстроже кажњени у сагласности са усташким правилима и процедуром.

 

Ово наређење ступа на снагу одмах и остаје на снази до опозива.

 

За Дом спремни

 

Градски војни командант

Иво Ројница

(преведено са енглеског)[69]

 

Коментар Ива Ројнице на наредбу из 1941. године:

 

“Почетком су рата радио апарати били једини промиџбени материјал, осим тиска који је био стриктно надзиран. Како још велики жупан и равнатељ усташког редарства нису преузели дужност, главни усташки стан дао је налог свим стожерницима с истим текстом. Како штампарија није имала налог полиције, јер је новоименовани равнатељ редарства Мирко Живковић требао преузети своју дужност 1. јула 1941., тако је изашао оглас с мојим именом који није имао никакву егзекутивну форму, јер је била ријеч о формално ограничењу кретања. О томе постоје аутентична свједочанства која ће скинути љагу с мога часног имена. (Види стр. 516 и 517 књиге “Свједок истине и правде”)

 

Априлски рат

 

            У априлском рату већина хрватских официра у Боки је гледала да саботира и оно мало задатака које су имали у општој пометњи која је настала. Послије су многи гледали да се пребаце у војску НДХ. Многи су се снашли и 1944. године поново вратили под југословенску тробојку, овај пут са петокраком.

Чим је капитулирала Југославија, у Конавлима се организују усташе и на Дебелом Бријегу заустављају и разоружавају војску која се враћала са Скадарског фронта. Овим усташама командује Иво Ројница.

 

Избјеглице у Херцег-Новом

 

            Послије априлског рата у Херцег-Нови долази велики број избјеглица, углавном Срба и Јевреја. Сматра се да је било неколико стотина избјеглица који су боравили или пролазили кроз Херцег-Нови.

            Сви су они били добро примљени и о њима је вођена брига. Али имали су они и своје непријатеље. Најгласнији међу њима био је адвокат Радимири. Отворено је радио у корист НДХ, и веома се мало трудио да сакрије своју мржњу према Србима и Јеврејима. Имао је неке везе са италијанским званичницима и користио је то да промовише своју ствар. Ширио је гласине да ће избјеглице из Београда, бројне као што и јесу биле, ускоро потрошити залихе хране у Херцег-Новом и Боки и инсистирао је да се пошаљу тамо одакле су и дошли, у, од нациста окупирану Србију. Наравно није показао обзира за опасност која им тамо пријети. Постојала је опасност од потрошње залиха хране, али било је ратно стање и нико није сматрао да је несташица разлог за слање ових људи у неизвјесност и можда смрт.

            Радимири је успио да сакупи тек неколико потписа на петицији за ову своју намјеру. Италијани нису ни обратили пажњу на ову петицију. Избјеглице из Београда транспортоване су за Албанију и одатле за Италију.

            Након започињања усташких покоља у Херцеговини велики број Срба је избјегао у Боку из Херцеговине и Конавала. Талијани су војним камионима превели велики број људи у регион Боке гдје су нашли уточиште. Генерал Enrico Barbacini из дивизије Таро, која је учествовала у спашавању избјеглица, је предложио да се обнове оронуле зграде у близини Превлаке и оспособе за смјештај избјеглица. То је и учињено.[70]

 

Видовданска акција

 

            НДХ је од почетка била незадовољна што је Италија добила територије у Далмацији, а посебно што су Италијани узели Боку. Они се нису мирили са тим већ су радили све да Бока потпадне под њихову власт. Миле Будак је у Берлину притискао Њемце тражећи њихово директно ангажовање и подршку хрватској ствари. Хрвати су опањкавали Италијане и упозоравали Њемце да ће то њима директно нашкодити. За вријеме свог боравка у Београду 1941. године Милош Јанковић је од човјека који је био савјетник у Југословенској амбасади у Берлину, која је у међувремену претворена у амбасаду НДХ, добио писмо за италијански штаб. Писмо је садржало планове НДХ да уз помоћ Њемачке преузме контролу над градовима Далмације који су били под италијанском влашћу и Боком. Милош Јанковић је однио писмо капетану Морену у Херцег-Нови и тиме упозорио Италијане на опасност која пријети од Хрватске државе.[71]

Независна држава Хрватска упркос томе што је Бока потпала директно под Италију, увидјела је прилику да и у Боки спроведе геноцид над српским народом. Као што ће догађаји који ће услиједити показати, екстремни хрватски елементи у Боки били су организовани и прије рата.

            У свим мјестима гдје је било католика организовани су усташки пунктови. Чак и у Кртолима гдје је било осамдесет одсто српског становништва нашла су се тројица који су по детаљним упутствима из Котора, сакупљали оружје, војну опрему, правили спискове Срба за ликвидацију и палили ватре у одређено вријеме на врховима брда да се тиме означи територија НДХ, односно гдје  усташе имају своје присталице. Као што видимо, усташе су купиле оружје, комунисти исто тако, само Срби националисти не. Једини који су се уздали у своју државу сада су остали сами препуштени на милост и немилост душманима. Они који су били против ње, комунисти и усташе, једва су дочекали њен распад, спремно и организовано. Усташе су у Котору сакупљале и криле оружје у градским бедемима, по црквеним објектима (бунарима, магазинима и гробљима). Усташе су избациле своју паролу “Бока Хрватској милом или силом.”[72]

            Хтјели су да своју “тисућљећну културу” спроведу у Боки, као што су то радили по Херцеговини, Босни, Славонији, Лици… Уочи Видовдана 1941. године, спремили су два батаљона и хтјели за почетак да узму територију Херцег-Новог до Зеленике, у исто вријеме кад су у Херцеговини спремали коначан обрачун са српском “рајом.” Већ су најавили да ће њихово прво дијело бити рушење споменика на Савини. Иначе, за Видовдан, усташе су спремале масован погром српског становништва у Источној Херцеговини који је срећом заустављен акцијама устаника који су на ноге бацили НДХ. У Тивту је  спреман дочек хрватској војсци са музиком а град је био окићен хрватским заставама. Кад се појавила италијанска војска сви су се разбјежали.

Њихов човјек, адвокат Радимири, уочи Видовдана, је дан прије предвиђеног уласка хрватских трупа у Боку, отишао до Јова Секуловића, предсједника општине, и рекао му да ће хрватска држава преузети Херцег-Нови, а да ће он и даље остати градоначелник. Свјестан опасности која се надвила над овим народом Јован Секуловић је интервенисао код италијанских власти. Одмах је отишао код команданта мјеста Ангела Лунарија и све му испричао. Он се страховито узрујао и рекао неколико пријетећих ријечи и смјеста преузео потребите мјере. Послао је трупе на границу према Груди и овај њихов покушај је спријечен.[73]

Већ су били готови спискови Срба за ликвидацију. Угледни људи, кнезови, бивши официри војске Југославије, свештеници, били су први на тим листама. На Каменарима, у Херцег-Новом, и вјероватно у другим мјестима што се не зна. На Каменарима Грација Вукасовић, са својим истомишљеницима направили су списак од осамдесетједног Србина за ликвидацију. Жандарми су послије дошли до тог списка. Први на списковима су били њихове најближе комшије Томо Косовац, Раде Ђурановић и Мато Ђурановић. Посебно им је сметао Томо Косовац пошто је то била једина српска кућа у Ђурићима. Касније су га Ђурићи прогласили комунистом (иако је био антикомуниста) па је био интерниран у логор. Грација Вукасовић је отворено носио пиштољ и пријетио Србима, иако је за посједовање сваког оружја слиједила интернација. Партизани су покушали да га убију, али се он сакрио и избјегао им. Побјегао је у Загреб гдје је неометано живио послије рата. За вријеме Италије Срби су били сигурни што се тиче усташа, а њеном капитулацијом и стварањем жандармерије, велики број жандарма и наоружаних Срба се стационира на Каменарима тако да добијају назив Мала Србија.

У Херцег-Новом Т. М. је спремао спискове. Први на листи Срба је био Веселин Ћуковић, а други Јово Ћуковић. На списку је било десет или дванаест имена. Нико од ових људи није послије рата због тога одговарао.

На Жвињама је народ већ отишао у збјег. Усташе из Витаљине су им поручиле да ће све поклати и да у селу ништа живо неће остати. Све живо је побјегло у брдо. Наоружани Срби су већ заузели положаје да чекају усташе.

            По ријечима Јова Секуловића, сви Хрвати у Херцег-Новоме, скоро без изузетака, су очекивали сваког часа долазак хрватске војске и све друге комбинације су им биле непожељне. Када су видјели да је долазак Хрвата пропао, главешине се разилазе и просто бјеже. Франковић, Вулићевић, Божиновић, Видман, Радимири и други, иду у нову Хрватску да тамо наставе да раде посао за свог поглавника и Хрватску. Ранко Буј, Мирко Ћорић, Славко Мак и други су емигрирали такође у Хрватску да тамо даље сањају снове о великој Хрватској. Усташка организација је била доста јака, поготово у Котору и Тивту. Которанин Антон Мошков је постао генералштабни пуковник и Павелићев савјетник за “јужне хрватске крајеве”. Антон Мошков је побјегао послије рата. Враћа се ради извођења терористичких акција и бива ухваћен и стрељан.

Други који су спремали дочек усташама 1941. године, а остали су у Боки, видјевши да је пропало припајање Боке НДХ, касније су пришли партизанима и као провјерени првоборци су судили четницима послије рата.

Још је у сјећању старијих људи окупљање на мјесту данашњег Црвеног крста (Крш) свих одраслих мушкараца са сјекирама и осталим приручним оружјем у циљу одбране од Хрватске војске.

            Послије избијања устанка усташка делегација је долазила у италијанску команду у Кумбор и тражила дозволу да уђе у Херцег-Нови и изврши покољ “бунтовничког” становништва. Италијански одговор је био да је Бока италијанска територија вјековима и да немају овдје шта да траже. Италијани нису дозволили усташама да њихов аутомобил дође по њих већ су морали пјешке да иду до Груде. Овај други догађај је највјероватније везан за почетак устанка.

            У свом дневнику Манојло Манојловић спомиње избјеглице пред усташком опасношћу 10. јануара.

 

Добровољци на источном фронту

 

            Велики број Хрвата из Боке је отишао у добровољачку усташку бојну, која је отишла на источни фронт. Усташе су држале положаје недалеко од Италијана који су тамо отишли исто као добровољци.

            Много их је погинуло у Русији, а они који су заробљени, постали су добровољци југословенске војске у руским униформама и били страх и трепет дојучерашњим савезницима, а тадашњим руским заробљеницима.

 

Пад Италије

 

Преласком Италијана на страну савезника, Њемци настоје да што прије заузму територије које су биле под италијанском контролом. Примарни циљ је био приобално подручје, пошто су страховали од искрцавања савезника. Ка Боки, из два правца, крећу 369. дивизија и 7. СС дивизија. Деморалисани Италијани пружају слаб отпор малобројнијим Њемцима и убрзо се предају.

Послије борби са Италијанима, партизанима у Лепетанима и четницима у Котору, средином септембра, Њемци увиђају да неће моћи сами сачувати Боку Которску. Хитлер доноси одлуку да попусти притиску Хрвата и испуњава Павелићу жељу да ову област прикључи НДХ. Њихове делегације су већ почеле да долазе у Херцег-Нови. Возили су се аутомобилима све до Каменара. Усташе у црним униформама су већ најављивали Србима да долазе да их “ослободе”. Главни циљ хрватске власти је био масован погром српског становништва.

Након капитулације Италије, Павелић издаје прокламацију о припајању НДХ “оних хрватских земаља које су биле отцјепљене од Хрватске.” Овдје су посебно истакнута подручја Сплит и Котор. Проусташки елементи шаљу делегацију у Загреб да се поклони Павелићу, тражећи слање усташа у Боку, и увјеравајући га да усташе треба да “среде” само херцегновски и рисански крај, а остало ће бити ријешено унутрашњим пучем Хрвата из Боке, чим усташе пређу Дебели бријег. Сва три делегата су била из општине Тиват: дон Грација Сабљић (иза рата убијен у наводном покушају бјекства), адвокат Трипо Петковић (иза рата због овога издржао двије године робије) и поморски капетан Илко Перушина (побјегао у Јужну Америку са највишим усташким главешинама).[74]

 

Конференција у Требињу

 

Вјероватно по налогу Павелића у Требињу се одржава велика политичко-војна конференција. Ова конференција је организована од стране дубровачких усташа на челу са Ивом Ројницом (оним који је са Будаком посјетио Цетиње и Котор пред рат). Иво Ројница спомиње ову конференцију и догађаје у својој књизи ‘’Сусрети и доживљаји 1938-1945’’, Књижица хрватске ревије, књига 4, Минхен, 1969. Том приликом је основана нова усташка бојна састављена од Конављана доведених на ову конференцију и од добровољаца који нису били поданици НДХ, па ни њени војни обвезници. Оснивачки говор је одржао усташки генерал, разбојник Фране Шимић, кога су послије сами Хрвати ликвидирали. Он је послије “присеге” утврдио да хрватске оружане снаге јачају из дана у дан, да је важност бојне што је састављена искључиво од Конављана, а Конавље су предстража Боке Которске која чим прије мора ући у састав Хрватске. На његов говор окупљени су одушевљено клицали: “Котор, Котор”. Шимић је на то одговорио да, иза ових војника, који се данас заклеше да ће Котор бити хрватски, стоје све оружане снаге, стоји цијели хрватски народ.” Говор је био испуњен пријетњама камом и клањем сваког ко није Хрват у великој “повјесној” Хрватској, уз завршни поклич: “Поход на Боку”. Иако Ројница за годину наводи 1944., ријеч је вјероватно о овим догађајима.

 

Заустављање усташа

 

Настало је урликање, весеље као да је пала Москва, а не само – једна празна парола. Камиони су се споро кретали лошом калдрмом преко Мрцина, уз окрепљење у Конавлима, па до Дебелог бријега. Уновачене усташе, подгријане конавоском “шишом” (ракијом) из свег гласа пјевале су усташке пјесме и клицале хрватској Боки.

У међувремену, из једног четничког обавјештајног пункта код Требиња грозничаво су јављали четницима у Боки. Мјештани Суторине такође примјећују окупљање усташа у Конавлима. У Дубровнику их окупља генерал Бегић, а у Конавлима професор логорник Младен Каштелан, још један хрватски интелектуалац и стожерник. Народ Суторине, мјештани неколико села која формирају границу између Конавала и Боке, знао је да усташе неће имати милости. Знајући да им је Милош Јанковић помагао и раније, Суторани упућују групу људи ка њему, предвођену браћом Срдан. Они га извјештавају шта су видјели на Груди и моле за рјешење које их неће присилити да њихове породице напусте своје домове и наставе живот по околним брдима и шумама. Доносе и петицију потписану са неколико стотина сељака из суторинског региона којим га овлашћују да буде њихов политички представник. Времена није било за чекање. Како сам Милош Јанковић наводи, једина шанса за Бокеље су били Њемци. Група се упућује у хотел Боку гдје су затражили пријем код главнокомандујућег официра њемачких снага, генерала Кајпера. Док се ствар ријешила мјештани суторинских села су спавали по околним шумама а грађани Херцег-Новог у Савинској дубрави.[75]

Четнички одред у околини Херцег-Новог је примио поруку из Требиња. Свјесни опасности која пријети Србима у Боки, сви кренуше да бране Боку, четници, активисти НОП-а, сеоске страже, националисти, народ, чак и неколико Италијана који су опслуживали тешке митраљезе бреде. На Дебелом бријегу је био и капетан Симо Аврамовић са својом јединицом. Постављене су јаке засједе на свим прелазима, а најјаче на Дебелом бријегу, са конавоске стране. Браниоци се договоре да се на појаву усташа запуца из свих оруђа, али само у ваздух, да се не би за сва времена закрвили Бокељи и Конављани, традиционално добри пријатељи.

            Генерал Кајпер прима делегацију Бокеља у којој је био највјероватније и Симо Секуловић, брат Јова Секуловића. Кајпер је био висок, углађен господин, без иједног набора на својој униформи. У његовом штабу су били пуковник Мал, мајор Хенке и неколико нижих официра. Захваљујући искуству из туристичке бранше, Милош Јанковић се обратио генералу на његовом матичном језику дајући тиме пријатељски тон овом састанку. “Дозвољавајући усташама да уђу у Боку да масакрирају цивилно становништво, нећете учинити никакво добро никоме, па ни Њемцима”, објаснио је Милош Јанковић. Наставио је предлажући да се питање политичке јурисдикције Боке остави за касније, кад се ствари слегну, можда за послије рата. Он је указао да је локално становништво у ствари једина поуздана група вољна да помогне Њемцима да сачувају ред, јер би то значило и одвраћање од усташке пријетње. Кајпер је слушао пажљиво и сложио се са Милошем Јанковићем, али му је требало неколико сати да размисли о овом предлогу прије него што је обећао да ће држати Хрвате даље од Боке у замјену за ред у Боки.

            Усташе су кренуле и покушале да мобилишу народ кроз Конавле. Највише је било усташа из Дубровника, а мање из Конавала, бар су тако послије рата причали Конављани. Конављани, вјероватно више због страха од освете, поготово Херцеговаца, него што то нису жељели, нису хтјели да иду са њима. Исто, да се не би замјерили усташама, давали су им по боцу лозе да боље кољу. Односи мјештана суторинских села са Конављанима су углавном били добри за вријеме рата. Прилиском наиласка разних војски чак су склањали стоку једни код других. Конављани су искористили тешка времена за “добру” трговину. Познато је да се за вријеме најтежих дана рата од Конављана дуван могао купити само за злато. (жуто за жуто)

Усташе долазе на Дебели бријег у отвореним камионима, весељачки расположени, не надајући се да би могли наићи на неки организованији отпор, па су лако могли бити побијени првим рафалима и плотунима. Браниоци отварају ватру по договору. Настало је панично скакање из камиона, неки су се завукли у заклоне, а они који су покушали побјећи назад, враћени су од својих командира под пријетњом стрељања. Ватра је узвраћена и потрајала прилично дуго, али углавном у празно, а онда се десило нешто неочекивано.

За усташама је стигао тзв. “летећи одред”, мала али брза и добро  наоружана њемачка јединица, упућена од генерала Најтхолда, коме је прије свега било стало да се у Боки сачува мир и не окрену прочетнички елементи против Њемаца.

Њемци су са собом донијели бијелу заставу, дали је усташама и наредили да је носе пред њима на преговоре и да дају ријеч Бокељима да ће поштовати привремене границе, с тим да то поштују и Бокељи. Бокељи су прихватили под условом да се усташе, сем граничне страже, удаље далеко од границе. По неким подацима, ова новоформирана бојна одмах је расформирана, по другима преформирана је у сеоске страже.

Четници су по другој причи (можда и другом приликом) сачекали усташе на Дебелом Бријегу у засједи и отворили ватру на њих. Послије борбе усташе су се повукле остављајући своје мртве. У борби су биле двије чете четника које су сачекале усташе у једном кланцу, у засједи, и отворили ватру на њих. По сјећању старијих људи, негдје на Дебелом бријегу налази се њихова костурница. Када су Њемци дошли, четници су се повукли.

            У Малти, у засеоку Радановићи, још памте улазак усташа у њихово село и бјежање народа. Одступницу збјегу је чувао сам Бранко Лучин Лучић - Бановић са пушкомитраљезом сакривен у једној рупи, да не би дошло до клања. Усташка патрола је наставила извиђање према Видовом врху, узевши са собом присилно једног мјештанина као водича. Усташе су наставиле Алибеговом цестом ка Ситници и спустили се у Мрцине. Нису никога дирали, нити их је неко дирао. Овај догађај се десио највјероватније 13. априла 1944. године.

            Иако се ситуација смирила послије овога догађаја у свим пограничним селима су још дуго остале страже према Конавлима. Страже су сачињавали мјештани без обзира да ли су били наклоњени четницима или партизанима. Два пута су усташе из правца Витаљине кретали према Жвињама али кад су страже припуцале, повукли су се.

 

Њемачки захтјеви за одвраћање усташа

 

            Усташки нож је још увјек пријетио Боки и зато је требало испунити њемачке услове. Први услов је био стварање локалне милиције. Пуковник Мал је информисао Милоша Јанковића да је постављен за шефа полиције у Боки, и да од тог тренутка он сноси одговорност за мир и ред у Боки Которској. Дозвола, у ствари наређење, издато је Милошу Јанковићу да формира жандармерију.

Без икаквог одлагања, он ступа у контакт са капетаном Штурмбергером, који је био аустријски морнарички официр, као и командант фрегате у југословенској морнарици и који је, наравно, перфектно говорио Њемачки. Он је успио да наговори Њемце да ослободе групу артиљеријских официра бивше Југословенске војске који су били затворени од Италијана на Превлаци, који су сви били професионални војници и чија је помоћ била неопходна да би се Хрвати држали ван Боке. Штурмбергер је храбро прихватио личну одговорност за понашање ослобођених официра који су били више него срећни да учествују у овом важном подухвату. Ствари су почеле да се покрећу.

 

Усташе не одустају

 

            Ускоро, Никола Кризомали, усташа из команде у Дубровнику, доводи у Боку њемачког конзула, генерала из Берлина, по имену Ердберг, који је био искусни дипломата са одличним познавањем Балкана и јужнословенске политике.

            Циљ његове посјете је био да испита град Тиват и његово бродоградилиште, и што је много важније, дио града у којем је требало да се смјести војска НДХ. Ова лукава и опасна тактика је требало да обезбједи Хрватима улазак у Боку и омогући им да полако шире своју контролу над цијелим регионом. Ердберг је извјештен од генерала Кајпера о комплексности ситуације и забрани уласка усташа у Боку. Прије него се Кризомали вратио да одведе Ердберга у Дубровник, Милош Јанковић је искористио прилику да проведе неко вријеме у разговору са дипломатом, искористивши за ову прилику једну боцу шампањца. Био је пријатно говорљив човјек, који је очигледно уживао причати своје дипломатске авантуре и који није могао престати хвалити љековиту климу Кеније, гдје је провео своје најбоље године. На крају овог разговора дипломата је дефинитивно био на нашој страни.[76]

            За све што је учинио за спас Боке од усташког терора, Милош Јанковић, власник хотела “Бока” и “Игало” је од нових власти “награђен” казном затвора и одузимањем скоро цијелокупне имовине. Успио је 1948. године да се из Дубровника пребаци барком у Италију и тамо започне нови живот.

 

Ликвидација Влаха Сепера

 

Један Конављанин, Влахо Сепер из Витаљине, је 1944. године обилазио Жвиње и пописивао мушке главе. Са пушком о рамену, ишао је од куће до куће и записивао колико има мушких глава и годишта. Ђуро Стеванов Чепрњић, кад се вратио из рата 1941., носио је шајкачу. Кад га је срео, Влахо Сепер му је бацио шајкачу и опсовао српску мајку. Влахо Сепер је био аустријски шпијун, усташки за вријеме Краљевине Југославије, талијански и њемачки.

Знајући зашто он то ради, рјешено је да се он убије. Витаљани су имали своју пијацу у Новоме, на тргу, испред књижаре Секуловића. Њихова колона од око двадесет људи ишла је на пијацу преко Кобиле. Искочила су два партизана и питала: “Ко је Влахо Сепер.” Ту су га и убили.

Њемачка команда је на увиђај звала кнеза Душана Матковића и тражила таоце да се стрељају у одмазду за њиховог шпијуна. На увиђају су били један официр и један есесовац са пратњом. Кнез, кад је дошао, видио је да је Влахо убијен на самој граници Витаљине и добро осмотрио мргине. Рекао је Њемцима: “Људи ја не знам што сте ме звали.” Њемачки официр је побијеснио: ‘’Како то што су га звали, убијен човјек (још и њихов шпијун) а кнез пита што су га звали’’. Кнез је рекао: ‘’Код нас се каже пала глава’’. Официр још бијеснији рече: ‘’Пала је глава него што’’. Тада кнез показа мргине и рече да је глава и торзо Сепера пала на витаљанску страну, а ноге на нашу. Њемачки официр збуњено погледа и на крају то потврди и честита кнезу на његовој сналажљивости.

            Иначе Витаљани сем Вука Трипковића, који је био партизан, су скоро сви (од оних активних у рату) били усташе. То су све прави тисућљећни Хрвати: Ковачевићи, Перовићи…

 

Последњи покушај усташа да преузму Боку

 

Почетком јула 1944. године у Суторини је боравила група граховских четника, грбаљских и домаћи четници. Долазак ових четника је услиједио након све чешћих упада партизана и усташа у овај крај.

Четници су послали кнезу Душану Матковићу писмо да дођу сви домаћини на састанак код цркве Св. Јована. Посебно му је наглашено да на састанак морају доћи Зидарић и Гранић, али да то остане у тајности. Душан је отишао код Зидарића и Гранића и рекао им да не смију доћи никако на састанак. Зидарић је одмах побјегао барком за Тиват, али Гранић није хтио. Кнез га је молио да ће га он оправдати због старости, али стари Гранић је упорно одбијао говорећи да он свуда иде са својим Суторанима. На састанку код цркве Св. Јована један четник је рекао: “Ко није Србин нека иступи.” Стари Гранић је иступио, и четници су му рекли да он не треба да присуствује скупу. Гранић је рекао да је он за Српство, али четнички командант је наредио да га одведу. Одвели су га и више га нико није видио.

Кад је Иван Гранић дошао код кнеза питао га је: “Гдје је мој папе?” Кнез му је рекао шта је било и како га је молио да не иде. Мајка Иванова је потврдила кнезову причу и молила сина да ништа не чини кнезу.

Гргур Гранић је био симпатизер комуниста и учествовао је на њиховим састанцима. По причама мјештана био је добар човјек. Његов син Иван је био усташки и послије њемачки официр, усташки добровољац на руском фронту гдје је чак био рањен. Приликом преласка Италије на страну савезника, септембра 1944. године, командује њемачком јединицом која заузима Кобилу. По паду Италије спасао је многе Суторане и Жвињане њемачког ропства

            Послије убиства његовог оца, овај усташки официр је почео да скупља војску са циљем да упадну у Боку. Никола Вукасовић, командант 3. бококоторске бригаде, сазнаје за то и наређује Милошу Ковачу да дође да брани границу. Такође позив иде и у Грбаљ за помоћ у одбрани Боке. Четници су се спремили и заузели положаје на граници. Још исту ноћ Милош Ковач са својим четницима заузима положај. Ту су и грбаљски четници и вучедолски четници. На граници се налазио и Ристо Ковачевић звани Паника из штаба мајора Баћевића. Ова група је отишла у прво хрватско село и проширила вијест да долази двије хиљаде четника. Када су усташе чуле за ову војску и да се са њима налази Милош Ковач, одустали су од својих намјера, и до борбе није дошло. Тих дана до Цавтата се није могао наћи ниједан хрватски војник.

            У Грбљу је била проглашена мобилизација. Били су одређени борци који ће ићи да бране Боку. Међутим, стигла је вјест да је опасност прошла и да до напада неће доћи, па је обустављена мобилизација.

Послије једне свађе са Миливојем Шабовићем, која је вјероватно била везана за убиство његовог оца, послао је Њемачку патролу да га убију. Патрола је дошла пред његову кућу која је била поред куће попа Николе Мандића. Шабовић није хтио да отвори Њемцима, јер је знао шта га чека и попео се у поткровље и почео да дозива помоћ вичући да хоће да га убију. То је чуо поп Никола и почео дозивати жандаре. Жандармеријски наредник Милан Тица је кренуо према кући Шабовића. Тек када га је Шабовић видио, отворио је врата Њемцима. Они су га већ гурнули уз зид заједно са Вуком Ајчевићем да га стрељају. Жандари су га извукли кроз прозор и успио је да побјегне и дође до куће попа Николе гдје се обукао.

Иван Гранић је послије рата живио у Загребу, мада се за његову судбину дуго није знало, док га није срео један Новљанин у Загребу. Није чудо што нам је држава пропала кад су усташки добровољци са Стаљинграда слободно живјели у њој, а они Срби Бокељи  који су ратовали против усташа, Њемаца и Италијана (али и комуниста) су стрељани и убијани послије рата.

 

Убиство Неђељка Матковића

 

            Права истина о рату се скривала. Док су злочини усташа прикривани послије рата, четницима се приписивало и оно што нису урадили. Права срамота је опис погибије Неђељка Душана Матковића пружен у књизи “Пали за слободу 1941-1945”. Зато осјећам обавезу да напишем истину о овој трагедији. У тој књизи је написано: “Марта 1944. године, као сумњив ухапшен на путу за Дубровник. Стријељан 2. априла 1944. године у Бргату, Дубровник.” ЛАЖ !

            Неђељко је рођен у селу Жвиње 7. новембра 1925. године. Радио је код једног Конављанина и настојао да се повеже са Далматинском бригадом која је оперисала у близини. Добио је задатак да однесе писмо у околину Дубровника. Након извршења задатка у Дубровнику бива ухваћен у рацији и спроведен у усташки логор на Босанки. У овом логору је био католички џелат свештеник који је направио себи каиш од језика својих жртава и носио га. Ту је Неђељко провео неколико дана плетући жицу. Једног дана у логор је доведена трудна жена, а затвореници постројени. Усташки кољач је пред затвореницима одсјекао обје сисе несрећној жени, а затим је подигао и почео плесати са њом. Неђељко то није могао гледати и скочио је на зликовца и почео ланцима да га дави. Усташа је био два дана у коми, а кад се пробудио само је рекао да оставе Неђељка њему. Када се опоравио мучио је Недјељка на најмонструозније начине. Послије стравичних мучења Неђељко је убијен на Велики петак 1944. године.

Отац и мајка су ишли возом да траже свог сина и приликом претреса воза у Конавлима, Душан наиђе на свог потчињеног из војске у редовима усташа. Пошто је Душан као подофицир пазио на њега, овај је одмах скочио да им помогне. Он их одвоји са стране и кад је чуо за намјеру њиховог путовања рекао им је шта се догодило. Одвео их је његовој кући, а он сам послије отишао по њихове ствари. Рекао им је да не иду да траже леш јер да нађу и њиховог кучка усташе би га растргли. Задржао их је код себе кући и касније разним путељцима и околним путевима их два дана водио до границе. Леш покојног Недјељка је био плитко закопан тако да су звијериње брзо нашле леш и почеле кидати дијелове тијела. Један католички свештеник је ископао остатке и смјестио их у напуштеној католичкој цркви.

Послије рата безуспјешно се трагало за лешом Неђељка, док приликом испитивања овог свештеника од стране УДБЕ у Шибенику овај није открио мјесто. Посмртни остаци су пренесени у село Жвиње.

 

 

Закључак

 

            Ови догађаји, покушаји усташких упада у Боку, о којима пуна истина још није речена, представљају једно од најважнијих поглавља новије бокешке историје. Истина о њима је дуго година била скривана, и нажалост, још увјек се скрива. Људи који су спасили Боку од усташког терора су послије рата проглашени сарадницима окупатора и домаћим издајницима. Док су се комунисти бавили револуцијом нису мислили о незаштићеној нејачи коју су оставили за собом. Срећом, Бока је увијек давала људе који су дипломатским путем обезбјеђивали свом народу сигурност и безбједан живот. Тако је било и у овом рату.

 

Коришћена литература

 

Лазо Костић, Још о српском карактеру Боке Которске, Додаци и допуне, Виндзор, Канада 1975.

Adriatic man, Miloš Janković, Čikago 1992.

Разговор с Васком Костићем о Бокељској морнарици и другим “незгодним” бокељским темама, Побједа 29. август 1990. – 8. септембар 1990. /Разговарао Бранко Чавор/

Ј. Ш. Секуловић, Р. М. Радовић, Нови, Херцег-Нови 2002 /Приредио Г. Комар/

Nenad Antonijević, Ivo Rojnica Ustaski stožernik Ivo Rojnica i njegova uloga u zločinima u Dubrovniku 1941. godine, str. 335-350., Zbornik Friedrich Naumann stiftung, Dijalog povjesničara-istoričara 6 Zagreb 5.-7. listopada 2001, Priredili, Hans-Georg Fleck i Igor Graovac, Zagreb 2002.

 

***

 

Горан Максимовић

 

СВИЈЕТ И ПРИЧА МАТАВУЉЕВЕ

НОВЕЛЕ БОДУЛИЦА

 

У огледу су анализирана умјетничка својства новелистичке структуре Матавуљеве бокељске новеле Бодулица. Указано је на особености композиције, на посебну употребу наративног времена, на проспективно и ретроспективно приповиједање, на смјењивање “драматизоване” и “објективне” стојне тачке приповједача, на пренаглашену експозицију, на функцију “темпоралне дистанце” у епилошким дијеловима новеле, на поступак психолошке карактеризације јунака, на дескриптивну и просторну амбијентацију, дат је осврт и на разлику између прве и друге, дефинитивне верзије приповијетке, као што је укратко указано и на покушај Лазе Костића да начини драматизацију Бодулице.

 

Кључне ријечи: Српски реализам, новела, Бока Которска, композиција, проспекција, ретроспекција, “драматизовани” приповједач, “свезнајући” приповједач, експозиција, заплет, расплет, епилог, “темпорална дистанца”, драматизација.

 

***

Два су значајна разлога издвојила новелу Бодулица у приповједачком и књижевном опусу Симе Матавуља (1952-1908). Најприје тај {то се ради о првој великој и умјетнички успјелој приповијеци овога приморског “мајстора приповедача”, којом је у потпуности скренуо на себе пажњу књижевне критике и публике; а затим и тај што се ради и о првој Матавуљевој приповијеци која је тематски везана за живот Херцег Новог и поднебље Боке Которске.[77]

Иако је регионализам једно од препознатљивих обиљежја епохе реализма у српској књижевности, ријетки су српски реалисти који су са толико успјеха и умјетничке оригиналности уносили различите и разноврсне просторе у српску књижевност, као што је то чинио Симо Матавуљ. “Никоји наш прозни писац није у свом делу тако ујединио српски народ”, нити му је “толико проширио географске и етнографске мисли...”[78] Поред завичајне Далмације и родног Шибеника, којима је посветио роман Бакоња фра-Брне, више изврсних новела (Чеврљино злочинство, Пошљедњи витезови, Сврзимантија, Ђукан Скакавац, Људи и прилике у Гулину, Ускрс Пилипа Врлете, Пијеро и Дзандза, Амин, Поварета, Пилипенда, Нашљедство, Ошкопац и Била, Ркаћки патријарх...), као и импресивна поглавља аутобиографско-мемоарског списа Биљешке једног писца, Матавуљ се као писац и као човјек достојно одужио и оним срединама у којима је у различитим животним добима касније боравио и радио: Херцег-Новом и Боки Которској (1874-1881), Цетињу и Црној Гори (1881-1889), Београду и Србији, гдје је проживио посљедњих двадесетак година живота, до преране и неочекиване смрти 1908. године.[79] Иако је романтичној слици Црне Горе посветио више приповједака (На Бадњи дан, Света освета, Ко је бољи, Како се Латинче оженило, Завођанка, На младо љето, Учини као Страхинић, Ново оружје...), затим и два романа (Ускок, Десет година у Мавританији), те највећи дио незавршених Биљежака једног писца. Иако је о Београду написао више различитих дјела. Поред бројних прича, објављених у двије збирке: Из београдског живота (1891) и Београдске приче (1902), посветио му је и драму На слави (1904). Ни о једном простору, људима и поднебљу, Матавуљ није писао са толико одушевљења и симпатија (можда се то може успоредити само са Сремчевим заносом пред Нишом и Јужном Србијом), као о Херцег Новом, о Бокељима и чудесном простору Боке Которске. Године проведене у Боки, “у најдивнијем крају српске земље, на јужној тромеђи”, Матавуљ у Биљешкама једног писца памти као најљепши дио своје младости, послије које су му први дани проведени на Цетињу били мучни у сваком погледу.[80]

О српској Боки, “невјести Јадрана”, како јој је надахнуто пјевао Алекса Шантић у пјесми Бока, 1906. године, писали су и пјевали бројни српски писци. Довољно је поменути само Вука Караџића, Петра II Петровића Његоша, Љубомира Ненадовића, Стефана Митрова Љубишу, Вука Врчевића, Милана Јовановића Морског, Јована Сундечића, Владику Николаја Велимировића, Милоша Црњанског и слично. Сам Симо Матавуљ је посветио Боки Которској осам новела: Бодулица, Љубав није шала ни у Ребесињу, Ђуро Кокот, Нови свијет у старом Розопеку, Др Паоло, Догађаји у Сеоцу, Први Божић на мору, Звоно. У новели Богородица Тројеручица један од јунака, стари Бокељ Иво, долази “од которскијех страна”. Поред тога, Матавуљ је написао и етнографско-путописну студију под насловом Бока и Бокељи (1893), док је у Биљешкама једног писца треће поглавље у цијелости утемељено на описивању пишчевог боравка и живљења у Новом и Боки Которској, гдје је радио најприје као учитељ италијанског језика, а потом у различитим школским годинама и гимнастике, рачунице, пјевања и српског језика, у “Српској поморској закладној школи”, смјештеној у сјеверном предграђу Херцег Новог, званом Србина.[81]     

По времену постанка Бодулица је рана Матавуљева новела. Објављена је у београдском часопису Одјек 1887. године, најприје под насловом Чудновато бракосочетаније, да би наредне 1888. године изнова била публикована, под умјетнички успјелијим, данашњим насловом, као шеста прича у првој књизи Матавуљеве збирке Из Црне Горе и Приморја. Дефинитивна верзија новеле је доживјела и одређене измјене јер је из уводног дијела изостављен панорамски опис Херцег Новог са мора и осврт на његову историју. На почетку приче је наглашено да се ради о српском приморју. Затим се помиње путопис  Милана Јовановића Морског, списи Стефана Митрова Љубише и књига Томе К. Поповића о Новом. Од реченице “У граду Новском има трг” дословно је пренијет преостали текст новеле.[82]

Посебности умјетничке структуре Бодулице нарочито доприноси двострука приповједачка интенција. На првоме мјесту је тежња ка стварању новеле у чијем је средишту обликовање карактера главне јунакиње, “настране” Розе, крчмарице у кафани Код веселог мрнара, која је по поријеклу била бодулица (дошљакиња “са њеког острва далматинског”), а по нарави и судбини “жива знаменитост”, која је својом појавом “зачињала” град Нови. Друга приповједачка намјера очитује се у обликовању {шроке друштвене слике бокељских људи и поднебља из седамдесетих и осамдесетих година XIX вијека, у којем се кафана Код веселог мрнара и шаролики свијет који је пролазио кроз њу, појављује као аутентична метонимијска пројекција тога доба и тога простора.”[83]

Теоретичари новеле су сагласни у томе да се у основи новелистичке природе увијек налази неки чудноват, по свему необичан, дотад невиђен и “нечувен догађај који се одиграо”,[84] на чему је у својој суштини заснована и Матавуљева Бодулица. Према аутентичном свједочењу Новљанина Марка Цара, који се дружио с Матавуљем за вријеме његовог боравка у Херцег Новом, главна јунакиња “Бодулица, крчмарица Код веселог мрнара, егзистовала је уистини, а ја могу читаоцу јамчити да је 'Шјора Роза' (право јој име бјеше Ката) достојна била надимка, што јој га писац даде. Ненадни повратак дивовског јој мужа 'из Омерике' и односна комоција у новскоме граду, па чак и она његова узречица 'Сангве де дио!' - све то одговара на длаку строгој реалности”.[85] Основни наративни заплет изграђен је на казивању о “чудноватом бракосочетанију” између Розе и Радула Пиводића, а различите умјетничке тежње: ка обликовању новеле карактера и ка обликовању новеле простора, доприносе и посебности умјетничке структуре. Нарочито се то огледа на плану новелистичке композиције, у којој је уводни или експозициони дио пренаглашен и развијен толико да замаша већу половину новеле, а у функцији је обликовања рељефног портрета главне јунакиње, али и бокељског друштвеног амбијента и простора. Заплет или средишњи дио новеле сасвим је убрзан и проистиче из уобичајене технике новелистичког обрта, утемељеног на необичној промјени у понашању и расположењу главне јунакиње, као наговјештају каснијег догађаја, неочекиваног повратка Радула Пиводића, након двадесет двије године странствовања по свијету, а највише по Америци. Трећи новелистички дио сасвим је у складу са природом наративног епилога. Испричан је након временске дистанце од двије године, јер је драматизовани наратор, који је иначе био стални гост кафане Код веселог мрнара, те непосредни и одушевљени познавалац крчмарице Розе и свједок испричаног догађаја, отишао из Новог одмах по Радуловом повратку, а епилог у којем је садржан још чуднији расплет јунакињине животне судбине, сазнаје од случајног путника из Херцег-Новог. Радуле је добио ванбрачног сина са Розином служавком Гусјеницом, а Роза се “упила у копиле”, сасвим занемарила и оставила кафану и госте, те се бринула о дјетету као да га је она родила.

Ако уводни или експозициони дио Бодулице посматрамо из перспективе наративног времена и два преовлађујућа вида у којима се приповиједање оглашава (садашњег и прошлог), онда можемо говорити и о постојању двоструке експозиције: проспективне и ретроспективне. У проспективној експозицији преовлађује употреба приповједачког презента и аориста, а у ретроспективној експозицији доминира употреба приповједачког перфекта и имперфекта. Удвојена наративна перспектива условљава и постојање разнолике стојне тачке приповједача: од наглашено личне и пристрасне, до привидно објективне и неутралне позиције. Проспективно приповиједање је повјерено “драматизованом” приповједачу, који се представља као непосредни судионик и свједок испричанога, те се оглашава само повремено у трећем, а најчешће у првом и другом лицу. Насупрот томе, ретроспективно приповиједање је повјерено “свезнајућем” приповједачу, који најшешће у трећем лицу, на основу доступних извора и свједочења, реконструише збивања из прошлости. 

Проспективну експозицију сачињавају два умјетничка плана: - амбијентални или општи план и - психолошки или посебни план карактеризације јунака. У средишту првога је опис новскога градског трга, као амбијента у којем је смјештена и кафана Код веселог мрнара, у средишту другога је сама главна јунакиња Роза и умјетничко обликовање њеног необичног карактера и противурјечне животне судбине.

Општи план проспективне експозиције није само у функцији просторне амбијентације. У њему је садржан прецизан опис маленог градског трга: “Простран већ као што су сви тргови у старим градовима; десетак играча могло би ту заврћи коло, кад би се свак други одатле уклонио”.[86] Затим је изложена кратка предисторија грађевина које су га окруживале: “Ту је и она црквина из Немањиног доба. На њој, о трагу њеколико година, бјеше озидана кућа, па се нешто Новљанима свидје да оборе кућу, а на староме темељу подигну нову цркву”(246). Да би нарочито била описана ониска кућа с четири прозора и вратима на облук на рубу трга, која је заклањала поглед на море, а у којој се налазила кафана Код веселог мрнара, по унутрашњости сасвим обичног изгледа, као било која друга приморска крчма. Додатно је и у функцији приказивања менталитета мјештана, који није ништа друкчији, ни бољи ни гори, од менталитета српског национа, којем су с поносом припадали. Предочено је то управо кроз однос према грађењу “задужбине Немањине”, којој су приступили с великим одушевљењем, али је занос убрзо спласнуло, прилози су пресахнули и грађевина застала да чека нека боља времена: “Што мислише то и ... започеше, па тако и оставише, па ће тако дочекати и унуке њихове. Владика благослови темељ, зидари подигоше зид, колико би се човјек могао заклонити, а остало... Немојте се томе чудити. Та и Новљани су само Срби, а задужбина Немањина поправља се прилозима!”(246)

Психолошки план проспективне експозиције у знаку је карактеризације крчмарице Розе, која је својом појавом “зачињала” атмосферу у тој сасвим обичној приморској кафани. Матавуљ њеноме портрету приступа из различитих углова и користи се разноврсним умјетничким средствима. Полази најприје од физичког описа: “Она је малена и дежменкаста. Нос јој је кукаст, очи сијере, али поглед веома жив”(247). Затим га усмјерава према дискретном наговјештавању менталних способности: “Чело јој је пространо и сведено, као у каквог грчког мудраца”(247). Надаље, етнографски прецизно описује начин на који се бодулица Роза чешљала “по старом млетачком обличју”: “Косе је раздијелила по сриједи, па је завила и прилијепила бунчеле на широке слијепе очи, а дебелу плетеницу савила на затиљку, па у ту гуку удјенула женски чешаљ”(247). Да би све окончао расправом о изгледу њеног одијела, чија се боја мијењала како би свјетлост слабије или јаче падала на њу, те нагађањем о томе колико би година могло бити крчмарици: “Од тридесет и четрдесет и пет могао би се човјек уставити на коју му се свиђа, па да мисли е је тако. Било је људи просиједијех, који је знадијаху таку, кад они бјеху безбрци. Било је жена, већ свекрва, које су се клеле да и не памте кад је Роза дошла у Нови”(247). Иза тога је укратко и готово карикатурално скициран и епизодни, мада за новелистички епилог веома битан, лик Розине тупоглаве слушкиње, “коју гости не зваху друкчије до Гусјеница, јер бјеше танка и испредена - готово двапут дужа од газдарице, иако је била по годинама цурица”(248). Њеној смијешној појави нарочито је доприносило одијевање у изношене Розине хаљине: “Сукња јој једва покриваше кољена, а рукави једва мимо лакте, а све се моташе око ње”(248).

Комична средства долазе до изражаја нарочито у епизодама о томе како је крчмарица “шалом зачињала” атмосферу у кафани. При томе се показује нарочито дјелотворним Матавуљево мајсторство употребе језичких средстава комичног и живописна мјешавина херцеговачког с бодулским говором. Крчмарица Роза је за све госте имала погодан надимак: “Ако си јој знан, не зове те по имену, него како те она крстила”(249). Тек именом није звала никога, нити је хтјела кога ословити “господине”, па да би јој “исти ћесар дошао”: “Ко крочи с прага, она га срета по своме адету: 'Добро досо, билизија!... козји свене!... мања моске!... хардало!... о, сјор позмирен!... бонвења, цубро!... адио, конте!.... бароне!... принципе мој!... а ди си ми већ, мације срдасце!' - Официрима (па макар то био и ђенерал, а то се и дешавало) у свако доба виче 'Гут морген, саблицо!' и још њешто, што не би било лијепо овдје навести”(249). Извањце који би случајно банули и које никад до тад није гледала просто је и без зазора називала “сјор Бено!”, а прије него што би они имали времена да се зачуде и заусте како се зову, Роза их је засипала ријечима, хитро је сједала поред њих, ако је била беспослена, брисала им шешир, или ако би уочила гдје отпало дугме смјеста га је пришивала. При томе би се као узгред тужила на “зле дужнике” и коцкаре, на њихове расипне жене, а потом би у истом фамилијарном тону испитала странца ко је и откуда је, “рашта је дошао - па ће га напутити зашто треба, а и зашто не треба, савјетоваће га и искаће савјета, а најзад завршиће масном шалом...”(250). Због тога су Розу памтили сви који су макар једном боравили у њеној кафани, због тога је она била “жива знаменитост новска”, заједно са старом и мртвом градином, са Савином, Суторином и много чиме у томе бокељском граду.

У тренутку великих историјских збивања, као у вријеме од 1878-1880. године, “кад се, оно, бјеше слегла у Боку међународна флота, ради предаје Улциња”(251), кафана Код веселог мрнара би и сама постајала позорница и свједок тих крупних свјетских догађаја, али се однос њене крчмарице није мијењао према гостима, макар они били и сами адмирали. Драматизовани приповједач нас, као непосредни свједок, извјештава о томе како је Роза брзо “припитомила” ократког, трбушастог и “на први поглед мало суровог” руског адмирала, “те је чисто уживао да га она задијева”(251). Називала га је сасвим по своме “государ трбуско”: “А ди си ми, государ трбуско? Јавли нека те носе, јер си ми зиво срце понио!”(251), а била се толико зближила и спријатељила с њим да га је испраћала из крчме тапшући га по раменима на велико чудо његових упарађених и укрућених официра.

Права увесељавања и комичне ситуације приређивала је Роза гостима кафане онда када би навратио понеки поп. Задиркивала их је са таквим задовољством, особито оне латинске, да су бјежали од ње као од куге. Само што би неупућени поп сјео за кафански сто, Роза би трчала да га послужи сама, па би ударила у своју машкараду: “Она му се клања и милелече око њега, па заоколи отуда, одовуда, пак најзад посред сриједе у најмасније. Ако се стане грдити, онда се и она, тобоже, ражљути, узбуљи очи, па се дере на сав глас. 'А зач ти мени намигујес, а? Ча ти мислис, ди сан млада а липа а без муза, да сан за свакога, а!'(252)

Насупрот томе, као опречну димензију њенога карактера, приповједач наглашава приличну Розину побожност: “Сваку је шалу могла поднијети, али да се не шали с вјером. Њекоме несретњику (био је царински чиновник) никад није опростила {то је бацио зрно боба пред 'Исукарста', па утулио пламен и окрњио лампу”(252). Свијећа јој је увијек горјела пред “Исукарстом”, ноћу кад јој сан није хтио на очи, а не би имала с киме да “пробарата”, истрајно је “чатила рузарије”, цркву је посјећивала о великим празницима, постила је сваки петак и суботу, уз Часни пост по три дана у недељи, а нарочито је цијенила православну Велику Госпођу, сматрала ју је “најмиракулознијом светитељком” и редовно ништа није јела уочи њеног празника.

У даљем развијању слојевитог јунакињиног карактера, Матавуљ предочава Розину добродушност, која је свима у Новоме била позната: “Суботом је дијелила просјацима по стотину новчића, а осим тога дана не би пустила убога празнорука са својијех врата - премда, додуше, не би благословом пропратила оно што би удијелила”(255). Посебно је описана њена особена и ријетка страст да “радо кумује малој дјеци”, по чему је била позната надалеко, а што је била очигледна психолошка компензација за неостварен њен породични и емотивни живот: “Требало је видјети шјору Розу кад обуче плаву хаљину од тешке свиле - 'од праве правцате млетацке свиле, коју ми је покојан капетан Мато купијо у Млецих, оне године кад бише колера', причаше она - а у уши удјене китњасте минђуше, како се кочопери по улици, носећи на крст дијете. Стога је половина Новога зваше кумом, па и старији гости”(252-253).

Изразитој рељефности Розиног карактера доприноси казивање о томе како је водила пословне књиге и како се је борила против “злих дужника”. Будући да је била неписмена, праву малу тајну представљао је начин на који је крчмарица памтила и записивала своје дужнике. За крупније послове и дуговања, као и за пословну преписку са Трстом и са пријатељима, служио је неки шјор-Зането, “изгнани судски пристав”, али је Роза држала и свој рабош у облику ђачке табле, на којем је шарала, дометала и брисала “чудне знакове”, а да никоме није хтјела повјерити шта је то: “Ту су ти потези у сваком правцу, крстови криви и коси, звјездице, па онда њекакве рогуље и шкорпије. Њеки су гости нагађали да ће то бити какви потајни дугови, други мишљаху да тијем она биљежи добит и губит - дакле биланс”(253). И без тога Роза је имала добро памћење, па је често исправљала погрешке Занетове, а “Малу” није никад пуштала сама да срачунава. Једино би се увече “мало побркала”, зато “њеке бекрије најниже врсте и не долажаху него тада, па су се јавно хвалили да јој у то доба могу занијети барем трећину од онога што попију”(253).

Против “злих дужника”, којих је било заиста много, Роза се борила на свој начин. Није их гонила судом, али их је “грдила јавно, кадгод би јој се прилика дала”(253). Кад би се неком сумњивом дужнику накупио рабош, Роза би му испоставила рачун, а кад би се обавезно овај почео заклињати како ће платити ћим дође до новца, она би планула и засипала га грдњама против старих својих дужника, који су је преварили и отишли у свијет: “Чим, је ли? Колико их се клело: даћу, чим то, чим ово!? Она погрда ајунто (ађунто, судски пристав) зар није говорио: 'Послатју, Роза, чим додјем у Дубровник'. Па? Педесет липих фијоринат! Апух! Онај губави сјор-Кике ето је побигао вапором, није и он засиња седесет!? Онај јарац... Итд., изређа их у душак поворку, а свакоме придјене {то га иде...”(254).

Ретроспективна експозиција у новели Бодулица има двојаку умјетничку функцију. С једне стране, доприноси обликовању јунакињине животне предисторије (Розин долазак у Нови, служење код Маргерите Буроњића). С друге стране, мотивише казивање о “чудноватом бракосочетанију” између Радула Пиводића и Розе (увођење у причу Радула Пиводића, драматично упознавање и неочекивана удаја Розе за Радула, Радулов одлазак у свијет).

Розина животна прошлост била је сасвим обична “историја”, коју је знао свако у Новоме. Стигла је са острва Виса као петнаестогодишњакиња, а “добар глас” и углед стекла је као једна од ријетких слушкиња која се успјела одржати дуже од године дана у кући “зле усидјелице” Маргерите Буронића, све до њене ненадане смрти. Након тога, служила је код неког свог земљака, лађара, постаријег ожењеног човјека, и нипошто није хтјела више служити код господе.

Радула Пиводића, неотесану осамнаестогодишњу момчину из Конавала, Матавуљ уводи у причу у два наврата и на сасвим особен начин. Кроз ретроспекцију Розине прошлости, “кад се појавио у Новом као млад и силовит момак”.[87] Други пут, у проспективном дијелу нарације, кад се појављује као повратник из Америке. У првом представљању доминирају средства карикатуралног физичког и менталног онеобичавања, те инсистирања на његовој неотесаној природи и незграпној појави. Пошто је “свезнајући” приповједач најприје предочио да је Радуле стигао у Нови код неке своје самохране ујне, услиједио је његов кратак физички опис. Био је “висок клепак, јак као мазак”, умјесто дроњавог руха у коме је дошао, ујна му је поклонила хаљине покојног ујака, “те му широке конавоске гаће једва допираху до кољена, а рукави гуња мимо лакте”(255). Интересантно је да Матавуљ приликом тог описа готово узгредно упоређује Радула са Розином “Гусјеницом”, чиме сасвим дискретно, можда и несвјесно али умјетнички драгоцјено, даје иницијални мотив за касније разрјешење Радуловог и Розиног “чудноватог бракосочетанија”, које ће услиједити тек у завршним, епилошким дијеловима новеле. У даљој карактеризацији Радулове личности, наглашена је његова пријека нарав и изразите способности. Већ трећега дана били су га сити сви његови врсници и новски пси. Могао је да “згоди бубуљем куче, гдје га само назрети могаше”, а убрзо ј завргао кавгу с неким младим ковачем за којег се вјеровало да је “непобједим” и “излијемао га на мртво име”, показујући тиме да с њим нема шале, те да сви морају да му се клањају. Одмах иза тога, приповједач уз његово име придодаје епитет “бијесни Радуле” и извјештава нас да је убрзо запао у невоље. Досадио је својим понашањем и ујни, те га је четврте недеље отпратила откуда је и дошао, али су га поново вратили и на наваљивање родбине остао је у Новоме. Ујна га је још неколико пута изгонила и опет примала: “Може бити да је збиља сваког пута бивао по зерицу мирнији, или - што је приличније - да се ујна навикла на ћуд нећакову, еле, он најзад оста с њом”(255).

Први непосредни сусрет и познанство Радула и Розе били су сасвим неуобичајени, јер су се потукли док су стајали у реду на “јединој новској чесми”. Конавоска момчина је хтио “увијек да захвати најпрви, иако се ту ред чекао, па му је свак и попуштао осим - мале бодулице. За дивно чудо, он се није на њу косио, али кад му се њеки наругаше да се загледао у њу, Радуле је немило ћуши. Бодулица се у час прибра, па што је икад могла, лупи га ромијенџом по главурини. Срећом, ту би много народа, те их раздвојише, а шћаше је растргнути као вук јагње”(255). О другом њиховом сусрету, Роза је и сама радо приповиједала, јер ју је Радуле тада запросио, а представљала га је у облику комичног дијалога, који се одиграо у сумрак, на Мали Ускрс, док је ишла по воду на градску чесму: “Сићам се добро, ја таман на врата од града, а зазвони ура нотји, те поцнем се молити Богу за покој дусе сјоре Маргерите. Тако ја ходим, не мислетји о злу, кад ли ево јега, с пијаце у тисни сокак, па ми припричи пут. Ја се припадох, али јопет викнух: 'Ста хотјес?... Ста имас посла с меном?' - 'Мучи, бестијо, не дери се!' - вели он. - 'Имам с тобом говора!' - 'Каква ти говора с меном имас?' - велим ја, а све измичем. - 'Па, ето, хотјес потји за менека?' Ја се крстим и бизим. - 'Нема ту сале' - вели он - 'него ако тјес, реци само. У недију прва на повид, у понедијак је светац, друга - а у другу недију да се винцамо!...' Ста сам ја, кукавица, знала ста је удаја и каквих јудих има, и какав је свит. Ја рекох нетју!' Па је било баш како је Радул нудио. Друге недјеље бодулица се законито назва: Роза Пиводићка”(257).

Након женидбе долази до откривања нове стране Радуловог карактера. Његове пустоловне нарави, чиме се приближава комичном типу јунака “хвалисавог војника” (miles gloriosus), познатог још у античким (Плаутовим и Теренцијевим) комедијама. Радулова структурна позиција у породици наведених ликова сасвим је редукована, јер он само у назнакама наговјештава њихове карактеристике. По томе што га не држи мјесто, што је препун “великих заснова”, тј. фантазија, што неће да се мијеша у ситне послове, те што потпуно неочекивано и без најаве одлази у свијет. У каснијим Матавуљевим новелама, а нарочито у лику Илије Булина из Пошљедњих витезова и Ђукана Скакавца из истоимене приповијетке, те особине су потпуније развијене, тако да се “бијесни Радуле” доживљава само као њихов претеча,[88] који је у новели Бодулица остао у оправданој сјенци главне јунакиње, “настране Розе”. Голуб Добрашиновић у “Објашњењима” уз критичко издање Матавуљевих приповједака у Загребу 1991. године, наглашава да је и Радуле Пиводић “стварна личност”, те да се “јавља у још двије Матавуљеве приче: у Милошу од Поцерја као Амвросије Американац; у Новом свијету у старом Розопеку он је Амруш, разликујући се, истина, по узречицама (у првој - 'годем', у другој 'како зовеш' и 'годем').”[89]

Радуле Пиводић одмах по женидби повјерава младој невјести своје “широке заснове”: “За-њ није ситна работа. Нема ту... домало, само нека му се прилика дадне... а то није далеко, он је већ вреба... па богати Гаван!”(257) Испочетка се све ређе појављивао “прчварници”, коју су отворили од насљеђа добијеног након ујнине смрти, да би свега неколико недеља иза вјенчања, потпуно ненадано и ненајављено отишао у свијет. О његовим чудним странствовањима и лутањима, сазнајемо понешто из два незграпна писма упућена Рози. У првоме, које је послао из Њујорка, оправдава се што је отишао без поздрава и оставио је на такав непримјерен начин: “Нијесам јато одзла учинијо али ти знаш енијесу замене ситне работе носам прегао тамо се може стећ, па ћу ако Богда најдаље догодину стић ане празнијех шака занаго...”(258). У другоме писму, упућеном из Сакрамента годину дана касније, саопштава о невољама у које је запао због своје лаковјерности, али и новим засновима и оптимизму: “Нагрдиће ме њекизи галијоти скојима се бјех удружио те грдно изједошеми преко петстотина печах те ти немогок од срамоте писати али. Сад сам наумијо једну работу којаћеми за руком испасти. Надај се добру гласу домало...”(258). Као трећи извор о Радуловим пустоловинама по свијету, Матавуљ користи гласине које су путници доносили у Нови, пошто му се заметнуо сваки траг, а које су, као и сваке гласине, биле неједнаке, непоуздане и противурјечне: “Мину година, двије, три... од Радула ни гласа ни трага. Послије чу се да је жив, па опет да није, да је у Калифорнији, у Бразилу, да је погинуо, да се оженио итд. Људи су долазили отуда и причали за-њ, али сви неједнако и некако на претрг”(258).

Новелистички заплет, изведен у техници наративног преокрета, мотивисан је кроз неочекивану и тајанствену промјену Розиног понашања и расположења, које се одмах пренијело и на саму атмосферу у кафани Код веселог мрнара, те забринуло знатижељне госте. “Одједном се смрче 'Код веселог мрнара'. Сунце је сјало и гријало на сав мах, како већ сунце може у Приморју, а у међудницу, а ипак у кафани... не знам друкчије да кажем, но мрче! Као да се угаси њеки свијетли пламичак, који нико није гледао, али који, поред сунчанијех зрака и умјетног видјела, на свој начин свијетљаше гостима... Роза се преобрази”(259). Промијењена крчмарица одбија да се повјери знатижељним гостима, љутито се отреса на “Малу”, “немилосно ћуши ногом”свог омиљеног мачка, незгодно повлачи чаше и филџане на “гвантијери” и поломи их, а потом након договора са Занетом, пресвлачи се у нове хаљине и одлази код пароха. Иза тога се, као ново чудо, у крчми појављује далеки рођак Радулов и тобожњи дјевер Розин, Иван Пиводић, “по занату бравар, а по ћуди ђаво у људској кожи”(260), који јој није послије мужевљева одласка никад прекорачио прага. Очигледно је да измијењена ситуација показује како је у Розином карактеру постојала и латентна интровертираност, коју је вјешто скривала иза кафанске веселости и блискости са гостима. Бодулица је све своје емотиве фрустрације надомјестила осмишљавањем свог животног и радног простора, те потпуним посвећивањем гостима, а сад је, пред сазнањем да се Радуле вратио, посумњала да је тај њен интимни свијет можда угрожен.

Разрјешење неочекиване мистерије у крчми Код веселог мрнара наступило је тек сутрадан, а пошто је Роза била одсутна, као гласник иступа управо Иван Пиводић и саопштава да је крчмарица отишла у Дубровник да сачека Радула који се вратио из Америке. Мада је дочек повратника измамио на обалу више свијета него да је ћесар долазио, сусрет с њим услиједио је тек сутрадан у крчми, пошто су он и Роза, умјесто лађом, допутовали у Нови, у кочијама, преко Конавала.

Портрет Радула Пиводића, као печалбара, повратника након двадесет двије године одсуствовања, садржи понешто наглашеније карактеристике “хвалисавог војника”, мада су и сад оне сасвим сажете и скициране. У крчму је бануо пред подне, а поред описа незграпног и снажног, правог дивовског стаса: “Плећима би заклонио двојицу, ноге су му као два стуба, а на пократку дебелу врату глава - већ према осталом. Гледа као с планине”(262), издвојена је и једна нова јунакова говорна особеност, узречица сангве де дио, коју је донио из свијета и која га међу Новљанима чини сасвим посебним, а која касније постаје и обиљежје Розиног говора. Пошто се је повратник мало раскравио, те засукао рукаве и започео да служи госте, услиједило је и обавезно препричавање необичних авантура и бројних доживљаја, али без великог претјеривања и хвалисања: “Прича и прича. Није немио, а не би се рекло да много лаже. Био је у рудницима, био је у трговини, рибар, мрнар, надзорник у великим плантацијама, био је војник у рату за ослобођење робова, и то на измјену, час у савезној војсци, а час у јужној, био је... а шта није био, сангве де дио!”(262-263)

Темпорална дистанца од двије године у обликовању расплета, доприноси убрзању и динамизацији радње. Новелистички епилог по умјетничкој организацији (временска, просторна, чак и графичка раздвојеност од претходних дијелова новеле, нараторово губљење обиљежја непосредног свједока и објективизација његове стојне тачке, сазнање о догађају посредно након сусрета са случајним путником Новљанином, превладавање дијалошке нарације), подсјећа на ефектне драмске расплете, након којих је збуњеност и запањеност пред противурјечјима људске природе несмањена, а опет све судбине су на неки волшебан начин разријешене и постављене на своја уобичајена мјеста. Радуле остаје досљедан својој непредвидивој нарави, а Роза својој губитничкој судбини, али и способности да својим алтруизмом све надомјести и из свега изађе као морални побједник.

Мада је написао више од стотину приповједака и приказао различите средине, Матавуљ се са највише носталгије и емоција односио управо према бокељским новелама, {то је посвједочио у Биљешкама једног писца, писаним између 1898. и 1903. године: “Не знам јесу ли оне боље од других, али доиста оне носе у себи одсијев онога што је најљепше и најбоље у животу - одсијев младости.”[90] Изгледа да му је, при томе, нарочито била прирасла за срце новела Бодулица. Поводом њеног превода на њемачки језик, који је сачинио Ђорђе Ђурковић, те публиковања у бечком листу Presse, 1893. године, Матавуљ је у писму Милану Савићу, упућеном 12. августа исте године, истакао да је задовољан преводом приче, захваљује се преводиоцу, али посебно наглашава да га је узбудила вијест из Новога о смрти крчмарице Кате, на основу чије судбине је била написана Бодулица: “Задовољан сам преводом Розине и фала му. Ама каква коинциденција! Знаш ли да је баш ових дана умрла од капље Розина - правим именом: Ката. То ми је причао један Бокељ, Новљанин, који је дошао овдје да тражи капетанску службу на српским лађама. Вест ме је прилично узбудила, јер (не знам јесам ли ти причао) Ката је знала за причу и веома се љутила на мене, а прије ме је вољела. Бог да је прости!”[91]

То је можда и био разлог што је Матавуљ пожелио да начини драматизацију овога текста, те да Бодулицу постави на сцену. Пошто претходне двије драме Завјет (1897) и На слави (1904) нису имале добар пријем, Матавуљ је у другој половини 1904. године затражио помоћ од Лазе Костића, а овај му је убрзо послао “сасвим израђену основу за прераду Бодулице у глуму”.[92] Костић је био замислио Бодулицу  као “комичну игру у три чина”, али је читав посао остао недовршен, текст драматизације је сачуван у рукопису, а објављен је у поменутом критичком издању Матавуљевих Приповједака, 1991. године, у Загребу. 

 

Пажљиво ишчитавање Матавуљеве Бодулице показује да је њен композициони несклад само привидан, те да произлази из особене приповједачке намјере ауторове, а никако умјетничке слабости, невјештине или недосљедности у конструкцији новеле. И по свему осталом, по изузетној рељефној карактеризацији главне јунакиње Розе, по ефектном епизодном портрету Радула Пиводића, по необичном и несвакидашњем догађају, који је послужио као основа новелистичког заплета, по одличном српском језику приморског нарјечја, по изврсној амбијентацији, захваљујући којој се умјетнички простор (крчма Код веселог мрнара, град Херцег Нови и цијела Бока), доживљава као дјелатни и сасвим равноправни јунак новелистичке приче, ради се о дјелу које припада врховима српске реалистичке прозе.

 

Закључак

 

У огледу су анализирана умјетничка својства бокељске новеле Бодулица Симе Матавуља (1852-1908), која је прво издање под насловом Чудновато бракосочетаније имала у београдском листу Одјек 1887. године, а потом је у дјелимично прерађеном облику и под новим насловом Бодулица, објављена у другој књизи приповједака Из Црне Горе и Приморја 1888. године. Указано је на особености композиције, на посебну употребу наративног времена, на проспективно и ретроспективно приповиједање, на смјењивање “драматизоване” и “објективне” стојне тачке приповједача, на пренаглашену експозицију, на функцију “темпоралне дистанце” у епилошким дијеловима новеле, на поступак психолошке карактеризације јунака, на дескриптивну и просторну амбијентацију, дат је и осврт на разлику између прве и друге верзије приповијетке, као што је укратко указано и на покушај Лазе Костића да начини драматизацију Бодулице. 

 

***

 

Недељко Радановић

 

 

ДУХОВНИМ СТАЗАМА СВЕТОГА САВЕ

 

 

Овогодишње ходочашће се просто надовезало  на прошлогодишње, које је било пуно духовних утисака и доживљаја. Заувјек ће остати у  сјећању узбуђење приликом нашег првог  уласка и  боравка  на Светој Гори.

Испоставио се као добар прошлогодишњи савјет Оца Андреја сапутнику  Радоману - Мому Даниловићу и мени, да понешто (или боље помного !) оставимо  за  будућа ходочашћа. Заиста Света Гора је огромно духовно пространство. Напротив, можда  је остало и премало година за ходочашћа, да би се све стигло видјети.

Већ прошле године је била одређена посјета Кареји и испосници Светога Саве, Русику и Ватопеду. Знајући да се у Ватопеду не може преноћити без најаве, унапријед смо факсом  замолили Оца Методија да нам то среди.

Али прво је требало доћи својој  кући и поздравити се са својом  духовном  браћом - фамилијом својом, па тек онда, послије три дана, наставити ходочашће.

Овог пута је изостала  велика  неизвјесност и напетост, око добијања дозволе и могућности уласка у Свету Гору. Осјећа се спокојство. Све се са лакоћом и рутински ријешава. Исти срдачни сусрети са истим  лицима, као и прије годину дана. Добијање дозволе у Солуну, преноћиште у Уранополису. Изјутра, трајект  “АКСИОН  ЕСТИ” (“Достојно јест”), који носи име најпознатије светогорске иконе Мајке Божије, креће  тачно у исто вријеме (09.45) према Дафнију и нашој Великој Јованици. Здравимо се са Петром, чланом посaде који говори македонски. Сјећа се нас од прошле године. Пита шалећи се, да ли ћемо се поново видјети или  ћемо нас двојица остати на Светој Гори.

На броду много ходочасника и возила. Међу њима велика група (60) “Доброчинства” из Београда,  на путу за  Хиландар. У групи има наших људи, који као и нас двојица, живе и раде вани. Један из Аустралије. Други из Швајцарске, дошао у шумадијском одјелу, са опанцима  У Јованици кратак сусрет са Оцем Пантелејмоном, послије вожња аутобусом, који на нас чека.

Још при поласку на ходочашће осјећа се временска тјескоба, али већ у Уранополису прије уласка у Свету Гору , ходочасник је обузет блаженством и миром. Са миром  и радошћу се долази својој кући, своме источнику.

У Хиландару: исто узбуђење, иста озареност, иста добродошлица и исти благослови, као  и прошле године. Сусрети и поздрави. Сви нас се сјећају. Нестаје временске дистанце . Као да смо се растали прије пар седмица. Ипак, тога дана, нијесмо стигли да се  са свима поздравимо.

У Хиландару храмовна слава, са гостима. Велико ноћно бдијење за сјутрашње Усјекованије главе Светог Јована Крститеља. Увече помажемо Оцу Макарију у књижари.

И ове године чуда у Хиландару.

Добијамо исту келију као прошле године, број 59. Два лежаја већ заузета. У једном млад Њемац. Конвертирао на нашу вјеру. Трећи долазак у Хиландар. Интензивно учи српски. У другом млад Нишлија, чита Псалтир, рођен и живи у Бечу. Сјутра се пење на врх Атоса.

Испред вечерње, иза храма на Савином бунару, срећемо тројицу странаца. Један омањи, фин човјек, пита на српском, са мало чудним акцентом, кад смо стигли ?

Њемац, докторирао на духовности Владике Николаја Велимировића. Пета посјета Хиландару. Пита да ли ће бити прилике да у манастирској ризници видимо Пантократора, најљепшу икону Исуса Христоса на Светој Гори, уз ону чувену Богородичину. Обје сликане у Цариграду, око 1260.

Двојица  средовјечних ходочасника из Смедерева. Користе прилику да се један од њих крсти у Хиландару. Онај други му кум. Јеремонах Отац Кирило, који га је крстио, слабог вида. Даје мени да му испишем крштеницу. Честитајући му, шалим се: “Сад сам ти и ја кум”.

Све благослов до благослова. Усхићење.

Још исте вечери долази до измјене плана нашег овогодишњег ходочашћа. Послије вечерње, Отац Методије нас обавјештава да већ сјутра требамо напустити Хиландар, како би на вријеме, за два дана, стигли у Ватопед на храмовску славу Појаса Пресвете Богородице. Истовремено добијамо часну улогу да будемо хиландарски славски гости у Ватопеду, који је у  кумству са Хиландаром још од времена Св. Саве и Св. Симеона. Већ је обавијештен наш монах Симон, који живи у Ватопеду, да нас прихвати ради смјештаја. Жао нам што одлазимо са наше славе. Напуштамо Хиландар са благословом, да се вратимо натраг послије три дана.

Слиједећег јутра, поново у нашој Великој Јованици. Прихвата нас вјерни “Достојно јест” са својим благословеним именом. Ређа се прва од три светогорске бисерне ниске. Прва од Јованице, до луке Дафнија, манастири: Дохијар, Ксенофонт, Пантелејмон (руски) и Ксиропотам. Ово је већ трећи пут да  пролазимо овуда. Друга ниска, од Дафнија до В